Колумне и интервјуи
Од комедије до трагедије и назад: Кембриџ и Оксфорд у раљама стварности
Кембриџ и Оксфорд. Као Партизан и Звезда – све је у реду само док нема трећег. Две стране истог новчића. Све се догађа по принципу спојених судова. Бура се из једне посуде лако прелива у другу. Повезане су
У последњих неколико недеља британска, па и светска јавност, присуствују скандалима и потресима достојним драмске сцене каквог позоришта. На жалост или на срећу, време ће пресудити – две најважније британске и врхунске светске научне и образовне установе доживеле су прави нокаут и тотално понижење. Тешко је наћи адекватне речи да се укратко опишу ови догађаји али ћемо покушати. Пошто сам и ја професор на Кембриџу, као што је био и главни јунак овог чланка, могу вам пренети како то изгледа изнутра.
Да се подсетимо, ова два универзитета спадају међу најстарије и свакако најпрестижније на свету, јер се редовно налазе међу десет или пет најбољих универзитета на свету по различитим параметрима и испитивањима. Чланови Кембриџа добили су 121 Нобелову награду, а Оксфорда 76. По томе је Кембриџ, уз амерички Харвард, најуспешнији универзитет на свету.
Зашто Кембриџ има више награда него Оксфорд када су то врло сличне институције и по традицији и по структури (систем колеџа)? Зато што је Кембриџ нешто више оријентисан на природне науке и медицину (где се већина награда и додељује), док је "оно друго место" – чланови једне установе не изговарају име оне друге – Оксфорд, више оријентисан на друштвене науке, књижевност, филозофију, економске и политичке науке. Тако је од Другог светског рата наовамо од седамнаест британских премијера чак тринаест студирало на Оксфорду, а нити један на Кембриџу.
Толико о историји и слави ових институција. Пређимо сада на данашње скандале – да почнемо од свакако већег са далекосежнијим последицама.
Ради се о случају најмлађег црног професора у историји Кембриџа. Џејсон Ардеј је дочекан 2023. године као херој и нова нада установе коју често оптужују да је бастион "беле моћи", застарелих друштвених конвенција и расне дискриминације. Шта боље него наћи сјајног младог професора афричког порекла и од њега направити симбол врлог новог света где сви, без обзира на скромно порекло и животне недаће могу да постигну све – да, на пример, постану професори на Кембриџу?
За почетак, ево кратког хронолошког прегледа како бисмо сместили сагу и у временски оквир.
Март 2023. – Џејсон Ардеј постаје најмлађи црни професор у историји Универзитета Кембриџ – тотална академска сензација. Универзитет га слави као новог месију и весника тријумфа идеологије различитости, једнакости и инклузивности. Професорка Хилари Кремин, шефица Факултета за образовање, пред камерама га назива "најбољим на свету у контексту истраживачког рада", а цео панел од дванаест професора једногласно гласа за његов избор. Импресивно, зар не? Истог месеца, међутим, професори Дејвид Харис и Мартин Хамерсли шаљу писмо Креминовој у ком указују на плагијат у раду новог професора. Кремин одговара 21. јуна 2023. и каже да професор Ардеј има пуну подршку факултета.
Август 2025. – Најугледнији британски часопис који се бави образовањем, Times Higher Education (THE) припрема експлозивну причу о томе како Ардејева докторска дисертација на Liverpool John Moores University из 2015. године садржи ни мање ни више него 188 идентичних или скоро идентичних реченица преузетих из дисертације Паулине Звоздак-Мајерс (Brunel University, 2009). Све то често без наводника и без прецизног навођења извора. Најдужи такав пасус има чак 63 речи. Статистичка вероватноћа да се тако нешто догоди случајно процењена се на један према сто милијарди.
Ардеј (или универзитет) ангажује Carter-Ruck, елитну британску адвокатску фирму која се бави клеветама. Притисак рађа плодом и THE повлачи причу. Новинар Џек Гроув који је истраживао случај је четири месеца предмет полицијске истраге због "узнемиравања". Узроковао је професору Ардеју ментални стрес, каже полиција. Гроув је иначе послао Ардеју мејл са неколико питања што је уобичајена новинарска и академска пракса.
Јул 2026. – Филозоф Нејтан Кофнас са Универзитета Гент објављује детаљну анализу Ардејеве плагијаторске праксе. На Кембриџу напетост расте. Кофнасове примедбе део јавности одбацује на основу тога што је он раније био на Емануел колеџу у Кембриџу где је марта 2024. суспендован од наставе због изјава о расним разликама у интелектуалним способностима. Новембра 2025. је пресуђено да његови текстови и ставови, иако можда за некога и увредљиви, јесу заштићени законима и обичајима о слободи говора и изражавања. Јавност је, међутим, већ добрано узбуркана и Ардејева личност и академски профил су сад под лупом.
Август 2026. – Ардеј подноси оставку на место професора и на чланство у Џизус колеџу. У писму спомиње месеце "непрекидних оптужби, нагађања и притиска јавности" који су негативно утицали на њега и његову породицу. Испоставља се да је писмо написала вештачка интелигенција, а не сам Ардеј. Кембриџ објављује да ће покренути нову званичну истрагу.
Да погледамо сада неколико детаља из Ардејеве званичне биографије која је толико импресионирала моје колеге на Кембриџу.
Са три године му је дијагностициран Аспергеров синдром. Термин који у то време, 1988, није ни постојао. Даље, није говорио до једанаесте године, а није знао да чита нити да пише до осамнаесте године. Са десет година је играо професионално билијар, а затим је био полу-професионални фудбалер (Кристал Палас). Са сломљеном ногом истрчао је 30 маратона за 35 дана. Једном приликом је претрчао хиљаду километара за шест дана. Сам је прикупио 5,5 милиона фунти за добротворне сврхе, а као волонтер WaterAid-а је градио бунаре у Јужној Америци и Западној Африци. Објавио је књигу код угледне куће Palgrave Macmillan. Био је гостујући професор на Ohio State, Glasgow, Durham и Nelson Mandela универзитетима. Појавио се у Би-Би-Сијевој серији Seven Up која је почела да се емитује деценијама пре његовог рођења.
Затим, његовим родитељима су непознати (расисти?) као знак претње слали свињску главу. На Кембриџу га је два пута нападао маскирани човек са ножем. Дванаест дана пре одбране доктората уклоњен му је тумор на мозгу, а после тога је уследио и мождани удар.
На основу овакве биографије може се мирно закључити да је човек или чудесан феномен или патолошки лажљивац.
Сада знамо, међутим, да су једина два тачна податка из Ардејеве биографије то да је заиста носио олимпијску бакљу 2012. године у Лондону и да је био кандидат Лабуристичке партије на изборима 2018. Све остало показало се као део пажљиво испредене мреже лажи и превара.
Толико о биографији Ардеја. Да видимо сада како стоји са академском страном, са научним радом и наставом.
Ардеј у својој дисертацији цитира Звоздак-Мајерс укупно седамнаест пута, али то не покрива ни делић преузетог текста. Исто важи и за његове касније радове: у једном чланку "цитати" из интервјуа које је наводно сам спровео појављују се готово дословно у радовима других аутора. Чак се понегде исти "учесник" у различитим студијама описује као црнац, Азијац или мешане расе. Ваљда како одговара у датом тренутку и контексту.
Према извештају листа Телеграф, неколико бивших студената Ардеја жалило се да су добили ниже оцене због "неадекватног" менторства. Студент који је затражио промену супервизора оптужен је за расизам. Група бивших студената разматра правне кораке и захтева да Универзитет преиспита њихове оцене. Неки већ апелују да им се врати школарина јер су, како тврде, "преварени у погледу квалитета образовања".
Суела Брејверман (Reform UK, бивша министарка) упутила је писмо ректорки Кембриџа Дебори Прентис тражећи финансијску одштету за студенте: "Студенти који су слушали Ардеја платили су за курс који он није био квалификован да води и у суштини су жртве преваре."
Док се Кембриџ дави у академском скандалу, "оно друго место" брине се о слободи говора. И хвала Оксфорду што нас није оставио потпуно усамљеним у овако тешким временима.
Дакле, при Друштву за слободу говора Оксфорд Универзитета одржана је дебата на тему "Да ли Запад има право да буде сумњичав према исламу". Говорници су били, између осталих, Лоренс Фокс (глумац), Томи Робинсон и Џејкоб Рис-Мог (конзервативни политичар).
Испред зграде окупиле су се стотине протестаната – анти-расистичке групе попут Stand Up To Racism и разни активисти – који су викали, пљували и покушавали да блокирају улаз. Полиција је морала да огради улицу, а Лоренс Фокс је стигао са тимом обезбеђења сачињеним од бивших припадника специјалних снага.
Пре саме дебате, Фокс је изашао на улицу у смокингу, снимао је протестанте телефоном и тако их "анимирао", што је наравно изазвало још већи бес.
Унутра, атмосфера напета до крајности. У једном тренутку, на сред свог говора, Фокс вади браон коверту формата А4 и почиње да њоме маше. Сала занемела. Онда повици. Председница Удружења се јавља за реч и упозорава Фокса да је гост и да треба да се тако долично и понаша. Сви стрепе и очекују да из коверте искочи карикатура Мухамеда. Очекују даље скандале, реперкусије, протесте, хаос… То је чин који је до сада, како већ знамо, изазвао многе контроверзе па и однео животе.
Фокс маше ковертом. Настаје тишина. Отвара је, полако... ипак је он глумац по професији и уме да влада сценом и публиком. Онда, најзад, из коверте извлачи карикатуру свог љутог саговорника на дебати, конзервативног коментатора и политичара Џејкоба Рис-Мога.
У сали прво олакшање, па онда смех. Преокрет је потпун. Фокс је на најдиректнији начин показао колико је сам страх од реакције исламске заједнице већ постао део британске стварности – и колико је слобода говора крхка чак и у најстаријем дебатном друштву на свету, чак и у самом Друштву за слободу говора на Оксфорду. Слобода говора је мртва, као да је поручио.
Кембриџ и Оксфорд. Као Партизан и Звезда – све је у реду само док нема трећег. Две стране истог новчића. Све се догађа по принципу спојених судова. Бура се из једне посуде лако прелива у другу. Повезане су.
Да сада подвучемо црту испод ових догађаја.
Кембриџ: да ли је идентитет важнији од компетенције? Факултет за образовање знао је за плагијат још марта 2023, а професорка Кремин бранила је Ардеја до августа 2026. Комитет за пријем је био једногласан, а да нико није проверио ни биографију ни академски профил. Но, Ардеј по свој прилици, и на жалост, није аномалија већ савршени производ система у коме је идентитет важнији од аргумената, а "различитост" важнија од заслуге.
Кембриџ, универзитет са 121 Нобеловом наградом, показао је да уме да игнорише плагијат, лажи и фалсификате све док они служе да се употпуни пожељна ружичаста слика по најновијим идеолошким начелима.
Оксфорд: слобода говора је мртва ако није потпуна. Не може се имати парче слободе. Не може се тражити дозвола за слободу. Ње или има у потпуности, у границама закона, или је нема.
Оба универзитета овим случајевима показују исту слабост само из различитих углова – запостављеност критичког мишљења. Слободног, критичког мишљења.
Случај Кембриџа отвара многа питања са којима ће се стари и славни универзитети, па и они нови и мање славни, морати носити: Колико још Ардеја има на Кембриџу и другде? Ко су и где су? Како је могуће да Факултет за образовање буде толико неодговоран да не провери биографију и академске референце кандидата? Да ли је цео тај факултет можда већ политички застранио, па се бави идеолошким пројекцијама радије него озбиљним истраживачким радом и квалитетном наставом? Да ли Кембриџу уопште треба одсек за родна питања? Зар је то уопште наука?
Да не говоримо о томе да постоје многи црни професори, доценти и наставници афричког порекла који са ужасом посматрају ову секвенцу догађаја. То су људи који су поштеним радом и талентом заслужили своје место и титуле на многим универзитетима и институцијама света. Зар њих сад треба стављати у исти кош као и Ардена? А то је управо оно што нам критичка расна теорија налаже – политику идентитета уместо меритократије – суда по заслугама.
Чују се већ повици да је овако нешто немогуће на одсецима за физику, математику, хемију, медицину или инжењерство. Одсеци који су добили више од сто Нобелових награда сада се ужасавају колега са „меких" предмета који спуштају квалитет и кредибилитет установе.
Хоће ли бригада различитости, једнакости и инклузивности победити и тиме запечатити судбину славне установе, или ће победу однети заговорници меритократије и класичног, конзервативног образовања?
Шта нам ова два примера из старих и славних институција казују? Доведимо овај разговор до неизбежне крајње консеквенце која укључује технологију и идеологију. Ново време долази и собом носи професионалне и технолошке (вештачка интелигенција), али пре свега етичке дилеме које су сасвим у домену решавања људског духа и интелекта. Људско биће је или скуп атома који се дају избројати и сврстати, укрстити, преполовити или променити, или је Богом дано (фигуративно) и духовно узвишено.
Да се на крају и ја огласим личним примером у одбрану Кембриџа.
Када сам добио место доцента пре скоро три деценије, у мојој биографији је стајало да сам три године био рибар на Јужном Пацифику (1991–1994). "Шта му је ово?" питао је један од дванаест професора чланова комисије за пријем, прича ми после моја шефица одсека. "То је знак да је он материјал за Кембриџ", наводно је она одговорила: "Ако је могао да се снађе са рибарима тамо доле, може и са нама овде да изађе на крај!"
Свидело им се то образложење, климнули су главама и сложили се. Било је 75 пријављених, а свих дванаест професора у комисији гласало је за мене – уписано је то у званичне књиге универзитета. Рибар са Јужног Пацифика пореклом са Балкана је био сасвим ок. Радио је праве ствари у домену методике наставе страних језика уз помоћ компјутера, један од првих у свету.
Но, Радић је заиста радио као рибар на Јужном Пацифику и тамо је понешто и научио. Џејсон Ардеј није научио ништа из своје наводне (или стварне) биографије. Штета. И за Ардеја и за нас.
Live
