УНС је био дужан да се огласи

Након што се својевремено био појавио филм "Турнеја", пријатељ ме је питао да ли знам шта је Гордан Кичић, у ствари, поручио реченицом изреченом кроз лик надобудног Лалета: "Ја нисам Србин, ја сам глумац."

"Рекао је, у ствари, да није ни глумац, већ да је Европљанин,  али по идеолошком калупу који треба да буде наметнут кроз то целулоидно пљување успомене на Драгоша Калајића и банално понижавање његовог дела", рекао је мој пријатељ.

Седамнаест година касније, Михаел Мартенс у Београду није осетио потребу да прибегне Лалетовој јефтиној мимикрији и каже да је "само" новинар. У име свих Европљана питао је шта је потребно да се уради да још Руса буде убијено.

Кодекс

Са аспекта српског новинарства, односно Кодекса новинара Србије, ствар је кристално јасна: Михаел Мартенс је прекршио наш новинарски кодекс, питајући шефа кијевског режима усред Београда: "Можете ли нам рећи, као Европљанима, шта конкретно можемо да урадимо да вам помогнемо да убијете још Руса? Више руских војника, наравно…"

Најпре, ту је оно што Кодекс новинара Србије дефинише као одговорност новинара.

У поглављу посвећеном одговорности, Кодекс новинара Србије јасно наводи: "Новинари негују културу и етику јавне речи, не користе говор мржње, агресивну реторику или реторику која може подстицати на дискриминацију или агресивно понашање."

Кодекс, дакле, не само да изричито забрањује новинарима говор мржње и агресивну реторику, већ забрањује и реторику која може да подстиче агресивно понашање, што је у Мартенсовом случају неспорна чињеница.

Питање новинарске одговорности у Мартенсовом случају или "Мартенсовом питању", које би требало да постане збирни израз за етички недопустива новинарска питања којима новинари позивају на убиства и насиље или пружање помоћи при убијању и насиљу, благо речено је спорно.

Кодекс новинара Србије наводи да су новинари дужни да раде у јавном интересу и да, у складу са професионалним нормама, објављује чињенице неопходне грађанима да доносе информисане одлуке.

Неко би рекао да Мартенсово питање није објављено, што је бесмислица. Оно поседује тежину објављеног новинарског става, јер је изречено јавно, на званичном догађају какав је конференција за медије у Председништву Србије и у околности директног преноса важног догађаја.

Мартенсово питање спорно је и са аспекта смерница Кодекса новинара Србије у вези са независношћу од утицаја, јер се Мартенс, притом у име Европљана, ноторно залагао за једну политичку страну, односно за убијање Руса, односно руских војника.

Стратегија

Имајући у виду Мартенсово гажење Кодекса новинара Србије, Удружење новинара Србије било је дужно да подигне свој професионални глас и осуди Мартенсово ратно хушкање усред Београда.

Нажалост, то се није догодило.

Удружење новинара Србије прибегло је својој сада већ старој стратегији забијања главе у песак пред превише осетљивим питањима. Та стратегија је једноставна. Прибегава се пуком преношењу извештаја различитих медија у вези са конкретним догађајем на властитом сајту, али уз хорско ћутање органа самог удружења.

Ту стратегију УНС-а искусио сам када сам истраживао корупцију присутну у медијским конкурсима, односно начине исисавања милијарди и милијарди динара кроз контролу комисија и пројекте попут оног у оквиру којег је држава исплатила стотине хиљада динара за "медијске прилоге" сачињене од по два или три ретка, дословно преписана са "Википедије".

Удружење новинара Србије пренело је на свом сајту све те моје текстове, којих је било тридесетак. У једном необичном зауставном времену УНС ми је доделило и "специјално признање" за тај серијал текстова. Након што нисам пронашао ниједну, дословно ниједну изјаву председника УНС-а, у којој бих могао да пронађем конкретан став тог удружења у вези са темом коју сам тако детаљно обрадио, вратио сам тихо то "специјално признање" УНС-у.

Данас се иста ствар догађа са "Мартенсовим питањем". Постоје у вези са тим питањем на сајту УНС-а вести и изјаве пренете из других медија, али не и став представника, Управе или неког другог органа самог УНС-а.

Вектори

Српски новинари удружили су се 1881 године, оснивајући оно што је данас УНС, да би унапредили новинарство (српску публицистику) и заштитили углед и интересе посла којим су се бавили, као и да се међусобно потпомажу.

Нису се удружили да њихово удружење, 145 година касније, мудро ћути о најактуелнијим и најважнијим новинарским питањима, какво је оно Мартенсово.

Мартенсово питање са конференције за медије у српском Председништву може да се разуме и као нека врста мале освете тог потомка нацисте и припадника Вермахта, усмерена ка Србима и Русима.

Постоје, наиме, вектори историје које једино вреди следити и разумети. Ти вектори данас су под идеолошким димним бомбама које треба да замаскирају суштину историјских процеса. Отуда имамо лажну, а у ствари корпоративну левицу, етикете фашисте прилепљене свакоме ко не мисли као команда у Бриселу или од скора поново у Берлину и Мартенсову злоупотребу изјаве Винстона Черчила, истргнуту из контекста Другог светског рата.

Уколико већ помињемо Други светски рат, вреди напоменути да је тадашња Београдска секција Југословенског новинарског удружења (данашњи УНС) обуставила све активности. Ратни другови Мартенсовог деде били су принуђени да у Београду оснују ново, окупационо новинарско удружење које српски новинари нису подржавали.

"Није то мало"

Раније ове године објављен је мој интервју са шведским уредником и истакнутим новинаром Маркусом Андерсоном. Андерсон и његови медији наши су се пред судом и великим пословним притиском, очигледно због професионалног, а не хорског извештавања о Русији, Кини и осталим важним темама. Банка је блокирала рачуне Андерсонове издавачке куће, али је блокирала и његове приватне рачуне, као и приватне рачуне његових новинара.

Тек на моје скретање пажње на ову значајну причу, која руши митове о слободи медија и баца потпуно другачије светло на медијске, новинарске и друштвене прилике у Шведској, УНС је пренео тај интервју, али без икаквог става о томе.

Слично је било када је РТ Балкан недавно објавио да је Европска унија одучила да би кривично могли да буду гоњени људе који тамо на мрежама деле, односно објављују садржаје руских медија.

Питао сам млађег колегу из Управе УНС-а хоће ли удружење заузети макар став по овом важном питању. Одговорио ми је да, нажалост, ни само преношење такве вести више није мала ствар.

Удружење новинара Србије, поменимо то на крају, има и своје, уосталом веома добре стране, као што је истицање бриге за новинаре на Космету и подршка новинарима када се ови нађу под био којом врстом притиска или претње, што ипак не аболира руководство ове организације када су посреди заиста осетљива питања.