Колумне и интервјуи
Генерал Младић: Скица за историјски портрет, или само легенду
Кад је једном ушао у гусларску песму, постао је легенда, која ма о каквим забранама да се ради више никада из песме неће изићи. Легенди ће народ опростити грехе, и хотимичне и нехотимичне. И култ Ратка Младића биваће међу Србима с временом све већи и већи
Када је Ратко Младић дошао на овај свет, водио се светски рат, који му је сам одредио име. Сам је касније рекао да је био трећа генерација Срба која није упамтила свог оца, јер је оца ратни вихор занавек однео. Можда би израз "ратни вихор" у његовом случају био прикривање истине: Неђу Младића убио је усташки метак у Иван-седлу, родном крају Анте Павелића.
У другим крајевима тадашње НДХ масовно су убијани и Раткови вршњаци, али је Калиновик, ближе Србији и Црној Гори, ипак био нешто боље судбине. Тај крај је страдао, сагорео, али се у борио и сачувао своју децу, а у њима и историјску свест.
То не значи да је Младић био некакав четник. Он се није формирао на српским епским традицијама, већ је као момчић отишао од куће, на школовање, и обликовао се највише у југословенском духу. Као млад официр, и он је положио заклетву Југославији и Титу, и држао се је док год су и држава и њен владалац били у животу. Поносно је газио стројевим кораком пред маршалом на паради поводом Дана младости '63. године. Од 18. године био је члан партије. Службовао је, као официр ЈНА, од Скопља до Приштине, и свуда показивао приврженост идеологији братства и јединства. Али је знао шта је усташтво и научио је како да га препозна.
Оцене на академији биле су му високе, карактеристике у служби беспрекорне. Као један од најбољих питомаца 18. класе, добио је ручни сат са Гошњаковом посветом. Причало се да је говорио и како су му и српска и хрватска националистичка знамења једнако мрска. Али је одлуку о упућивању у Книн 1991. прихватио беспоговорно, спреман да у освиту рата испуни све задатке који су се пред њега постављали.
У првим сукобима са хрватским сепаратистима, Младић је професионалац. Официр који од места до места гаси пожар, сузбија акцију неоусташа, ствара тампон зону међу зараћеним странама, до последњег детаља поштује правила ратовања. Ипак, он препознаје историјски тренутак и види да се суштински ради о повампирењу нацизма.
"Е неће бити убијања и мучења српског народа, ја вам то гарантујем", говори уз псовку на почетку сукоба у Книнској Крајини 1991. године. Ово ће постати његово животно опредељење, док се на њему буде топила љуштура југословенства и комунизма, и када буде постајао предводитељ народа који се после пола века опет нашао на ивици јаме.
Пошто са успехом врши евакуацију гарнизона ЈНА у Далмацији, игра и веома важну улогу у успостављању примирја на овом делу ратишта. Када буде прешао у Босну и Херцеговину, он ће се најпре наћи на дужности начелника штаба II војне области, а онда и команданта Српске војске у БиХ (касније из ње израста Војска Републике Српске). Ово ће значити да ће Младић имати једну од главних улога у српској историји с краја ХХ века: у интеграцији српства, историјском раздвајању од муслимана и римокатолика и првом покушају да се Дрина пређе и поништи као граница из правца од запада према истоку. Све то користећи право српског народа на самоопредељење: пошто БиХ не жели останак у Југославији, ни српски народ не жели останак у БиХ под доминацијом муслиманско-католичке коалиције.
У тим процесима, српске институције, па и војне снаге, последње су се конституисале. То много говори ко је желео рат, а ко не. Увезивање ратних обележја муслимана и Хрвата широм земље била је још једна опомена, уз одговор који је једини могао доћи са српске стране: никад више '41. Одговор је на многим местима био жесток. Можда би се цела прича могла сагледати из контекста који је Младићу још тада предочио начелник генералштаба генерал Панић: "Тамо где нас нападају, да нас запамте!"
Овде, ипак, треба бити опрезан, па разликовати жесток војнички одговор од злочина који су чиниле разне добровољачке или локалне јединице, које су и у овом као и у сваком другом рату, користећи почетну стихију, починиле разна непочинства – све под изговором одбране српства.
А притом на уму треба имати и то да '92. године за број жртава једне стране није била пресудна ма каква хуманост противника, него надмоћ у техници и наоружању. Онамо где су их испрва имали Хрвати (Посавина) или Муслимани (Сребреница и Подриње), број убијених српских цивила био је застрашујући.
Младићеви ставови о рату најбоље се виде из излагања у Народној скупштини у Бањалуци маја 1992: по њему "рат је страшна реч" и не треба га водити "против муслимана као народа, нити против Хрвата као народа, већ против оних који су тај народ повели и нахушкали против нас". На тему формирања хомогених и етнички чистих територија рекао је:
"Ми не можемо очистити нити можемо имати решето да просијемо само да остану Срби или пропадну Срби а остали да оду." Конкретно о Сарајеву: "Ми не смијемо казати, ми ћемо уништити Сарајево. Не ми нећемо. Ми хоћемо да сачувамо Сарајево. Нама Сарајево треба."
Као кључну врлину српског народа у пожару грађанског рата, препознаје јединство. То истиче на многим местима, и његова, као и заслуга отаца Републике Српске, јесте та што су све идеолошке, политичке, регионалне и друге разлике унутар народа оставили по страни и покренули их у правцу национално-ослободилачке борбе.
Кад једног дана историчари, потпуно хладне главе, само на основу докумената и чињеница, буду давали оцену стварања Републике Српске 1992, препознаће многе сличности са националном револуцијом у Србији из 1804. године. У том духу најпре треба тумачити познате речи генерала Младића о "буни против дахија", које су касније често злоупотребљаване.
Када је дошао на чело ВРС, Младић је затекао тешко стање на ратиштима од Крајине, преко Посавине, па све до Сарајева, Подриња, долине Неретве. Готово свуда се војска налазила у дефанзиви или узмицању, а цивилно становништво било је изложено страдању. Ситуација се за кратко време променила, па следе противудари и бриљантне победе, посебно у операцијама Коридор 92, Врбас 92, Лукавац 93…
У неким од њих, као и касније код Горажда, генерал се лично истицао јунаштвом и самопрегалаштвом, утичући у пресудним тренуцима и на своје борце. Није ни први ни последњи пут да су неки од пресудних српских јуриша, а тиме и победа, били насилно прекидани политичким иницијативама. Али тамо где је Младићева војска поставила границе Републике Српске, "остатке остатака српског народа у Босни и Херцеговини" како је раније приметио Милорад Екмечић, остала је и могућност да један народ бар слободно пева песме које му срце зажели, и држи безбедним и неоскрнављеним ћириличне споменике својих дедова. У времену у ком живимо, када се широм Хрватске и Федерације БиХ управо чини супротно, видимо да је стварање Српске колосално дело, један од највећих успеха српског народа у иначе страдалном ХХ столећу.
Сажето и прецизно, улогу генерала Младића у догађајима из јула 1995. оценио је његов први биограф из реда историчара, Бојан Димитријевић.
"Оно што се дешавало у Подрињу од пролећа 1992. до тог тренутка и небројени злочини које су починиле снаге Армије БиХ без сумње су учврстиле генерала Младића у одлуци да има мање милости према њима. Али, да ли и да нареди ликвидацију? И поред низа година рада Хашког трибунала и низа заплењених докумената и изјава сведока – није пронађен ниједан доказ да је он тај који је наредио њихову ликвидацију. Нема документа, нема телефонског разговора, нема изјаве сведока који би ту оптужбу потврдио."
Несумњив злочин који су делови српских снага овде починили над заробљеним противницима, уз много магловитих и затамњених детаља, имаће двоструку улогу. Да хомогенизује муслиманску страну и заувек од ње начине непријатеља српског народа. Да под појмом геноцид потре свако сећање на једини стварни геноцид на Балкану у столећу за нама – онај који се десио у Јасеновцу. Питање режисера споља није правовремено постављено, нити је докраја разјашњено. Напослетку хиљаде убијених муслимана бивају геноцид. И стотине хиљада убијених Срба – не бивају геноцид. И од 8.372 жртве нема расправе да ли је можда била 8.371, док се од некадашње процене о 600.000 жртава у Јасеновцу последњих година олако дошло до цифре од 80.000 као "реалније" и "утемељеније". Чак и у српском јавном простору.
Колико је суседство Пала и Бањалуке било мирољубиво, видимо из ововремених реакција на Младићеву смрт: може се само замислити како је све изгледало на почетку 1990-их, када је зелено-црна коалиција мислила да ће очас до Дрине. А њен део потом и зеленом трансверзалом до Стамбола. Име генерала Младића задуго ће још, можда и заувек, постати једно од чворишта српско-бошњачког спора. За Бошњаке, он ће у најкраћем остати одговоран за све оне које није спасао смрти, а морао је.
За Србе, он ће остати заслужан због спашавање толиких живота, које као официр ЈНА није био у обавези да спашава. Надаље, Срби неће расправљати са наративом жртава рата, већ са политичким наративом Сарајева, Загреба и центара моћи који регион и после три деценије држе у замрзнутом конфликту.
Својим притисцима, једностраним и острашћеним погледима и тражењем кривице за грађански рат само у једном народу успели су све супротно: да се од почетног посипања пепелом створе свесрпски покрет отпора против верзије прошлости коју називамо Хашком историјом.
На крају су и они дали допринос у стварању Младићевог култа. Кад је једном ушао у гусларску песму, постао је легенда, која ма о каквим забранама да се ради више никада из песме неће изићи. Легенди ће народ опростити грехе, и хотимичне и нехотимичне. И култ Ратка Младића биваће међу Србима с временом све већи и већи.
Live
