Авганистан: Пет година (нимало) новог емирата

Петнаестог августа у Кабулу је обележено пет година од повратка талибана на власт. Рикше и мотоцикли били су окићени белим заставама Исламског Емирата, на зидовима су освануле пароле о слободи, достојанству и независности, а власти су организовале спортска такмичења и утакмицу у крикету.

Била је то пажљиво режирана слика земље која је, према званичном наративу, после четири деценије рата коначно повратила суверенитет и безбедност. Једино што на тој прослави "ослобођења" није било жена. Њима је, као и девојчицама, забрањено не само да присуствују већини спортских догађаја него и да учествују у готово свим важнијим областима јавног живота.

Читајући Орвела у Кабулу: Тајни женски читалачки клуб пркоси талибанима

У овом "детаљу" налази се најтачнији биланс првих пет година обновљеног Исламског Емирата.

Талибани су се 2021. вратили у Кабул тврдећи да више нису покрет који је владао Авганистаном између 1996. и 2001. године. Пет година касније јасно је да "нови" нису били талибани, већ само инструменти и технике којима су пласирали старе идеје. Уместо видео-касета и проповеди са минарета, тог лета 2021. добили смо конференције за штампу по узору на оне из Беле куће, налоге на друштвеним мрежама (којима би позавидели многи професионални инфлуенсери) и талибанске борце који се снимају док једу сладолед или возе аутиће у луна-парку. Хардвер је био модернизован; софтвер је – како ће време показати, нажалост остао исти.

Талибани су 15. августа 2021. ушли у Кабул готово без отпора. Претходно су, током муњевите офанзиве, један за другим заузимали провинцијске центре, док су се Авганистанска национална армија и институције републике распадале брже него што су америчке обавештајне процене сматрале могућим. Председник Ашраф Гани напустио је земљу, а слике са кабулског аеродрома – људи који трче уз амерички транспортни авион и покушавају да се ухвате за његов труп, постале су завршна илустрација неуспеха двадесетогодишње интервенције.

Наш избор

Пад Црног јастреба, други део: Прогласи победу, спакуј се и бежи

Повлачење није започело одлуком Џозефа Бајдена. Његов оквир постављен је споразумом који је администрација Доналда Трампа у фебруару 2020. потписала са талибанима у Дохи, без учешћа авганистанске владе као равноправне стране. Бајден је наследио обавезу изласка, али је преузео одговорност за начин на који је он изведен. Последњи амерички војник напустио је Авганистан 30. августа 2021, након хаотичне евакуације и напада ИСИС-К код капије Аббеy Гате, у којем је погинуло тринаест америчких војника и велики број авганистанских цивила.

Америка је тиме окончала свој најдужи рат, али га није завршила на начин на који се ратови обично завршавају. Није постигнут одржив политички компромис нити је створен поредак способан да преживи одлазак страног покровитеља.

Држава грађена две деценије, уз огромна средства и још већу количину политичке самоуверености, урушила се чим је остала без спољне војне потпоре. Талибани нису толико поразили авганистанску републику колико су дочекали да се она распадне.

Прва конференција за новинаре одржана после пада Кабула била је својеврсна промоција талибана 2.0. Портпарол покрета Забихулах Муџахид обећавао је општу амнестију, одсуство реваншизма, безбедност страних представништава и поштовање права жена. Некадашњи светски негативци број један настојали су да се представе као прагматичан покрет који је, после двадесет година, научио понешто о дипломатији, медијима и управљању државом.

Ребрендирање није остало на лепим речима. Интернет су преплавили снимци насмејаних бораца који плешу, певају, позирају у председничкој палати, једу сладолед и откривају чари луна-паркова. Порука је била једноставна: нова генерација талибана наводно је отворенија, хуманија и мање склона насиљу од претходне. Сви они који су у збеговима хитали према аеродрому, сугерисала је та представа, нису разумели да се историја неће поновити.

Ипак, ђаво се – као и увек, и тада крио између редова Муџахидових обећања. Људска права, а нарочито права жена, биће поштована – али искључиво "у оквиру шеријата". У либералним демократијама таква формулација могла је звучати као простор за постепену промену. У талибанском идеолошком систему она је значила управо супротно: права ће постојати само у мери у којој их признаје власт која себе сматра јединим меродавним тумачем верског закона.

Талибани припадају деобандијској традицији сунитског ислама, укорењеној у ханефијском правном наслеђу, али њихову праксу обликују и паштунски обичајни кодекс, искуство вишедеценијског рата, салафијски пуританизам и изразито ауторитарно поимање верске и политичке послушности. Проблем, дакле, није у томе што муслимани наводно деле један непроменљив однос према шеријату – не деле га, већ у томе што талибани сопствено крајње рестриктивно тумачење намећу као једино допуштено. Прихватити стварни плурализам, политичку конкуренцију и равноправност жена за њих не би представљало пуку корекцију политике, него одрицање од идеолошке есенције покрета.

Зато је већ 2021. било тешко поверовати да се фундаменталистички софтвер може променити стављањем модернијег медијског интерфејса.

Пет година касније експеримент је завршен. Девојчицама је забрањено школовање после шестог разреда, женама универзитетско образовање, а приступ раду, путовању, парковима и јавном простору подвргнут је све гушћој мрежи забрана. Новинари, активисти, бивши припадници снага безбедности и људи означени као критичари изложени су произвољним хапшењима, мучењу, нестанцима и вансудским убиствима. Јавна бичевања и погубљења поново су део политичког театра казне. "Амнестија" је остала недосањани сан – реприза сурове талибанске владавине "нова" је реалност.

Било би, ипак, аналитички погрешно тврдити да се у Авганистану ништа није променило. Талибани су успоставили контролу над готово читавом државном територијом – нешто што влада подржана са Запада никада није успела да учини. Велике копнене операције, свакодневни ваздушни удари и масовна борбена дејства која су две деценије разарала земљу углавном су престали. За знатан део становништва, нарочито мушкарце који нису политички или етнички означени као сумњиви, путовање између градова данас може бити физички безбедније него током последњих година републике.

Али одсуство рата није исто што и присуство безбедности. Талибанска стабилност почива на монополу силе, гушењу политичког живота и претварању половине становништва у грађане без јавног гласа. Истовремено, земљу погађа дуготрајна хуманитарна катастрофа: према проценама за 2026, помоћ је потребна приближно половини становништва, док се милиони деце суочавају са акутном неухрањеношћу. Принудни или изнуђени повратак великог броја авганистанских избеглица из Пакистана и Ирана додатно оптерећује земљу без довољно станова, послова и функционалних јавних служби.

Са друге стране, међународна изолација више није потпуна. Русија је постала прва држава која је формално признала талибанску владу, док Кина, Иран, Индија, централноазијске државе и поједине арапске монархије одржавају различите облике прагматичних односа са Кабулом. Западне државе их не признају де јуре – али са њима увелико преговарају о хуманитарној помоћи, миграцијама, таоцима и борби против тероризма. Талибани тако постепено добијају оно чему су се надали: де фацто међународно признање, без претходне "нормализације" сопственог понашања.

Највећи парадокс талибанске власти је ипак спољнополитички тј. геополитичке природе. Реч је наравно о сукобу са Пакистаном.

Настављају војне операције: Шта је Пакистан поручио Авганистану

Исламабад је деценијама био најважније залеђе авганистанских талибана. Пакистанске безбедносне структуре виделе су у њима средство за очување утицаја у Авганистану и ограничавање индијског присуства. Међутим, долазак идеолошких савезника на власт у Кабулу није донео очекивану стратешку дубину, већ нову стратешку главобољу.

У средишту спора налази се Техрик-е Талибан (ТТП) Пакистана, односно пакистански талибани. ТТП је организационо одвојен од авганистанског покрета, али са њим дели идеолошке, историјске и личне везе. Његови борци учествовали су у рату против међународних снага, а након повратка Исламског Емирата добили су шири простор за склониште, повезивање и деловање. Исламабад оптужује Кабул да их штити или барем одбија да их неутралише; талибанска власт пориче да допушта коришћење своје територије за нападе на суседе.

Током 2026. спор је прерастао је у најтежи оружани сукоб две земље у последњих више година. Пакистан је изводио ваздушне и артиљеријске ударе на авганистанској територији, тврдећи да гађа инфраструктуру ТТП-а, док су талибанске снаге одговарале преко границе. У сукобима су страдали цивили, расељене су десетине хиљада људи, а посредовање Кине, Катара, Турске и других регионалних актера успело је да произведе само привремене паузе.

Некадашњи покровитељ и некадашњи клијент сада један другоме приписују оно што су годинама заједно практиковали: пружање уточишта оружаним групама ради притиска на суседа.

Унутар земље талибани се суочавају са две међусобно потпуно различите врсте оружаних противника. Најопаснији је ИСИС-К, регионални огранак Исламске државе. Он талибане сматра недовољно доследним џихадистима и напада њихове институције, шиитске Хазаре, стране држављане и дипломатска представништва. Талибанска репресија ослабила је део његових ћелија, али организација није уништена. Штавише, способност ИСИС-К да регрутује у централној Азији и подстиче или организује нападе изван Авганистана чини га опаснијим међународним актером него што број његових операција унутар земље на први поглед сугерише.

Другу врсту противника представљају остаци републиканског и антиталибанског отпора. Најпознатији међу њима је Национални фронт отпора Ахмада Масуда, сина Ахмада Шаха Масуда, легендарног "Лава из Панџшира". Поред њега делује Авганистански фронт слободе бившег начелника Генералштаба Јасина Зије, као и неколико мањих мрежа. Њихове ћелије изводе заседе, атентате и нападе на талибанске положаје у Панџширу, Баглану, Бадахшану, Кабулу и другим провинцијама. Током лета забележена је нешто већа активност на североистоку земље, нарочито у Бадахшану.

Ипак, говорити о новој Северној алијанси за сада је илузорно. Отпор нема јединствену команду, сигурну територијалну базу, масовну мобилизацију нити спољног покровитеља спремног да га озбиљно наоружа. Према извештају генералног секретара Уједињених нација од 22. маја, опозиционе групе преузеле су одговорност за осамнаест напада између почетка фебруара и средине априла 2026, од којих је УН потврдио да се шеснаест догодило. Исти извештај недвосмислено закључује да оне нису представљале значајан изазов талибанској контроли територије. Масуд зато данас јесте симбол и могући стожер будућег повезивања отпора, али још није командант побуне која може кренути на Кабул.

Пет година после америчког одласка, коначни суд о Авганистану не може се свести ни на тврдњу да је Запад донео слободу, ни на тврдњу да су талибани донели мир. Пројекат изградње републике завршио се спектакуларним неуспехом, али тај неуспех не претвара Исламски Емират у легитимну или одрживу алтернативу. Талибани су освојили државу, али нису створили политичку заједницу. Смирили су већину фронтова, али нису уклонили узроке насиља. Протерали су стране војске, али су Авганистан поново претворили у простор у којем се укрштају џихадистичке мреже, регионална ривалства, репресија и хуманитарна беда.

На кабулској прослави петогодишњице писало је да је независност знак достојанства, поноса и идентитета. То може бити тачно само ако држава својим грађанима признаје право на сва три. У данашњем Авганистану таква права имају првенствено они који носе пушку, браду и талибанску легитимацију. За све остале, последњих пет година представља несрећно путовање времепловом у који су укрцани против своје воље.