Српска стока, или: Да ли ЦИА хоће да убије Путина?

Подаци су прилично застрашујући. Укратко, и без много претеривања, прети нам будућност у којој ћемо јести месо из неке лабораторије Била Гејтса или га нећемо јести уопште јер сопственог меса нећемо имати довољно.

Трендови су, наиме, такви, и није то питање гастрономије него прехрамбене безбедности која је и државна безбедност. Сточни фондови у Србији све су мањи па зато месо увозимо све више; свиња је, на пример, сад у Србији колико их је било после разарања Другог светског рата, а прошле године увезли смо више од 42 хиљаде тона свињског меса. За 400 хиљада смањио се број свиња у Србији у прошлој години, а увезли смо их за исто време 300 хиљада и још око пола милиона прасића.

Уништавамо своје да бисмо увозили туђе. Разарања у Другом светском рату произвела су ефекат какав имају и наше ЕУ интеграције. Ово није (само) питање добре или лоше државне политике него продукт система у коме се налазимо.

О томе, уосталом, сведочи пример Хрватске која је у склопу својих ЕУ интеграција доживела то исто и још горе од нас зато што је тамо у интеграцијама и одмакла даље од нас.

Да комшији цркне крава није здрав став према животу и животној средини, укључујући и спољну политику, све и кад је комшија – сусед. Али комшији заиста јесте, такорећи, цркла крава, па би ваљало да из тог хрватског искуства извучемо поуку пре него што буде исувише касно.

Подвала се састоји у томе што је Европска унија затрпала Хрватску јефтиним месом и млечним производима па је производња свега тога у Хрватској постала мање исплатива од увоза. Који је, наравно, олакшан разноразним споразумима о стабилизацији, придруживању и слободној трговини, слобода је лепа реч, али уме и да завара. Па су тако Хрвати, заварани том својом слободом да увозе јефтино од својих европских партнера, још јефтиније распродали оно што су имали. Да би затим, кад су тако навучени као наркомани, кад је зависност успостављена, ти њихови европски партнери све то што је било тако јефтино почели да им продају много скупо…

А ту је и познати пример Румуније која је већ у првим годинама чланства у Европској унији изгубила половину својих лекара, па Румуне сад све интензивније нема ко да лечи. Али ће заузврат имати највећу НАТО базу у Европи а од тога ће сигурно бити много здравији.

Српска и хрватска стока, румунски лекари, свеједно, принцип је исти.

Под један, није нормално да увозимо оно што можемо сами да произведемо. И што смо производили када је то технолошки било кудикамо компликованије него што је данас. Као што није нормално ни да Румуни под Европском унијом имају мање лекара него Румуни под Чаушескуом кога су убили у жељи да буду нека Европска унија.

И друго, још важније: све ово нису грешке, него производи тог система који данас зовемо Европска унија или НАТО или Колективни запад, а некад је много краће дефинисан као колонијализам. Суштина је иста, паразитско експлоатисање у сваком погледу свега што може да буде експлоатисано. Ништа није помоћ него је инвестиција која мора да донесе још више – таква је логика профита. И тешко свему што томе стоји на путу.

Као што је, фројдовском омашком, признао амерички сенатор Тод Јанг пред Одбором за спољне послове. ”Довођење америчког капитала и експертизе и стандарда у Африку како бисмо могли да наставимо да је експлоатишемо…”, изговорио је па се збунио кад је схватио да је наглас рекао оно што мисли а не оно што треба да каже. И требало му је неколико муцавих секунди да се сети да треба да спомене да ”истражујемо где можемо да добијемо те минерале”, што је, наравно, исто што и експлоатација али звучи нешто пријатније.

Све и ако не мења чињеницу да је нама и свим сличним Румунима и другим Африканцима у оквиру тог система намењено само да будемо експлоатисани.

Док заузврат имају да понуде тачно оно што можемо да видимо на Олимпијади у Паризу, идеологију пребијања жена у име људских права и ритуал на отварању који је био логичан наставак оног сатанистичког обреда на Евровизији. Фекалије у Сени отуда само представљају нуспродукт стања у коме се тај систем дави.

Па је зато, као дављеник у сопственим фекалијама, сада још и спремнији на све оно зло на које је одувек и био спреман зарад свог опстанка, то јест интереса и профита.

Као 1999. када нас, како је то лепо приметио заменик Мадлен Олбрајт, Строб Талбот, нису бомбардовали из бриге за косовске Албанце него стога што смо ”одбијали да спроведемо захтеване друштвене и економске реформе”. А то су ове реформе због којих нећемо имати шта да једемо ако нам наши партнери из Европске уније не добаце своје мрвице. Таман у мери у којој су хранили робове како би преживели да им служе.

А сада још и отвореније признају да су спремни на сваки вид државног тероризма који ће послужити оним њиховим циљевима о којима се неопрезно излануо цитирани сенатор Јанг. Тако да се чак отворено поигравају идејом убиства председника Русије Владимира Путина, о чему мртав озбиљан пише вишедеценијски функционер ЦИА, и то на страницама озбиљног магазина као што је ”Форин полиси”. И приде, успут, на неким конкретним примерима признаје да им таква методологија решавања спољнополитичких питања није нимало страна, од свргавања Мухамеда Мосадека због нафте у Ирану надаље.

На шта су све спремни да би могли, како рече поменути сенатор, да наставе да експлоатишу шта год да им је потребно?

У Боливији је, ено, због литијума покушан државни удар пре само месец и неколико дана. У Венецуели, Николас Мадуро каже да је литијум важан део разлога за обојену револуцију у тој земљи, о венецуеланској нафти да и не говоримо.

Мађарски премијер Виктор Орбан био је изложен и отвореној уцени кроз претњу да ће му скршити економију земље ако не поступи по наређењу, па је морао то да учини. Премијеру Грузије Ираклију Кобахидзеу убиством је чак претио, ни мање ни више, него један европски комесар.

Чиме прете Србији? Знамо да су спремни на све…