Почиње, изгледа, оно што смо знали да ће једном морати да започне: њихов последњи покушај да српско питање на Балкану коначно реше тако што ће га растурити у парампарчад. Удар зато мора да буде свеобухватан и истовремен.
Дакле, одједном и Република Српска, и Косово и Метохија, и наравно сам Београд како би се натерао на попуштање које ће значити слом политике каквог-таквог отпора њиховим тежњама да будемо коначно решени. Па је утолико важније што поред обесхрабрујућих има и охрабрујућих сигнала да нам не пада на памет да им олако дозволимо да нас реше на поменути начин…
Узгред буди речено, ако је ико разуман после свега што су нам урадили до сада сматрао да је само параноична теорија завере, а не стварна завера да сви Срби на Балкану буду елиминисани као (гео)политички фактор, на такво сматрање више нема право. Сама истовременост удара на све српске тачке које још нису стабилизоване по мери НАТО интереса да сви радимо тачно оно што нареде, наиме, представља необорив доказ; сви смо им мета, а то знамо из простог разлога што им и јесмо сви на мети.
Почев од Републике Српске и њеног председника Милорада Додика који јавно упозорава да му прете хапшењем – да би му забранили даље политичко деловање – и да ће пуцати у њега ако се дрзне да пружи отпор. Поврх тога, баш сада, и надлежни помоћник америчког државног секретара Џејмс О’Брајен даје јавну инструкцију Кристијану Шмиту, кога незаконито проглашава за високог представника, да (зло)употреби бонска овлашћења која му ионако не припадају.
Сувишно је и напомињати да најављена реанимација праксе у оквиру које су већ смењивали демократски изабраног председника Републике Српске и дистриктом Брчко узимали њену дејтонску територију не може да се схвати другачије него као претња за сам њен опстанак.
При чему ће опасност постати још и већа ако се оствари најава да ће кроз Генералну скупштину Уједињених нација, кад већ својевремено нису могли кроз Савет безбедности због руског вета Виталија Чуркина, Британци и остали који би да буду тако перфидни покушати да прогурају резолуцију о наводном геноциду у Сребреници. Ова се могућност спомиње већ извесно време и очигледно је реч о брижљиво координисаном удару чији је крајњи циљ да се елиминише могућност српског противљења уласку Босне и Херцеговине у НАТО – који је, наравно, главни механизам контроле његових чланица. Па су зато сви добровољно постројени у фронт против Русије све и ако би им интерес налагао супротно, о чему пригодно сведочанство представља текући процес деиндустријализације Немачке и пропратног пада животног стандарда.
Али то је њихов проблем. А наш проблем са свима њима састоји се у томе што и с Косовом и Метохијом хоће да ураде исто што и са Босном и Херцеговином у смислу елиминације српског фактора као сметње за улазак у НАТО. Испорука ”џавелина” властима у Приштини, као и најављено давање статуса придруженог члана у Парламентарној скупштини НАТО-а представљају само предигру за испуњавање главне америчке жеље, а то је улазак самозваног Косова у сам НАТО, о чему се недавно изјаснио амерички амбасадор у Приштини Џеф Ховенијер.
У истом смислу треба разумети и чему служи улазак Приштине у Савет Европе, но, и то, баш као и тврдоглаво инсистирање Аљбина Куртија на елиминисању динара упркос тобожњег негодовања његових западних покровитеља и налогодаваца, представљају само додатне механизме притиска на Србију да престане да се противи укидању своје јужне покрајине у корист њихове, то јест НАТО Републике Косово.
И да истом приликом престане да се противи и фактичком укидању Републике Српске, ето те истовремености која доказује синхронизованост њихових акција против нас. Уосталом, сасвим логичну јер им тако расте шанса да успеју.
И колико би све било једноставније да је успела и обојена револуција у Београду које зимус није било захваљујући руској дојави колико и одсуству жеље код већине овдашњег народа да опет послуже онако како су им послужили 5. октобра а да тога углавном нису били ни свесни.
Но циљ свеједно остаје исти па се у том смислу нарочита пажња мора обратити на, вероватно, најзначајнију информацију коју смо имали прилике да добијемо у протеклих недељу дана: да у окружењу председника Србије Александра Вучића има људи који раде за ЦИА. Ово је открио доскорашњи директор Безбедносно-информативне агенције Александар Вулин, и то путем ”Пинка”.
Све и ако није могуће поуздано установити на кога то Вулин мисли, ову тврдњу вреди преиспитати јер из тога произлазе и поједини важни закључци.
Под један: што због озбиљности тврдње, што због места на коме је изговорена, што због досадашње неспорне лојалности Вучићу, мора се закључити да Вулин то није изнео у јавност без договора са самим Вучићем. Из тога пак проистичу две важне информације.
Најпре, да постоји висок степен уверености у тачност ове тврдње – јер иначе са њом не би излазили у јавност, будући да из разних околности нисмо у позицији да гурамо прст у око америчкој Централној обавештајној агенцији олако, него тек кад дођемо у ситуацију, на пример, као ономад с Момчилом Перишићем.
И друго, да постоји намера, или већ донета одлука, да се с овом појавом ЦИА кртице обрачунају како и доликује. Зашто би, иначе, јавно признавали да тако нешто уопште и постоји, ако већ не намеравају и да је елиминишу? Другим речима, да им је прихватљиво постојање неког новог Перишића, ваљда нас не би ни обавештавали да он постоји.
Штавише, управо зато што смо обавештени, може се рећи да је у овом обрачуну рукавица бачена у лице и да је обрачун већ започео – ово стога што једино јавност не зна о коме се заправо ради, док сви остали то и те како знају. А сада сви они знају и да је, овим окончањем досадашњег периода прећутне толеранције, сукоб прешао у акутну фазу.
Како се све ово догађа у тренутку формирања нове Владе Србије, није незамисливо и да овај случај сарадника стране а уз то и непријатељске службе има везе са тим процесом. Па му значај утолико надилази пуко персонално питање, с тим што ће састав нове владе, свима који су упућени у детаље, показати и која је страна однела превагу, такорећи наша или њихова.
Тек, уколико ово делимично демаскирање сарадника ЦИА, ако ништа друго, демонстрира намеру да покушамо да се одбранимо од њеног канцерогеног утицаја, наговештај да она то неће тек тако дозволити могло би да представља медијско експлоатисање тајних снимака телефонских разговора појединих званичника актуелне власти.
Садржина разговора које из недеље у недељу објављује нови недељник у власништву медијске групације у западном корпоративном (су)власништву у овом је тренутку – док се евентуално не појави и нешто гадније – од мањег значаја у односу на саму чињеницу да тајно снимљени телефонски разговори добијају статус медијско-политичке чињенице.
Оваквом изливу прљавих обавештајних операција у јавни простор већ смо присуствовали у случају бивше Бивше Југословенске Републике Македоније, кад је опозиционар Зоран Заев почео да баца ”бомбе” у виду тајно снимљених разговора против тадашњег премијера Николе Груевског. Па је Груевски изнео оптужбу да је све то извела инострана служба у спрези са домаћим извршитељима, што је Заев негирао све док Груевски није објавио кришом снимљени разговор њих двојице у коме сам Заев отворено каже да ”поседује материјале које му је дала једна страна служба”.
Епилог свега тога, елем, било је одустајање Македоније од свог имена ради уласка у НАТО. Те сходно томе и бојазан да би ово овде могло да представља сличну претњу ”македонским сценаријем”, у склопу кога уопште није битно да ли ће доћи до смене власти, или до њеног довољног слабљења да би је тако лакше натерали на све што се тражи побројаним синхронизованим ударцима од Републике Српске до Косова и Метохије.
Осим што би таква капитулација била очигледно аутодеструктивна, била би и потпуно анахрона. О томе нас је, и нехотице, обавестио бивши премијер Црне Горе Дритан Абазовић поводом противљења Црне Горе – НАТО чланице – уласку такозваног Косова у Савет Европе. То је, приметио је, нова реалност.
Још само да је дочекамо неоштећени…