Заједница са заједничком будућношћу, или: Какве везе с Путином има Сијева посета Србији

Габријел Ескобар и Соња Бисерко имају разлога да буду забринути. А ако је веровати гостима Н1, овогодишња Евровизија ове ће разлоге појачати и додатно
Заједница са заједничком будућношћу, или: Какве везе с Путином има Сијева посета Србији

Читав свет би морао да се сећа – а Глобална већина света сећа се с радошћу и надом – како је пре годину дана, после шест сати поверљивих разговора у најужем кругу, већ дубоко у московској ноћи, председник Русије Владимир Путин испратио до аутомобила свог госта из Кине Си Ђинпинга.

У току су промене какве нисмо видели у последњих 100 година. А ми смо ти који, заједнички, спроводимо те промене, рекао је Си Путину на растанку. Слажем се, одговорио му је Путин и пожелео срећан пут, пријатељу.

Да буде јасно: телевизијска камера ту се није нашла случајно. Нити је снимак овог кратког разговора, уз пропратни тон, случајно доспео до јавности. Била је то најважнија порука двојице председника остатку света.

Годину дана касније, долазећи у Србију, у ауторском тексту за ”Политику” Си поручује да се већ налазимо ”усред текуће трансформације света, невиђене у једном веку” – то је оно што заједнички предводе Си и Путин, како су сами објавили urbi et orbi – а у склопу тога, напоменуо је даље председник Кине, међусобна (кинеско-српска) подршка је све чвршћа и узајамно корисна сарадња све ближа.

Да би онда те речи биле преточене и у дело, кроз Заједничку изјаву Републике Србије и Народне Републике Кине о продубљивању и подизању свеобухватног стратешког партнерства и – сад следи нарочито важан део дугог назива ове изјаве – о ”изградњи заједнице Србије и Кине са заједничком будућношћу у новој ери”.

Још једном: Кина и Србија граде заједничку будућност у новој ери. Ово је већ и на први поглед значајно макар колико изгледа.

Уосталом, што се тиче свега што је прво у сарадњи Србије и Кине, Србија је први свеобухватни стратешки партнер Кине у Централној и Источној Европи; Србија је међу првима приступила кинеском Појасу и путу; Србија је прва у Централној и Источној Европи потписала Споразум о слободној трговини са Кином; и Србија је прва европска земља која ће са Кином градити заједницу са заједничком будућношћу. Обећава Си: Ово ће дати снажан импулс нашем развоју и препороду.

А то, у преводу, значи да Србија сад има прилику да постане главни корисник Маршаловог плана 21. века – средства каквима је Америка подигла Западну Немачку после Другог светског рата сад има само Кина – и то уз прилично важну разлику што у замену за та средства Кинези не траже да војно окупирају нашу земљу као што Американци окупирају Немачку и дан-данас. Него се од нас, напротив, очекује да будемо суверени и самостални у одлучивању, из чега онда природно и проистиче потреба за сарадњом с Кином која се остварује на заједничку корист.

Сам Си је то описао као подршку Кине Србији у ”очувању независности”, уз ”подршку настојањима да се одбрани национални суверенитет и територијални интегритет” и ”продубљивање стратешке сарадње и одбрану политичких, безбедносних и фундаменталних интереса”.

Узгред, ко би се тога сетио, али ово није пало с неба. Управо то је први кинески дипломата Ванг Ји, који је и сада био у Београду, пре две године обећао свом (тадашњем) српском колеги Николи Селаковићу. И то у једном крајње непријатном моменту по свеукупно геополитичко држање наше земље, у време кад наши НАТО партнери нису дозволили руском министру спољних послова Сергеју Лаврову да долети у Србију и онда нам са окрутним задовољством држали лекције из географије како би нам објаснили да морамо да им се покоримо. Па је Ванг Ји у таквом контексту Селаковићу најавио да ће, ”као дугорочни и поуздани ’челични пријатељ’ и свеобухватни стратешки партнер Србије, Кина чврсто подржати Србију у” – ево суштине – ”заштити њеног суверенитета, територијалног интегритета и националног достојанства, у спровођењу независне спољне политике, и у доношењу процена и одлука које су у суштинском интересу државе и народа”.

Ово обећање, јер смо у међувремену својим ставом то и заслужили, сад доспева на испуњење. Уз Сијево јавно обећање да нас Кина неће штитити само у политичком, него и у економском и у безбедносном смислу. Ово је, наравно, утолико импресивније што читав свет зна да Кина има и средства да испуни све то што обећа.

Све у свему, иако разлика у величини јесте отприлике толика, ово није однос слона и миша као што нам представљају овдашњи западни медији на српском језику и њихови стручњаци. Сад, што су они навикли да буду мишеви у односу према својим слоновима – њихов је проблем, а не обавеза да се и сви ми остали тако идентификујемо и сходно томе понашамо.

Управо у томе се, уосталом, и налази суштинска разлика између једних и других, досадашњих хегемона и Кинеза који нас из Београда позивају да заједнички одбијемо, Сијевим речима, ”хегемонизам и политику моћи”.

Док је све и утолико перверзније што нас силе које су свој просперитет у великој мери изградиле на колонијалном израбљивању остатка човечанства сад упозоравају да не постанемо колонија силе која никада у 5.000 година своје непрекинуте историје није имала ниједну колонију. Биће да то није искрено упозорење разних наших НАТО партнера и сарадника, него израз страха да више нећемо бити њихова колонија.

С тим што је њихов проблем и знатно већи него што се то уочава на први поглед. Наиме, само је делимично тачно да је Србија прва земља која је с Кином изјавила да продубљује свеобухватно стратешко партнерство за нову еру.

Заједничку изјаву Народне Републике Кине и Руске Федерације упадљиво сличног назива ”о продубљивању свеобухватног стратешког партнерства у сарадњи за нову еру” усвојили су Путин и Си 21. марта прошле године у московском Кремљу.

Нова ера је овде кључ за разумевање, јер то су оне стогодишње промене које предводе Путин и Си. И у њима, како пише Си у ”Политици”, учествује и Србија. И поврх тога, исти израз налази се у документу из кога изгледа све потоње и проистиче, од 4. фебруара 2022, који су 20 дана пре почетка руске Специјалне војне операције у Пекингу донели Си и Путин, под називом Заједничка изјава (…) о уласку међународних односа у нову еру и о одрживом глобалном развоју.

Тај документ позива на успостављање мултиполарног света и равноправност држава, а исто то – позив на ”равноправан и уређен мултиполарни свет” – налази се и у српско-кинеској заједничкој изјави о заједничкој будућности. У којој се исказује и подршка Глобалној развојној иницијативи и Глобалној цивилизацијској иницијативи – кинеским пројектима којима је подршку, у својој заједничкој изјави с Кином, пружила и Русија…

Краће речено: Србија се окреће новој ери са Кином и са Русијом. Све и ако још није дошао тренутак да се то тако и формално објави.

Али то не значи и да је изостало разумевање онога што се заправо догађа. ”Блумберг”, на пример, јавља како је председник Србије Александар Вучић ”прогласио да је ’небо граница’ између две земље, што је одјек пријатељства без граница Москве и Пекинга (и вероватно подсећање на подршку Русији и њеној агенди)”. Си је такође, пише даље, ”прикључио Србију ’заједници са заједничком будућношћу’, чиме је она постала прва европска земља прикључена настојању Кине да изгради коалицију која доводи у питање светски поредак предвођен Сједињеним Државама”.

”Си је искрено дирнут. Ово иде далеко изван перспективе Нових путева свиле. Русија и Кина чувају леђа Србији”, прокоментарисао је у свом стилу и познати бразилски аналитичар (и сарадник РТ-а) Пепе Ескобар.

И то на савршено прикладан начин објашњава исказану нервозу његовог презимењака Габријела, одлазећег америчког изасланика за наш случај који тврди да он и његова жена нису корумпирани као што их оптужују.

Нимало дипломатски, што и повећава споменути утисак о нервози, Габријел Ескобар је казао да је Сијева посета Србији ”темпирана да повећа тензије између Србије и остатка западне заједнице” – тих тензија нема само кад Србија поступа у складу с наређењима западне заједнице уместо по сопственом интересу – те да је овде реч о оспоравању јединства евроатлантске заједнице па зато ”упозоравамо све наше партнере да буду веома свесни кинеске агенде у вези са евроатлантском заједницом”.

Да би у складу с таквом инструкцијом, коју је добро разумела, Соња Бисерко у ”Данасу” показала чему служе она и ”Данас” тако што је тамо добила простора за објашњење да је Сијева посета била антиамеричка и антинатовска, да се поставља питање ”ближи ли се Србија крају свог европског пута”, те да су ”и Русија и Кина и Србија ревизионистичке земље које не пристају на поредак (…) установљен после Другог светског рата”.

И камо среће да је Соња Бисерко овог пута заиста у праву и да су њени разлози за бригу и те како основани.

Притом, како ствари стоје, тих разлога за бригу имаће још и више, јер је раскрсница на којој се Србија налази све очигледнија.

Не само због Косова и Метохије, и Републике Српске, и непрестаног условљавања с једне стране, а са друге стране могућности сарадње колико год смо у стању да сарађујемо без икаквих условљавања. Од економије до одбране.

Него на све то и овогодишња Евровизија. Кажу на Н1, ”Евровизију треба да гледа и онај кога то не занима, јер она је много више од музичког такмичења, сума постојећих и показатељ предстојећих трендова у Европи”.

Лепо речено. После неке брадате жене, која је била атракција као циркуска када се појавила на Евровизији да би до данас то постало нека нова нормалност, ове године на Евровизији, као показатељ предстојећих трендова у Европи, наступили су сатанисти који су на сцени призивали ђавола. Зло. Зато би нам и било боље да Соња Бисерко не греши у процени кад поводом Сијеве посете сумња да се Србија ближи крају свог европског пута. Тим пре што је Си у Кини забранио видео-игре у којима је слободан избор између добра и зла, јер добро и зло не смеју да буду изједначени. Док се зло сад у Европи призива чак и кад се пева. То не може да им изађе на добро.

А Пепе Ескобар још тврди и да је ”велики панда” – Си Ђинпинг – позвао Србију да уђе у БРИКС+. Иако ћемо тек видети да ли је то тачно, Србија је свој избор заједничке будућности у новој ери са Кином и са Русијом, практично, већ начинила. У прави час, или у последњем тренутку јер видимо да је ђаво однео шалу.

Тако да сад само остаје онај тежи део посла: да из избора који чинимо извучемо сву корист коју можемо да имамо. У супротном, ако ову историјску шансу пропустимо, неће нам ђаво бити крив…

image