Поезија путне торбе

Мало је уметника који нису заљубљени у путовања. Јер, "пре него у свим књигама, најбоље приче пронађене су између страница пасоша." Путовања збиља јесу много више од разгледања непознатих предела - она су позив на дубоку и трајну идеју живљења.

Искусни путници тврде да вас путовања прво оставе без речи, а онда вас претворе у приповедача. Оскар Вајлд ни на један пут није кретао без свог дневника у торби. Тврдио је да га носи да би увек уз себе имао прворазредно штиво за читање. Када би га цариници питали има ли шта да пријави за царињење, Вајлд би мирно одвраћао: "Само своју генијалност."

Истина је да не можемо открити нове океане ако немамо храбрости да изгубимо обалу из вида. Пико Иљер сматрао је да су путовања као љубав –изазивају стање изоштрене, повишене свесности, у коме смо пажљиви, отворени, конкретни и спремни да се мењамо. Зато се праве љубави, као и права путовања –никада не завршавају.

Са неких места збиља као да се не враћамо. Медитација у сумрак на врху брда од ловора, седење на степеницама мајушних капела, удисање опојног даха рузмарина, читање уз море, док се светлост дана губи у измаглици, паљење светиљки на мору у сумрак, уснуле палме у провидну зору, рутаво лишће ђурђевка окупано росом, метафизичка су искуства.

Живот искусног путника, оног који је "рођен спакован", путовања не убрзавају. Напротив, она га врачају у благословено успорење.

Пре свега, поезија путне торбе или кофера, узвишено је знање. Психолози кажу да је од читавог путовања, често највише среће уочено код путника који се темељно спремају за путовање. То је оно детиње – радовање унапред. Празан кофер, који чека да у њега спустимо оно што нам је неопходно на путовању, али и наше реликвијаре - оно без чега на путу можда и можемо, али не желимо да се тога лишимо, драгоцено је искуство. То је онај луксуз о коме говори Шекспир, кад каже: "Јадан је сваки човек који нема у животу нечег сувишног..."

Ко од нас није имао вишак пртљага? Људи воле да носе ствари које их чине срећнима.

Бела Хамваш, највећи есејиста двадесетог века, творац мисли да се у свакој боци вина крије по један анђео, сматрао је да је паковање опрезна и мудра делатност, која се не може започети без молитве: "На дно торбе долазе ствари којима не смета гужвање, али нису тврде. Празнине се не смеју попуњавати марамицама. То раде само варвари. Лепота марамице је у њеној испегланости, Путник од пијетета празнине попуњава меким стварима - купаћим костимом, џемпером, чарапама."

Хамваш је сматрао да у свакој путној торби, при сваком путовању, мора постојати нешто потпуно сувишно, алуминијумска чаша или пакетић осушеног цвета лаванде, али да путник са посебном пажњом у путну торбу ваља да спусти одабрани сапун - јер успут ће се мирис увући у одело.

Он препоручује да се пакујемо само онда када имамо надахнућа, а да ако оно ишчили, паковање одложимо за сутрадан, да не бисмо направили озбиљне пропусте.

На пример, у томе коју ћемо књигу понети на путовање. Хамваш сматра да се проблем књига које ћемо понети мора да решава недељама пре путовања: "Ако путујем лети, онда већ око Божића правим белешке. На пример, Коупер, Оксфорд, лето, што значи - набавити Коупера у "Оxфордовом" средњем издању и читати га на лето."

Облик књиге често је Хамваша наводио да неку књигу понесе на пут. Колико год волео метафизичке песнике, у мађарском издању ретко их је носио на путовања, зато што су штампане на неукусном папиру, лоше повезане и одштампане.

На различита походе,уметници носе различите књиге. Када се отиснуо у партизане, Мића Поповић је понео Крочеову "Естетику". Када је рањен, у колима која су га вукла, полако је читао књигу, трпећи болове.

На свој последњи пут, у болницу из које је знао да се неће вратити, Иво Андрић је спаковао "Самом себи", Марка Аурелија. На полицама холивудске звезде Мерилин Монро, у кући где је нађена преминула, новинар је угледао Библију и Џојсовог "Уликса". У Хемингвејевој кући на Куби, где је писац допутовао, па је, освојен ароматом тла и остао, била је велика библиотека. Худинијеве мемоаре Хемингвеј је држао на уредно поређаној полици књига, смештеној у – тоалету.

Меша Селимовић тврди: "Свакоме би требало одредити да путује, с времена на време. Чак и више - да никада не застане дуже него што је неопходно. Човек није дрво, и везаност је његова несрећа, одузима му храброст, умањује сигурност. Везујући се за једно место, човек прихвата све услове, чак и неповољне, и самог себе плаши неизвесношћу која га чека. Промена му личи на напуштање, на губитак уложеног, неко други ће запосести његов освојени простор, и он ће почињати изнова. Укопавање је прави почетак старења, јер је човек млад све док се не боји да започиње. Остајући, човек трпи или напада. Одлазећи, чува слободу, спреман је да промени место и наметнуте услове…"

Стога, свако треба да научи поезију путне торбе. Лепо је ако је од материјала који нам се допада, који је чврст и отпоран, а опет не груб. Никада не знате хоће ли и када ваша торба постати јастук. (Слатко се спава на аеродрому после прекоокеанског лета, са главом на торби, док се чека онај краћи лет - до куће.)

По Бели Хамвашу, када је дан путовања "већ сигуран, новац обезбеђен, пасош готов, човек мора да се повуче у осаму на један сат, узме папир и оловку и удуби се у медитацију. Пре свега да мисли на великог претка свих путника, Робинзона…"

Бела Хамваш сматра да не ваља путовати без квалитетне колоњске воде, којом ће се путник освежити изјутра у возу, али ни без мале флаше коњака, коју ће путник ујутру попити наште срца. Тек један гутаљ чистог злата. Мање књиге, по Хамвашу, ваља ставити у џеп - на пример, Екерманове "Разговоре са Гетеом", а прави ритам читања за време путовања изгледа овако: најбоље је отворити књигу, посматрати предео и на сваких десетак минута прочитати једну реченицу. Хамваш је сматрао да је наш истински сапутник књига коју носимо на путовање, јер књиге воле да путују, да удишу дух пута, постају нам током путовања пријатељи и део су такве присности која се не сме рашћердати ако носимо књиге које су заједничко власништво. "Књиге из библиотеке су хетере које свако може да добије. Књига с којом путујем мој је брачни друг", пише Хамваш.

Али – шта не носити на путовања? Чезаре Павезе пише: "Ако одлучите да путујете далеко и брзо, онда не носите много ствари. Оставите све своје зависти, љубоморе, непраштања, себичност и страхове…" И ово је сасвим тачно, јер човек путује да би се склонио од сопствених мисли и тешких емоција.

Путовање је стваралачки чин и зато је и паковање – посебан час. Кофер који путник носи не мора бити ни модеран ни скуп. Добро је да буде неупадљив и издржљив. Такве продају у Лондону. Тегет и плави, ситно карирани кофер, као пелерине Шерока Холмса. А такав  има способност да добије још један спрат ако се путник размаше у куповању. (Мене лудило неумерености увек дохвати у књижарама). 

Џеки Кенеди је из Њујорка у Париз, у званичну државну посету, носила по двадесет кофера. Тврдила је супругу Џону Кенедију да ће Енглези пажљивије гледати шта је она обукла, него што ће слушати шта је он говорио. Била је у праву.

Форма јесте одавно заменила садржину. Данас се у излозима префињених радњи могу видети кофери – експонати. Осликани су да пренесу неку важну поруку, или да имитирају прошла времена. Носила их је, наводно, у Африку Агата Кристи или Мерилин Монро на свадбено путовање. Кофери експонати мудро ћуте. На аукцијама достижу вртоглаве цене, намирисани парфемом од јасмина и љубичица.

Некада су кофери били слични шкрињама, или део намештаја па су служили за чување породичних драгоцености или докумената. На тавану и даље имамо дедин дрвени кофер. Он нигде никад није путовао, али је у том коферу похранио судске списе, документа о породичном имању и  старинске књиге.

Кажу да је омиљено занимање људи на ономе свету препричавање прича са путовања. Каква је то шехерезадинска гозба усмене књижевности похрањене у поетици кофера!