Разговори у катедрали

"Дошао сам на свет са лепом раном: то ми је била сва опрема", писао је Кафка.

Дис је певао стишано, као да се моли и у једном стиху каже да је његов живот на земљи одувек био "с раном рођења која се не лечи." О да, ми се спуштамо на земљу с раном и то је онај први плач по рођењу. Касније, лутајући од човека до човека, од пропасти до издаје, човек спознаје да је живот умножавање патње и да све ране које носимо јесу Христове, као и да је Кафка, говорећи о томе да "књижевност служи да разбије лед у нашим грудима", говорио и о Богу.

Јер врело око Христово топи лед сачињен од нашег  негованог  самољубља и сујете, у које смо оковани. У априлу, који јесте најсуровији месец,(стих Т. С. Елиота), у дане Васкрса, лутамо улицама усамљени и неми и гледамо како се Христу и Васкрсу, природа тако чисто и лако радује, лепше и раскошније од нас.

Из црних, мокрих грана дрвећа  ујутру од‌једном букну цветови, провидни, светли, "муте нам трзав сан" и заљуљају читав град  ветром од кога нам музикално уздрхте душе.

Али дрвећу је лако да се радује Христу. Оно никада није ишло у рат, никада убијало, никада ударало дете, никада презирало, ни мрзело. Није оно изнад човека. Оно је само јако далеко од њега, јер нема због чега да се стиди и каје. А читава човекова уметност сачињена је управо од наших суза, стида и кајања. И била је недовољна замена за молитву.

И није нас излечила. Ленард Коен певао је "да је Христ био морнар", Андрић је писао да је Јелену могао да сретне само на путу. Јелена је слика Аниме, наравно.

Чини се да човек мора бити непрекидни путник ако жели да , макар у некој сенци сенке, док шестари Тоскани или тумара Венецијом или Римом или Мадридом, угледа макар делић Христове пути, његов одраз у води, помешан са пурпуром риба у рекама Јапана или  да наслути облик Божијих усана који тек на тренутак, на прозору, у пролеће, исцрта сунчев зрак.

"Све моје песме које нису упућене  Богу, враћају се" писала је Цветајева, лутајући земљиним шаром, певајући, посрћући, љубећи, тврдећи да "Бог не броји".

Истина је, не броји, само је и тачна тврдња мистика из средњег века да око којим ми видимо Бога јесте око ком он види нас. Питам се каткад како мора бити да у његовом врелом, сјајном оку изгледамо ми, племе, са ноћима које нас туку тамом, у којима "не можемо више напредовати у Богу", ми који смо између љубавне Христове руке и нас ставили иронију, безбројне страхове и хладни патос носталгије.

Ноћас, док сте спавали, у Аја Софији се, иако прекречене толико пута, и даље лагано помаљају фреске. У тој цркви, желела сам да помилујем  озарени лик Богородице, који је и упијао и еманирао светлост, високо, на своду. И она је гледала благо и после се од тог погледа могло мирно живети месецима. Без сумњи, без страха.

Јер човек је постао биће које се боји. Јер свако од нас зна да није могуће настанити се у времену, јер је наше трајање у времену кратко, а не усуђујемо се да крочимо у вечност, иако је једна иза нашег рођења, а друга иза наше смрти. Између те две тајне, читав је људски живот. Памтим једно пролеће у Риму и Капелу Контарели, где сам сатима стајала испред Каравађовог "Позивања Светог Матеје". Ово дело, најблиставији тренутак италијанског барока, приказује тренутак када је носећи светлост ореола, Христос ступио у тамну избу и лаганим покретом, упирући ка њему прст, позвао Светог Матеју да му се прикључи.

Лик Матеје одаје страх. Он још није светац и пита преплашеним оком Христа:"Ко, да ли ја?" Зар морам баш ја?

Исти такав покрет руком насликао је и Микеланђело Буонароти на таваници Сиктинске капеле приказујући стварање човека. По осликавању капеле, написао је кратко писмо, дивно у својој једноставности. Видела сам га у  Британском музеју, у Лондону.

Руком која се није плашила додира Христове, уметник пише папи: "Драги оче, ја сам свој посао завршио. Микеланђело Буаонароти". Нешто северније од града из кога је Микеланђело тада упутио писмо, лежи Венеција, град - предграђе оног света, сав заљуљан у злату самољубља и лепоти, град који је једини град што се чешће огледа и од самог човека, јер је сам сав у огледалу воде. У Венецији је свака трећа кућа – црква, коју су осликавали нико други до Тинторето, Тиеполо, Веронезе.

У повртњаку једне од цркава је скулптура Девице Марије. У Венецији је Бог на само корак од вас. Јер овај град има неким чудом сачувану душу и сав је у знаку свог свеца заштитника, јеванђелисте Марка. Трг са именом Светог Марка у средишту је Венције, његова базилика је она у којој се чује највише прошапутаних молитви и Венецијанаца и странаца.

Симбол Венеције, Марков је симбол: то је крилати лав са шапом на отвореном јеванђељу. Ендру Тодхантер у "Националној географији", пише да је по предању јевнађелиста Марко умро у Александрији.

Но, млетачки трговци, Маламоко и Торчело, 828. године, вероватно по наређењу дужда украли су мошти Св. Марка изу гробнице у Александрији.

"По повратку на брод, завереници су мошти свеца сместили у једну корпу, а преко њих наређали комаде свињетине да би одвратили представнике локалне власти. Кад су муслимански лучки стражари зауставили лопове и завирили у корпу, згађено су устукнули уз повике на арапском "kanzir, kanzir! ('свињетина, свињетина'), наредивши Млецима да брже продуже даље. Ова крађа донела је Венецији духовни престиж какав је до тада имао само Рим са Светим Петром."

И лав светог Марка вас чека- на Криту, Кипру, Родосу, Александрији... Овог лета, једна од најлепших поставки венецијанског бијенала била је у маленој венецијанској цркви, преко пута опере "Ла Фениче". Једна руска уметница је од десет хиљада ручно осликаних јаја начинила благ лика Христа, у чијим је очима милост праштања и озарење васкрса.

Иако је сваки наш дан на земљи до Васкрса налик на болно тумарање Гестиманским вртом, Бог ипак улеће у наш живот, увек изненада, брзо и на трен. Понекад се његове очи крију у очима нобворођенчади, мастиљавоплавим,("деца су старија од хришћанства", писала је Борхрсова сестра), понекад Бог јесте само сазвучје, онај јарки трозвук за којим је жудео Сиоран. Једном сам била у Салцбургу, у Моцартовој родној кући.

Поред изложених масонских симбола, златних бурмутица, прамена косе (Моцарт је почео да седи већ у тридесетим годинама), једна овална просторија је минијатурна, кружна, концертна дворана.Ту се, у соби са најсавршенијом акустиком у Европи, непрестано слуша Моцартова музика, двадесетчетири часа.

Моји пријатељи и ја смо ту седели сатима, док су нам се душе сударале у ваздуху летећи лако и ведро, као лептири. Бела Хамваш једном је уснио да је Бог пчелар, а да су наше душе стакласте, безбојне , нежне, пихтијасте, осетљиве полупчеле, полуптице, величине погачице у његовим рукама.

"Он, пчелар, узима у руку душу...Јадница, дахће обезнањена...Прилично је каљава. Изгледа да је душа из модерног доба. Пчелар дуго гледа, врти главом, на крају каже:'Јаднице, ускоро треба да се вратиш, јер ће стићи време, а још увек си тако збуњена? Кад ћеш се, коначно, очистити?'