БРИКС+: Између могућности и неизвесности
Не могу да се зауставе историјске промене које доноси БРИКС. Питање је, само, какав ће облик те промене на крају да добију
Савремени свет тумара рушевинама досадашњег глобалног поретка, али сада је већ очигледно да се истовремено стварају и основе новог уређења света. Историја у настајању.
Носиоци тог новог уређења ће, већ сада је јасно, бити нови облици сарадње и интеграција окупљених око Евроазије као најмоћнијег дела света са кључним потенцијалом природних и људских, али и политичко-интелектуалних ресурса.
Институционализацијом Евроазије ствара се, заправо, један нови свет а његов идејни и оперативни носилац је група БРИКС. Основна идеја је да тај нови свет буде у форми "интеграције интеграција", и да чини основу новог глобалног система управљања. Новог светског поретка.
БРИКС је основан као БРИК 16. јуна 2006. године (Русија, Кина, Индија и Бразил), а пет година касније прикључила се и Јужна Африка и од тада је БРИКС. Временом, БРИКС је уз све успоне и падове постао моторна снага промена у свету и идејни покретач изградње новог, не-западног, светског уређења.
Током сазревања БРИКС-а и упоредних тектонских промена у свету, све је више земаља са различитих страна планете почело да показује интересовање за ову организацију и њену идејну основу. БРИКС је на неки начин постао најпопуларнија светска интеграција. До сада је интересовање за чланство показало 18 земаља.
Проширење БРИКС-а је кинеска идеја на којој се ради још од 2017. године и углавном је, као и сам изворни БРИКС, усмерена на земље такозваног Глобалног југа и сарадњу међу њима. Већ 2018. су на самит организације у Јужној Африци позвани и гости из Африке, а ту су били и Аргентина, Турска и Јамајка. Тако је и настао формат БРИКС+.
До сада су Иран, Аргентина, Алжир и Индонезија и званично затражили чланство. А Турска, Саудијска Арабија и Авганистан су веома близу да то учине. Следећи талас захтева за пријем долази из Казахстана, Уједињених Арапских Емирата (УАЕ), Тајланда, Нигерије, Сенегала и Никарагве. Потом би се, према плану, дошло до нових чланица – Азербејџан, Монголија, затим Узбекистан, Таџикистан и Туркменистан, али и Пакистан, Вијетнам и Шри Ланка, а у Јужној Америци Чиле, Куба, Еквадор, Перу, Уругвај, Боливија и Венецуела.
Све те земље да имају огромне природне ресурсе, од енергије до ретких метала, од пољопривреде до воде. Ако се најављене интеграције остваре, онда би тај БРИКС+ имао отприлике 45 одсто светских резерви нафте и преко 60 одсто до сада познатих резерви гаса. Укупан бруто друштвени производ (БДП) тих земаља у овом тренутку је 29,35 билиона (хиљада милијарди) долара, што је више и од Америке и Европске уније.
Садашњи, основни БРИКС има око 40 одсто светске популације и 25 одсто глобалног БДП-а. А проширени би имао 4,257 милијарди људи, што је преко 50 одсто светске популације.
БРИКС+ би, у ствари, остварио концепт ширег повезивања са постојећим регионалним интеграцијама, пре свега са Шангајском организацијом за сарадњу (ШОС) као и кинеским пројектом Појас и пут (Нови пут свиле – БРИ) који је током минулих десет година већ окупио око 100 земаља. У духу те интеграције су и Велико евроазијско партнерство чији је део и Евроазијска економска унија (ЕАЕУ), затим Источни економски форум (ЕЕФ) и Коридор Север-Југ.
Ти пројекти су већ увелико конституисани. Са својим финансијским системом и банкама, као што су Нова развојна банка (НДБ) БРИКС-а и кинеска Азијска инфраструктурна инвестициона банка (АИИБ), БРИКС+ земље и партнери потпуно би искључили Међународни монетарни фонд (ММФ) и Светску банку које контролише Америка.
О снази енергије изградње новог света сведоче и многи скупови, а посебно овогодишњи 22. самит ШОС-а недавно одржан у Самарканду, главном граду Узбекистана, тој главној раскрсници Пута свиле током 2.500 година постојања тог града. Симболика је јасна – Евроазија је истинска цивилизација. Самит је био још један корак у даљој институционализацији пројекта Евроазије, интеграције која ће обележити 21. век.
Кинески лидер Си Ђинпинг је на том самиту по први пут званично заједнички представио Кину и Русију као "одговорне глобалне силе", са јасном намером уздизања мултиполарности и непристајања на "поредак" какав би да наметне Америка. Си је тада нагласио да "пред лицем колосалних промена на светском плану у данашњим временима, до сада незабележеним у историји, спремни смо да скупа са руским колегама успоставимо пример одговорне светске силе и да одиграмо водећу улогу у усмеравању убрзаних светских промена на колосек одрживог и позитивног развоја".
ШОС је основан 2001. године а његово извориште је руско-кинеска Шангајска петорка формирана 1996. То је данас највећи светски регионални блок, који представља 40 одсто светске популације и око једне трећине светске производње.
Треба подсетити да је те године Америка војно интервенисала у Авганистану како би спречила евроазијску интеграцију, и то је прави разлог америчког рата у тој земљи а не такозвана борба против тероризма.
Основна позиција интеграције БРИКС+ је промоција интереса земаља у развоју на нивоу глобалних институција у којима су оне потцењене и недовољно заступљене. Поред увођења новог финансијског система и инвестиционих пројеката, БРИКС+ би могао да реши и кључне геополитичке проблеме пре свега у Азији и на Блиском истоку.
Три концепта развоја
Много је, међутим, неизвесности и ризика. Све је то још увек пројекат, и за његово спровођење у дело ће бити потребно времена јер многа структурална решења тек треба осмислити. Уз то, недостаје јасан концепт идеје "интеграције интеграција". Има разних идеја, а у анализама руског Дискусионог клуба Валдај се указује на три могућа концепта, али и истиче да проширење основне, оснивачке групе носи и много неизвесности.
Први је, у ствари, дилема да ли проширење значи да сви, и нови чланови и оснивачи, треба да постану једна група. Такав сценарио је неизвестан јер то би значило изједначавање свих споменутих 18 земаља интересената са онима који су БРИКС основали.
У принципу, проширење БРИКС-а би ојачало његов економски, финансијски и инвестициони потенцијал, али истовремено би се појачао и притисак на финансије и угрозило и оно што је у тој групи већ постигнуто. Такође, било би отежано постизање консензуса, а процес доношења одлука постао би компликованији. Утолико пре што све те земље имају великих финансијских проблема, изузев Саудијске Арабије и УАЕ. Али, упркос томе, БРИКС треба да одржава своју отвореност за друге како не би постао затворени клуб. Поготово према мањим економијама, о чему сада нико не води рачуна и не брине.
Други сценарио је да основна група од пет земаља буде носилац хармонизације других регионалних блокова, интеграција чији су чланови и у БРИКС+, "интеграције интеграција". У овом случају оснивачи би били оперативно сидро, окосница, док би се хоризонталним ширењем успоставила сарадња локалних интеграција Глобалног југа на челу са регионалним партнерима БРИКС-а. Али, како уравнотежити заступљеност регионалних партнера јер неки од њих јесу јаки али до сада недовољно заступљени као што су Египат, Саудијска Арабија или УАЕ. И опет, како доносити одлуке? И како, такође, избећи сукоб интереса земаља оснивача, на пример, да Индија не помисли да све постаје инструмент политичког и економског утицаја Кине.
Трећи сценарио је пак комбинација првог и другог.
Уз то долази и потпуно нови финансијски систем, на чијем развоју се већ далеко одмакло. Тај финансијски систем је сама суштина.
Много је неизвесности, а да би се избегли неспоразуми већ сада се морају договорити стратешки приоритети, и то уз обавезну флексибилност јер постоје велике разлике међу земљама. Истовремено, све то мора да прати и формирање институција јер свака интеграција, да би била ефикасна, мора да има оперативне институције.
Јалова упорност Запада
Ништа мањи проблем је и упорност Америке и Запада да задрже своју доминацију. И то пре свега у Евроазији, јер по први пут у последњих 200 година Запад нема упориште у том делу света. Али, не одустаје.
Додуше, и Вашингтон признаје да је стари поредак срушен и да се сада гради нови али, како је рекао државни секретар САД Ентони Блинкен, Америка жели да буде центар тог новог поретка који ће бити саздан по њеним правилима. Америка покушава да формира свој блок – такозвани Колективни Запад. Но, да ли је то могуће? Најновија збивања и промене у свету сугеришу да ни Запад ни Америка немају тај капацитет.
Могућности деструкције ипак нису исцрпљене и Запад не одустаје, о чему сведоче, на пример, покушај државног удара у Казахстану, инспирисање сукоба Јерменије и Азербејџана, протести у Кини и Ирану или недавна смена пакистанског премијера Имрана Кана, блиског Кини и Русији, али и Индији. За његову смену су кључни били посланици који су истовремено и амерички држављани. Ни то није било довољно, па је недавно покушан атентат на Имрана Кана.
Међутим, не може све то да заустави историјске промене које симболизује пројекат БРИКС+. Па би се, што се Запада тиче, она стара народна "кућа гори а баба се чешља" могла применити у:кућа је изгорела а баба се и даље чешља.
