Једном давно живео је у Европи уман човек који говорио да је "најлепше што одрасли могу да учине за децу да се радују њиховој радости". Јохан Волфганг Гете (1749-1832), тако се звао тај дечји добромислитељ, у данашњој Европи би на социјалним мрежама био изложен потпуном презиру.
НОВИ ЗИДОВИ ПОСЛЕ БЕРЛИНСКОГ: Пре десетак година у његовој Немачкој, у Хамбургу, комшије су тужиле мали вртић "Мариенкaфер", јер им дечја вика не да мира. И судија се ухватио књига законских, па 2005. прецизно и директно како то Немци воле, наредио да се вртић затвори. Кад су власти изместиле децу на друго место око њих је подигнут зид од 60 метара висине отприлике као онај Берлински који је срушен 1989.
Комшије вртића, које су петнаест година раније арлаукале против Зида који је делио Немачку и славиле "пад Зида" - као да им се родио дечак, који ће бити нови Назарећанин – сад су знале да је подизање зида нормално. Немачку децу одвајати од Немаца зидом. И, да, Федерални закон о контроли имисије (тако се зове утицај – буке, дима, непријатних мириса, вибрација или отпадне воде са суседне непокретности) није правио разлику између дечје граје и индустријске буке. Нормално, зар не?
Хамбург и Немачка нису, наравно, никакав изузетак у "уједињеној Европи". У Биаро Алту, они који су били у Лисабону знају да је то "епицентар ноћног живота" португалске престонице, ради се на затварању вртића који брине о деци града од 1834. године. Пре четири године један становник из тог гротла где бука не стаје (ваљда само пред зору мало падне), пожалио се Градском већу. То, кад се деца играју у дворишту вртића – неподношљиво је.
Не, нису њега послали на испитивање, него су се дали у акцију – да се деца више не чују.
И испитивали су три године. Casa de Infância dos Calafates, којом управља непрофитна фондација и која брине о 130 деце млађе од шест година, инсталирала је акустичну надстрешницу изнад дворишта о свом трошку. И? Ништа. Комшија је рекао да су деца и даље неподношљива. Неко се сетио да вртић купи човеку нове прозоре са двоструким стаклом...
Онда је један посланик опозиције у Градском већу утврдио да је измерена дечја бука око 40 децибела и то је дању. А ноћу, мерење је показивало да је ту бука 70 децибела. Законски дозвољена бука је 65 децибела. Ту је суд засад заустављен (сачувано је мало стида!), али притисци нису престали. Вероватно се подучавање деце од васпитача своди на: Псссст!
ЗОНЕ БЕЗ ДЕЦЕ: Од Рабиндраната Тагоре (1861-1941) западна цивилизација је могла упамтити да "свако дете доноси са собом поруку да Бог још није изгубио наду у људе". Али кад се одабере ЛГБТ-магистрала онда је Тагора нецивилизовани дивљак који, ето, уме да склапа заводљиве реченице, а не мисли да би могао бити тужен што наноси душевну бол прајд-марширантима. Његова је срећа што га не би нашли на адреси коју би издиктирала вештачка интелигенција.
Добро, воде се с времена на време и дискусије о паду стопе наталитета, старењу становништа, али – не значи да је то позив да се треба допустити малим досадним бићима да нам њихови гласови ометају буљење у екране. Јер, сваки грађанин-екраноид има право да користи слободно време како га екран води.
Изгледа да су у томе најконсеквентније "жуте" европеизиране демократије. (Надам се да грађани Јужне Кореје ово не би схватили као "расизам" или тако нешто.) Узимам из Кореја хералда (The Korea Herald) да су "зоне без деце" у јужној корејској држави "постале уобичајене током последње деценије".
Кад се у једном ресторану неко немирно дете сударило с келнером који је носио топлу воду – расправа је 2013. доспела на суд. Да, и најозбиљније, судија је због могућих повреда, неподношљиве буке и потребе удобности кафанских потрошача, досудио забрану да се деца мувају у биртијама. Добро, то да деца турају њушку у биртије нису волели ни моји родитељи, али из потпуно другачијих разлога.
На кафиће су додати и културни објекти, тако да данас "у Јужној Кореји послује више од 500 објеката" који не желе да се чује дечји глас у њиховом простору. Али то је мањи део проблема, Кореја Хералд јавља да је "национално истраживање из 2023. године показало да 62 одсто корејских одраслих подржава зоне без деце, наводећи разлоге као што су смањење буке и безбедност".
ПРОБЛЕМИМА НИГДЕ КРАЈА: Ове чињенице не могу бити случајне. У фебруару 2024. на Би-Би-Сију се могло читати да "Јужна Кореја има најнижу стопу наталитета на свету, која наставља стрмоглаво да пада, годину за годином обарајући властити запањујуће ниски рекорд... У 2023. ова стопа пала за још 8 одсто на 0,7. Да би становништво остало стабилно, тај број би требало да је 2,1. Ако се тренд настави популација (Ј.) Кореје преполовиће се до 2100. године.
Глобално гледано, у свим развијеним земљама опада стопа наталитета, али нигде екстремно као у Јужној Кореји. То ће се толико лоше одразити на привреду земље, њен пензиони фонд и безбедност да су политичари прогласили 'национално ванредно стање'".
Би-Би-Си није јавио да је стопа наталитета у другој половини Корејског полуострва – у Северној Кореји бар два и по пута већа (1,78) према проценама споља. Ким уопште не држи до међународне статистике (тако да је ова бројка можда и већа), али стално наглашава да је "брига о рађању деце патриотска дужност жене и друштва".
Тако се затвара круг – почнете да по моделу из далеке Америке "штедите" за капиталисте (и своје и америчке) и увећавате њихове профите, они вам тапшу у хвалоспевним публикацијама, а завршите да вас читав свет види као "умирући народ" на челу колоне.
Да, има ту и неких заокрета – исправљања правила. Тако је немачки законодавац на притиске родитеља (има и тога још!) изменио онај закон о имисији и – "бука коју изазивају деца у вртићима, игралиштима и сличним објектима, по правилу није штетан утицај на животну средину и индустријске граничне вредности се не могу примењивати на њу".
Сетио се, ипак, мудри законодавац "звуци које деца производе су израз њиховог развоја, а друштво им дугује посебну толеранцију". Толеранција, како је то далеко од оних про-дечјих речи Достојевског (1821-1881) који је пола века касније осећао као и Гете: "Децу волите нарочито, јер она су безгрешна као анђели и живе да би нас раздрагала и усрећила; она живе зарад чишћења срдаца наших, као неки путоказ за нас. Тешко ономе ко увреди дете…".
Немачки законодавац је, ето, добацио до ледене "толеранције". Али, ипак, иступио корак испред Јужне Кореје где је тек на нивоу Националне комисије за људска права објављено да "опште забране уласка деце крше уставно право на једнакост и Конвенцију УН о правима детета". Наравно, "налаз комисије из 2017. године није обавезујући и нема правну снагу".
ДЕЦА СУ, ИПАК, СЕМЕ БУДУЋНОСТИ: Гетеова генијалност се огледала у томе што је на размеђу осамнаестог и деветнаестог века уочио да у западну цивилизацију, на велика врата, улази Мефисто. Мефистофел је демон коме је Фауст продао душу. То су последице које Човек не може подносити, а да остане Човек. После је немачки Јеврејин Карл Маркс то описао као широко "отуђење" 1) од производа свог рада, 2) од самог процеса рада (човек своју слободу и људскост сада осећа само у животињским функцијама – јело, пиће, спавање), 3) "отуђење човека од своје суштине" и 4) отуђење човека од другог човека.
И Човек у Гетеу је веровао да Фауст може повратити душу. Јер је Човек биће чије креативности Мефистов ум не може потпуно да обухвати.
Ипак, не верујем да је Гете могао да замисли да ће фаустовштина ићи дотле да се Човек – одрекне деце. Наставка врсте. Али стигли смо ту.
Деца су данас вишак, трошак, ометају каријеру родитеља, праве буку, скрећу пажњу "нормалног човека" с екрана па се то решава тако што се и њима тутне екран под нос... У трансхуманистичком погледу на свет рачуна се да ће и децу заменити – Алгоритам. Капиталисти ће радну снагу замењивати роботима, научници ће истраживања предати ВИ, мајке ће свом Алгоритму певати успаванке а он ће сам себи читати бајке...
И: филм "Живот је леп" (1997) Роберта Бенињија биће забрањен у дигиталном концентрационом логору, јер она дечја питања у сржи угрожавају пројекат "зона без деце". Тако испразно ће звучати, и бити одбачена, и она милионе пута понављана реченица коју Иван Карамазов рече свом брату Аљоши: "Сви идеали овог света не вреде сузе једног детета".
Ма дајте, једно алгоритамско надгледање трансакција на Волстриту вреди суза све деце света за читав XXI век. А тај Гете с чијом опаском смо почели ову приповест гори је од Достојевског јер рече: "Највећи човек увек остаје дете".
Шта би на то рекао Питер Тил, Немац пореклом, да је стигао до овога? Глупост, помислио би. Како би човек који остаје дете могао да направи Палантир? Па да убија људе који, као играчке, носе пејџере у џепу кошуље? Не, не би му то могло пасти на памет. Јер, истине ради, у "сваком детету је семе будућности" (И. Андрић), а не насилно усмрћење људског бића као у испразним компјутерским игрицама.