У још недовољно профилисаном мултиполарном свету и средње и велике силе увелико хеџују. Тај тренд нарочито је видљив на Блиском истоку и у Југоисточној Азији, а можда га најбоље илуструју заливске монархије. Сједињене Државе су – у Трамповој режији – политичку позорницу Залива претвориле у својеврсно "Позориште у кући", у којем улогу некада резервисану за Ђузу Стојиљковића данас наизменично играју Мухамед бин Рашид ел Мактум, Мухамед бин Зајед ел Нахјан и, повремено, Мухамед бин Салман. Иза тог спектакла, арапски петро-клуб, међутим, и даље се безбедносно ослања на Вашингтон, али истовремено одржава блиске односе са Русијом, продубљује економске везе са Кином и избегава да сопствену будућност неопозиво веже за било који геополитички табор.
Таква политика није неутралност, нити нужно подразумева одржавање једнаке дистанце према супарничким великим силама. Хеџинг представља промишљено очување стратешких опција у условима растуће геополитичке неизвесности. Он државама омогућава да са различитим силама сарађују у различитим областима – са једном у домену безбедности, са другом у енергетици, са трећом у трговини и технолошком развоју – истовремено ограничавајући ризике који произлазе из претеране зависности од било које од њих. Његова сврха није да држава остане подједнако удаљена од свих, већ да се ниједној сили не приближи толико да изгуби могућност избора.
Наспрам овог ширег глобалног обрасца, Европска унија делује као актер заробљен у прошлости. Док остатак света учи како да опстане између више полова моћи, Европа и даље размишља у категоријама манихејског сврставања – "ми добри" и "они (остали) лоши". Други у мултиполарност улазе диверзификујући своје односе; Европа јој прилази покушавајући да реанимира униполарна правила игре.
Наиме, европски одговор на почетак рата у Украјини огледао се у високом степену политичког, економског и стратешког сврставања уз Сједињене Државе. Тако је, барем, било за време Бајденове администрације. Европске државе су се, једна за другом, прихватајући стратегију шлепања (bandwagoning), прикључиле америчкој локомотиви. Правац је био зацртан, брзина усаглашена, а одредиште је, макар наизглед, било познато. А онда је повратак Доналда Трампа у Белу кућу готово преко ноћи померио скретницу. Трамп 2.0 одиграо је улогу скретничара и европске вагоне суочио са дилемом: шта чинити када сила која вас вуче изненада промени правац и крене управо онамо куда ви не желите да идете?
Пре него што се детаљније позабавим овим питањем, најпре је потребно објаснити горе употребљену метафору воза тј. шта се подразумева под појмом шлепање (bandwagoning). У класичној реалистичкој теорији, шлепање подразумева сврставање уз јачу страну, а понекад и приклањање држави која представља главни извор опасности. Слабије државе се тада придружују надмоћнијој сили како би учествовале у расподели добити коју доноси њена превласт или макар ублажиле претњу коју она представља њиховом опстанку. Другим речима, ако већ не могу да зауставе локомотиву, настоје да се за њу закаче.
Уколико се дословно придржавамо ове дефиниције, јасно је да мотивација која стоји иза европског сврставања уз Сједињене Државе против Русије није у потпуности подударна са претходно описаним обрасцем. Штавише, актуелно европско понашање могло би се сасвим оправдано окарактерисати као друга спољнополитичка стратегија – балансирање. За разлику од шлепања, балансирање подразумева супротстављање држави чија растућа моћ или агресивно понашање представљају претњу. Оно се може спроводити унутрашњим путем, јачањем сопствених војних и економских капацитета, или спољашњим путем, повезивањем са другим државама и стварањем савеза способног да обузда заједничког противника. Посматрано из тог угла, европско сврставање уз Сједињене Државе представљало би покушај спољашњег балансирања руске моћи и онога што су доживели као претњу коју је рат у Украјини произвео.
Ипак, шлепање и те како има своје место у објашњењу тренутног стратешког резона Европске уније. У светлу њеног односа према Сједињеним Државама и рата у Украјини, овај појам не односи се само на сврставање уз јачу силу већ и на препуштање сопственог стратешког усмерења тој сили. Реч је, дакле, о знатно обухватнијем облику шлепања, који бисмо могли назвати шлепањем по унапред зацртаној траси: локомотива не обезбеђује само вучну снагу већ одређује правац, брзину и крајње одредиште читаве композиције.
Током униполарног периода, опредељење за шлепање углавном је представљало рационалан избор. Сједињене Државе обезбеђивале су војне капацитете, проширено одвраћање и политичко вођство. Европске државе могле су да уживају користи постојећег безбедносног поретка, а да притом не стварају – читај: не троше новац на – сопствене еквиваленте читавог спектра америчких војних и стратешких капацитета. Међутим, вишедеценијско, рационално оправдано ослањање на Америку произвело је структурну зависност Европљана. Европа се навикла не само на америчку заштиту већ и на америчку стратешку иницијативу. Европска стратешка визија остала је гордијевим чвором везана за геополитичке интересе Беле куће, док је приврженост институцијама, очекивањима и стратешким навикама униполарне ере временом попримила готово носталгичан карактер.
Ипак, европски однос према рату у Украјини не би требало сводити на сентименталну реакцију изазвану жаљењем за прошлим временима и превазиђеним геополитичким констелацијама. Русија је пред Брисел поставила стваран и непосредан безбедносни и политички изазов. Европски одговор, међутим, добио је свој пуни облик тек пошто је Америка поново преузела ствар у своје руке. Под Бајденовом администрацијом, Сједињене Државе помогле су да се организује војна помоћ Украјини, ревитализује НАТО, ускладе санкције и очува политичка кохезија међу савезницима. Шведска и Финска приступиле су НАТО-у, европски издаци за одбрану порасли су, а трансатлантски савез повратио је осећај заједничке сврхе који му је годинама недостајао.
У таквим околностима европско шлепање поново је почело да подсећа на оно из деведесетих година. Деловало је више него рационално и – макар на први поглед – обећавајуће делотворно.
Међутим, иза привидне делотворности ове униполарне репризе крио се озбиљан политички фелер: јединство Европе није нужно значило и постојање аутономне европске стратегије. Управо супротно – Бајденов про-украјински експрес омогућио је Бриселу да још неко време избегава преузимање одговорности за ломове у сопственом дворишту. Сједињене Државе нису обезбеђивале само неопходне војне капацитете већ и основни стратешки оквир унутар којег су европске одлуке доношене. Вашингтон је у великој мери дефинисао претњу, организовао одговор и обезбедио кључна средства за његово одржавање. Правац је био јасан: локомотива је вукла напред, а европски вагони послушно су је следили.
Повратак Доналда Трампа у Белу кућу изложио је читав овај аранжман темељном стрес-тесту. Рекалибрација америчке политике према Украјини и европској безбедности показала је у којој мери стратешка кохерентност Европе зависи од континуитета америчких спољнополитичких приоритета. Оног тренутка када је Вашингтон почео да преиспитује обим сопственог ангажмана, жељени исход рата и расподелу трошкова унутар НАТО-а, Европа се суочила са питањима на која никада није самостално одговорила:
Да ли је стратешки циљ пораз Русије, њено дугорочно обуздавање или постизање споразумног решења? Колико дуго треба подржавати Украјину, којим средствима и ради каквог остваривог политичког исхода? Ко Украјини може пружити кредибилне безбедносне гаранције?
И, што је најважније, може ли Европа да настави досадашњим путем уколико Сједињене Државе више не желе да на њему истрајавају?
То што Европа и даље нема јасне и заједничке одговоре на ова питања није само последица политичких разлика међу њеним чланицама. Реч је о симптому знатно дубљег проблема: Европска унија поседује бројне инструменте за спровођење политике, али нема одговарајући механизам за самостално стварање стратегије. Разлози за то су институционални, политички и материјални.
Први проблем је институционалне природе. Европска унија је добро оспособљена за штанцовање прописа, финансијских инструмената, санкција и компромиса међу државама чланицама. Много је мање прилагођена брзом дефинисању ратних циљева, успостављању политичких приоритета и прихватању ризика које остваривање тих циљева подразумева.
Други проблем представља одсуство заједничке стратешке културе. Француска традиционално говори језиком европске стратешке аутономије. Пољска и балтичке државе снажно америчко присуство сматрају незаменљивим темељом европске безбедности. Немачка је знатно повећала своја издвајања за одбрану, али и даље оклева да преузме геополитичко вођство које би одговарало њеној економској снази. Мађарска, са друге стране, упорно доводи у питање заједничку европску позицију према Русији и Украјини. Док једни желе самосталнију Европу, други траже још чвршћу везу са Вашингтоном, а трећи покушавају да сачувају сопствене канале према Москви.
Трећи проблем представља материјална и оперативна зависност. Европске државе и даље се у великој мери ослањају на Сједињене Државе када је реч о нуклеарном одвраћању, обавештајним и сателитским капацитетима, стратешком транспорту, командовању и контроли, као и о низу кључних система наоружања. Ова зависност није настала случајно. Током униполарног периода стварање европских дупликата америчких капацитета одбране деловало је скупо и непотребно. Али оно што је било економски рационално у стабилном поретку под америчким вођством постало је стратешки ограничавајуће оног тренутка када су поузданост и приоритети водеће силе постали неизвесни. Дубљи европски проблем зато није само недостатак наоружања. Униполарност је Европи у наслеђе оставила дефицит стратешке субјективности: она располаже значајним ресурсима, али још није развила политичку вољу и способност да самостално одреди чему ти ресурси треба да служе.
Ипак, иницијатива Европске уније "Спремност 2030" и раст националних одбрамбених буџета показују да европске владе коначно препознају размере проблема. Чланице НАТО-а такође су прихватиле знатно захтевније дугорочне обавезе у погледу издвајања за одбрану. Ове промене јесу значајне и не треба их потцењивати. Па ипак, поновно наоружавање није исто што и стратешка аутономија. Буџет за одбрану није стратегија, баш као што ни гомилање оружја само по себи не производи политичку вољу да се оно употреби.
Војна улагања могу одговорити на питање којим инструментима Европа располаже. Она, међутим, не одређују аутоматски сврху у коју ће ти инструменти бити употребљени, политички ауторитет који ће њима управљати нити ризике које су европска друштва спремна да прихвате. Европа, дакле, мобилише додатне ресурсе, али ресурси сами по себи не производе стратешку способност деловања. Они јој могу омогућити да постане боље наоружана – али не нужно и стратешки самосталнија.
Управо се у томе састоји европски стратешки парадокс. Европа не може бесконачно остати заглављена између стратешке зависности и стратешке аутономије, а да истовремено очекује да ће постати уистину самостална. За сада је она све само не пост-америчка: заробљена је између поретка предвођеног Америком, који више не функционише као некада, и мултиполарног поретка за који никада није била дизајнирана. Зато Европска унија све више подсећа на стратешки реликт униполарности – способна да се сврста, све способнија да се наоружа, али и даље несигурна у погледу сопственог стратешког правца.
И још нешто: уколико америчка локомотива одлучи да више не вуче, ниједан европски вагон неће због тога аутоматски постати нова локомотива. Напротив, европска композиција наставиће да се по инерцији креће наслеђеним шинама – све док коначно не искочи из њих.