Мухарем Баздуљ у "Релативизацији": Да ли је фудбал постао замена за рат
Ове године гледали смо никад политизованије Светско првенство у фудбалу, али нико овога пута не може да оспори – победила је најбоља екипа, каже гост Љиљане Смајловић
Када је "Њујорк тајмс" 2000. године направио велику анкету о томе шта је обележило миленијум, амерички писац Пол Остер одговорио је – фудбал, да је он најзаслужнији што 20. век није више био век ратова и да је фудбал постао "замена за рат".
Овако сумирање недавно завршеног Светског првенства и причу око најважније споредне ствари на свету започиње писац и уредник документарног програма РТС Мухарем Баздуљ у емисији "Релативизација" са Љиљаном Смајловић.
Како оцењује Баздуљ, ове године, гледали смо никад политизованије Светско првенство у фудбалу.
"Имали смо поништени црвени картон... На неки бизаран начин се човек диви томе да Трамп не крије да је звао Инфантина", наводи Баздуљ.
Коментаришући велики број репрезентација које су учествовале на Мундијалу – 48, као и да је за четири године планиран још већи број, Баздуљ истиче да што више земаља учествује, већи број људи гледа и навија са јачим емотивним учешћем када њихова репрезентација учествује.
"ФИФА тешко може да дозволи, када је реч о финансијском аспекту, да нема Кину и Индију на Светском првенству", наглашава Баздуљ.
Гост "Релативизације" указује да је човек још хомо луденс, и да фудбал и Мундијал показују да је игра нешто важно уз све политичке, геополитичке, економске и маркетиншке аспекте фудбала.
"То потврђује оно у шта се претвара утакмица у 90 минута, уз све стратегије бољих тренера, то је на крају игра, путања лопте је непредвидива", наводи Баздуљ.
За имигрантску породицу најбоље је да мушко дете пошаље на фудбал
Правећи паралелу између скупих спортова и могућности да дете из сиромашне породице постане добро плаћени играч, Баздуљ наводи да за разлику од тениса, за фудбал треба само "крпењача и некаква ледина".
"За сиромашног имигранта који има мушко дете, најбоља економска одлука је да упише дете на фудбал. Чак иако је просечно, од фудбала ће зарађивати много боље него од било чега другог. И друголигаши у великим лигама имају уговоре веће од милион", подсећа Баздуљ.
Просечна цена карте за финале Светског првенства кретале су се око 11.000 долара. На питање да ли је ово експлозија социјалне неједнакости и да ли је будућност да богати људи гледају "сиромашну" децу, Баздуљ подсећа да је фудбал постао као позориште.
"Ако бисмо ушли у социологију спорта, у време великог насилништва на трибинама, и револуције коју је направила Маргарет Тачер, фудбал је постао као позориште", подсећа Баздуљ.
Навијање за земље непризнаваче тзв. Косова
На констатацију новинарке Смајловић да је Неле Карајлић сугерисао да Баздуљу постави питање: да ли је приметио да су земље које нису признале тзв. Косово играле боље од оних које су признале, Баздуљ указује на занимљивост да је чак и "један од студентских налога позвао грађане да навијају за земље које нису признале тзв. Косово".
"Могао си да навијаш за Шпанију, Аргентину, Колумбију, Мароко. У четврт финалу су скоро сви парови били "признавачки-непризнавачки", наводи Баздуљ.
О томе колико је мотив освете важна мотивација у игри, Баздуљ истиче да јесте.
"Аргентинци су развили на трибинама транспарент 'Малвини су аргентински'. Замислите да после неке кошаркашке победе српске репрезентације, изнесе транспарент 'Косово је Србија'... Та нека врста фолклора постоји свуда. Наравно да фудбал ту игра улогу. Сетимо се чуда у Берну када 1954. Немачка побеђује Мађарску са 3:2, они су стекли национално достојанство са чудом у Берну. За Србе је Новак Ђоковић био чудо у Берну, он ти је дао поново право да се тако осећаш", истиче саговорник "Релативизације".
На констатацију да је Мундијал био "победа Европе над Америком, а на неки начин и Ирана, пораз Израела (јер су се Палестинци радовали када је Шпанија победила), а Нетанјаху најавио да ће Израел да навија за Аргентину", Баздуљ наводи пример шпанске репрезентације и шпанског премијера Педра Санчеза који се, како истиче, показао као "човек са највећом кичмом у односу на САД и Трампа".
"Потрефило се да имам пријатеље који су у време финала били тамо у Барселони и Сан Себастијану. На питање каква је атмосфера била у Барселони, рекли су ми - Каталонија је признала да је део Шпаније, док је Баске било баш брига... Шпанија и БиХ су једине земље које немају текст химне, јер се не могу договорити око текста иза којег би сви стали", прави паралелу Баздуљ.
На питање како би се реаговало у Сарајеву, да је неко истрчао са заставом Републике Српске као што су играчи Шпаније били умотали регионалне заставе и Баскијци и Каталонци, Баздуљ истиче "да би му наравно, неко отео ту заставу".
Говорећи о вези између фудбала и политике, Смајловић помиње Сартра који је користио фудбал да би објаснио разлику између људи који чекају реду за аутобус и групе људи који гледају фудбал и постају једно. То би, како указује, сваки политичар желео да уради са својом нацијом...
"Фудбал је најближи животу због малог броја догађаја који су циљ игре. У драматургији утакмице, стварају се две врсте фузије, једна међу играчима, а друга међу навијачима. Људи који гледају утакмицу у кафићима. Кад се гледа колективно, утакмица постане заједница. Политика је у етимолошком смислу, стварање заједнице од појединаца. Политика у вишем смислу не може да постоји ако се појединци не осећају делом заједнице", наглашава Баздуљ.
Такође, истиче он, важна су правила игре, а шампион Мундијала, Шпанија, својом игром показао је да је тим јачи од простог збира појединачно бољих играча. Нико овога пута, не може да оспори – победила је најбоља екипа.
Live
