Колумне и интервјуи
Мундијал – први утисци
Што се нас Срба тиче, постоји, колико ми се чини, широки консензус да је добро што као репрезентација не учествујемо на турниру, јер не само да то нисмо заслужили наступом у квалификацијама, већ ће наши навијачи бити поштеђени узалудног нервирања због традиционалног међуљудског колапса у редовима наших фудбалских примадона
Када дође време за Мундијал, све остало привремено стаје и губи на значају. "Најважнија споредна ствар" на свету тада постаје убедљиво најважнија ствар на свету, преноси утакмица, извештаји и снимци голова заузимају водеће место у извештавању свих медијских кућа широм света, док се бесконачни разговори и жустре расправе о најбољим потезима и неизбежним грешкама судија воде по кафићима, пијацама и градским трговима до касно у ноћ.
Ако је и било каквих сумњи у погледу статуса фудбала као глобалног најпопуларнијег спорта, оне су брзо развејана након објављивања податка да је отварање овогодишњег Мундијала у САД, Мексику и Канади гледало чак 1,2 милијарде људи.
Поређења ради, треба такође подсетити да је отварање Олимпијаде у Паризу гледало између 700 и 800 милиона људи, док је финале америчког Супербола гледало "само" 120 милиона људи.
Са таквим масовним планетарним аудиторијумом, нормално је да је Светско првенство одувек било више од спорта, то је позорница на којој се огледају моћ држава, престиж и (гео)политичке тензије.
Овогодишње такмичење је специфично по томе да први пут једна земља домаћин (САД) угошћава репрезентацију земље са којом је у ратном сукобу (Иран).
Ирански фудбалери су већ на самом почетку послали одговарајућу поруку домаћинима, када су након слетања у Мексику, на реверима сакоа носили бројку 168. што представља број убијених девојчица које су биле жртве америчког ракетног напада на основну школу у граду Минабу 28. фебруара ове године.
Иранцима иначе због визног режима није дозвољено да имају своју тренинг камп у Аризони како су првобитно планирали, већ су принуђени да из Мексика долазе у Лос Анђелесу на дан утакмице и да га напуштају само неколико сати по завршетку меча, што изазива велике потешкоће у процедури опоравка и медицинског третмана играча.
Ако томе додамо да су, према речима капитена Ирана Мехди Таремија, при доласку у Калифорнију за прву утакмицу против Новог Зеланда провели чак пет сати путних и безбедносних провера на краткој рути између Тихуане и ширег подручја Лос Анђелеса, онда је јасно са каквим се неправедним и неравноправним третманом суочавају.
Остаје нада да ће притисак на иранску репрезентацију мало попустити након што је дошло до потписивања споразума који би требало да оконча рат између САД и Ирана.
Занимљиво је да је Техеран пре почетка Мундијала тражио да се њихове три утакмице групне фазе пребаце из Америке у Мексико, што је Фифа из непознатих разлога одбила, а остаће запамћено да због визног режима малтене ниједан званичник иранске фудбалске федерације не може да присуствује утакмицама што је преседан какав се никада није десио.
Питање америчког визног режима изазвало је много контроверзи и критике на рачун домаћина. Остаће забележено да је ирачки фудбалер Ајмен Хусеин задржан на аеродрому у Чикагу чак 7 сати на испитивању као да је криминалац а не спортиста, а да је сомалијском судији Омару Артану, кога је Фифа делегирала да суди и које је званично проглашен за најбољег афричког судију за прошлу годину, забрањен улаз уз образложење да има "везе са осумњиченим члановима терористичких организација".
Репрезентације Сенегала и Узбекистана пролазиле су кроз детаљне и понижавајуће безбедносне провере, укључујући претресе са скидањем и псима трагачима. Снимци тих претреса кружили су друштвеним мрежама и изазвали су скандал и згражавање светске спортске јавности.
Такође, Канада је одбила да изда визу везном фудбалеру Гане Томасу Партију што је значајно ослабило ту афричку репрезентацију. Критичари подсећају да је Фифа још 2017. јасно ставила до знања кандидатима за домаћинство да "када је реч о Фифа такмичењима, сваки тим, навијачи и званичници морају имати приступ земљи, иначе нема ништа од Мундијала".
У том погледу, Фифа се нашла у небраном грожђу, јер како је недавно изјавио председник Фифа Ђани Инфантино, они нису "краљеви света који могу да наређују владама и полицији", што је било посредно признање да су његови увлакачки напори да се одобровољи амерички председник Трамп ипак пропали.
Инфантино је чак за потребе шлихтања измислио Фифа награду за мир коју је током жреба за Светско првенство славодобитно доделио Трампу, као неку врсту утешне награде за Нобелову награду која му је измакла, што не само да је представљало флагрантно кршење статута Фифа, већ је накнадно попримило гротескне и трагикомичне обрисе јер је Трамп након добијања те награде напао Венецуелу и Иран. Остаје забележено да је више од 20 британских посланика потписало петицију да се САД избаце са Мундијала због Трампових кршења међународног права и претњи другим државама.
Политика на страну, овогодишњи Мундијал обележиле су и многе промене у правилима, од којих су највише бурних реакција изазвале такозване обавезне паузе за хидратацију.
Иако Фифа тврди да је њихов циљ да штите играче од колабирања на високим температурама, чињеница је да се по аутоматизму спроводе и када су метеоролошки услови далеко од екстремних, што је многе аналитичаре и коментаторе уверило да је заправо у питању лукави трик за добијање више прајм тајм времена за маркетинг и убирање већег профита од реклама. На тај начин фудбал од игре са два полувремена постаје игра са четири четвртине, што је карактеристично за амерички доживљај спорта, а многи сматрају да се на тај начин разбија ритам игре и нарушава интегритет утакмице.
Ипак, без обзира на (не)потребне паузе, може се рећи да је ниво фудбала за сада на врло високом нивоу. Иако је било доста скепсе због проширења броја учесника на 48 екипа и страхова да ће то разводнити квалитет, први утисци говоре да су репрезентације уједначеније него што се то можда очекивало.
Тактички, технички и физички, мање више сви (са изузетком репрезентације Куракао-а) су показали да нису залутали на Мундијал. Реми европског шампиона Шпаније са Зеленортским острвима који немају више од 600 хиљада становника и утакмица Бразила и Марока у којој су Хакими и друштво из Магреба доминирали над извиканим кариокама показале су да се смањио јаз између фаворита и аутсајдера, као и да репрезентације из Африке и Азије убрзано хватају корак са европским и јужноамеричким етаблираним фудбалским силама.
Што се тиче фудбалских суперзвезда, већина је била на висини задатка, изузев можда млађаног Јамала из Шпаније који од раније вуче повреду. Халанд, Мбапе и Кејн постигли су сваки по два гола у првом колу, док је невероватни Лионел Меси Алжиру забио хет-трик и показао да и у 39-ој години има магију у копачкама. Због Месија и Роналда, који играју своје рекордно шесто Светско првенство, али и времешних мајстора попут Модрића и Де Брујнеа, постоји одређена горко-слатка, носталгична сенка која се надвила над првенством, јер је свима јасно да следи смена генерација на врху и да многе од ових легенди више никада нећемо гледати на Мундијалима.
Што се нас Срба тиче, постоји, колико ми се чини, широки консензус да је добро што као репрезентација не учествујемо на турниру, јер не само да то нисмо заслужили наступом у квалификацијама, већ ће наши навијачи бити поштеђени узалудног нервирања због традиционалног међуљудског колапса у редовима наших фудбалских примадона.
Колико далеко нам сада делују они тренуци када смо голом Александра Митровића у Лисабону обезбедили учешће на претходном Мундијалу у Катару и то против једне врхунске репрезентације каква је Португалија, као да је било у неком претходном животу.
Остаје нам да се јалово гложимо око исправности навијања за комшијске екс-ју репрезентације и да чекамо стасавање неке нове генерације која ће знати да из, мочварног блата српског фудбала, пронађе пут до сјајних мундијалских звезда.
Live
