Драган Бакић у "Релативизацији": Срби су много платили за 27. март 1941
Историчар Драган Бакић са Балканолошког института САНУ разговарао је са Љиљаном Смајловић о митовима у вези са пучом против Тројног пакта, на пресеку реалних антинемачких осећања народа и Цркве и реалполитике неутралности намесничке владе
Постоји мноштво митова у српском друштву о 27. марту 1941. године, од улоге комуниста до одговорности британских служби. Историчар Драган Бакић са Балканолошког института Српске академије наука и уметности развејава неке од њих у емисији "Релативизација" Љиљане Смајловић, на основу докумената из југословенских и британских архива.
"Не треба то гледати бинарно. Или су, је ли, Британци то финансирали и организовали, или је то био одраз аутентичног српског расположења. То је, очигледно, било једно и друго", каже Бакић.
Наратив да су иза пуча 27. марта стајали британски плаћеници и масони настао је током рата, као производ комисије којом су дириговали Немци. Ово тумачење је изнуђено, јер је морало да се уклопи у идеолошку матрицу нацизма и интересе Трећег Рајха, напомиње Бакић.
О ангажману британске Управе за специјалне операције (Special Operations Executive, SOE) доста се зна. Она је имала задатак да "запали Европу" у борби против Хитлерове Немачке.
"Зна се да су они субвенционисали извесне политичке актере у Југославији, пре свега Земљорадничку странку. Такође су изгледа нешто новца давали Самосталној демократској странци, у којој су пре свега били Срби из Хрватске. Финансирали су такође и националну организацију Народна одбрана, на чијем челу је био Илија Трифуновић Бирчанин, чувени ратник из Првог светског рата", каже Бакић и додаје да је на то потрошено око 100.000 фунти, што је тада била далеко већа сума него што је данас.
Мање позната је улога других британских шпијуна, од Тајне обавештајне службе (Secret Intelligence Service, SIS) до војних обавештајаца. Бакић издваја неколико имена: војни аташе потпуковник Чарлс Кларк, ваздухопловни аташе Хју Мекдоналд и почасни аташе Топ Маплебек, који је живео у Београду.
"Са једне стране, Кларк је размењивао информације са шефом Војне обавештене службе, а то је био пуковник Жарко Поповић. Са друге стране имамо ваздухопловну линију, да је тако назовем. Дакле, генерал (Боривоје) Мирковић размењује информације са Мекдоналдом пре свега, па и са Маплебеком", каже Бакић.
Мирковић је иначе био архитекта пуча, а за премијера је поставио генерала Душана Симовића, команданта ваздухопловства и свог директног претпостављеног.
Документација о војно-обавештајним контактима Британаца са руководством пучиста или не постоји или још није доступна, али није неопходна за сагледавање ситуације, тврди Бакић. Наиме, британски интереси да увуку Југославију у рат су јасни, питање је било зашто су пучисти пристали да сруше вишегодишњу пажљиву реалполитику Београда да рат избегне.
Кнез Павле Карађорђевић је постао намесник после убиства краља Александра у октобру 1934. године, што се подудара са успоном нацистичке Немачке и пропашћу Версајског поретка. Кнез Павле и тадашњи премијер Милан Стојадиновић су "јако добро процењивали те околности", наводи Бакић, па су предвидели аншлус Аустрије и припајање делова Чехословачке Немачкој, што се и десило 1938.
Сматрали су да је за Југославију "најпаметније да води политику неутралности, да гледа своја посла и да гледа да се не меша много у тучу између великих сила", што им је углавном полазило за руком.
После пада Стојадиновића са власти у фебруару 1938. године, кнез Павле је наставио истим курсем јер "никакве озбиљне алтернативе тој спољној политици није ни било", каже Бакић.
Наиме, додао је, Немачка је у том тренутку већ имала неку врсту економске хегемоније на Балкану, јер су земље региона скоро пола свог увоза и извоза имале управо са Трећим Рајхом.
То је ишло преко клириншког система, трговином робе за робу. Покушаји Стојадиновића да повећа ниво трговине са Британијом и Француском нису успели јер није било потребних привредних инструмената, али ни политичке воље са друге стране.
Прича да је кнез Павле био наклоњен Немачкој или фашизму је "просто карикатурална", јер је он био "ноторни англофил", додао је Бакић. Зли језици су га оптуживали да жели да отме престо од малолетног принца Петра, док је Павле сањао да се врати у Енглеску и скупља уметничке слике.
Насупрот тој реалполитици, условљеној геополитичким околностима, налазило се антинемачко расположење народа засновано на искуству Првог светског рата, али и традиција мешања војске у цивилне послове која је почела Мајским превратом 1903, а коју је Бакић једном приликом описао као "аписизам", по пуковнику Драгутину Димитријевићу Апису, вођи "Црне руке".
Мирковић, на пример, у својим мемоарима наводи да је хтео да изведе пуч још 1937. због Конкордатске кризе, али тада није имао Симовића као фигуру. Бакић тврди да је проблем био недостатак легитимитета владе после убиства краља Александра, јер су Срби у краљевини Југославији били подељени. Притом је дошло до ломова у СПЦ око конкордата са Ватиканом, тако да је и Црква била против власти. Бакић подсећа да су против пакта устали и Патријарх Гаврило и Владика Николај Жички, који су се раније спорили око одговора на предложени конкордат.
Ту онда настаје иронија да су заслуге за 27. март преузели комунисти. Они су "отели догађај, за који апсолутно нису имали никакве заслуге", каже Бакић и подсећа да је у том тренутку на снази био пакт Молотов-Рибентроп, па је СССР свим комунистичким партијама у Европи дао инструкције да не нападају Немачку, већ да критикују Британију и Француску као буржоаске империјалисте.
Морална димензија 27. марта у историјском контексту "не вреди апсолутно ништа", каже Бакић. Колико год он био у нашој слободарској традицији, 27. март је "са реалнополитичког становишта био национално самоубиство", додаје он.
Хитлер је у нападу беса наредио да се Југославија избрише са мапе, што је отворило врата рата и страдања. Прича да је због напада на Југославију одгођена немачка инвазија на СССР такође је мит, тврди српски историчар. Главни разлог одгађања операције "Барбароса" било је лоше време, и то "нема никакве везе са нападом на Југославију и Грчку", рекао је Бакић.
За њега је највеће питање поводом 27. марта зашто су официри који су извели пуч размишљали на такав начин, јер су добро знали да Југославија не може да победи Немачку. Свесни цене, ипак су се коцкали са судбином народа и државе. Ипак, он није убеђен да је пресудну улогу играо енглески новац, јер су пучисти по свим сведочанствима сарађивали са Лондоном из убеђења.
Live
