
Трењин: Опасна логика "НАТО 3"

НАТО је првобитно служио за обуздавање Совјетског савеза и америчку контролу у Европи. У његовој трећој верзији, Америка се повлачи у други план док европске чланице блока маштају о "коначном решењу" проблема званог Русија, чиме само потписују сопствену смртну пресуду.
Иако прва верзија НАТО-а, током Хладног рата, заиста није био агресивна, слом СССР-а је променио геополитичку равнотежу, пише за РТ интернешенел Дмитриј Трењин, члан Савета Русије за спољну и одбрамбену политику.

НАТО је поверовао у незаслужену победу и одбио да се распусти, прогласивши себе за једину силу у Европи. Кренуо је у офанзиву и напао Србију, а онда је "ван зоне одговорности" послао војнике у Авганистан. Паралелно с тиме је почео да се шири, прво у некадашње земље Варшавског пакта на истоку Европе, а онда у неке бивше совјетске републике.
Највећи неуспех "НАТО 2.0" је био однос са Русијом. Уместо да је прими као члана, предложио је "партнерство" које се показало као испразно. Игнорисао је безбедносне интересе Москве, наставком проширења према границама Русије и одбијањем руских предлога за колективну безбедност у Европи. Питање украјинског чланства у НАТО, које је у Кремљу протумачено као неподношљива претња по националну безбедност, постало је главни узрок тренутног сукоба у Украјини.
Рат који је сад већ у петој години дао је НАТО-у нови разлог за постојање. Русија је поново непријатељ, а западни савез сматра да је далеко јачи и боље опремљен да јој се супротстави, јер преко Украјине може и физички да нападне Русију. САД и Европа су од самог почетка јавно изнеле свој ратни циљ: "стратешки пораз" Русије. То је током Хладног рата било незамисливо.
Онда је 2025. амерички председник Доналд Трамп покренуо процес реформи унутар НАТО. Према новој стратегији одбране САД, Русија је одговорност Европе, а Вашингтон има друге геостратешке приоритете. То значи да европске земље сада морају више да се ангажују, и финансијски и војно. Европске елите, донедавно невољне да троше новац на војску и у страху од уласка у рат, одједном су промениле став и сада нове ризике и одговорност сматрају приликом.
Разлог за ту промену је убеђење да ће милитаризација успети да покрене успавану европску привреду. Сматра се да би војно јача Европа могла имати већу стратешку аутономију у свету из којег се Америка постепено повлачи, а кроз војну димензију би и ЕУ постала јача у односу на бројне унутрашње изазове.
Политички, милитаризација олакшава владајућим елитама да опозицију представе као "слуге Кремља" и тако остану на власти. Борба против Русије (преко Украјине, бар за сада) постала је нова идеологија за уједињење Европе.
За Русију, овај "трећи НАТО" пре свега значи да је Европа постала директан и непосредан непријатељ, по први пут од пораза нацистичке Немачке 1945. Док је током Хладног рата Москва на НАТО гледала као "Америку у Европи", сада је јасно да је реч о ЕУ којој Америка седи за леђима.
Још важније је да овај нови НАТО сада има офанзивне циљеве. Европске елите више не занима хладноратовско ограничаваљње, већ "стратешки пораз", тј. уништење Русије као велике силе. Сан ЕУ елита је да Русија нестане као озбиљан фактор у геополитици Евроазије, односно да остваре "коначно решење руског проблема".
Дуго озлојеђени руским напредовањем на фронту, европски политичари и медији сада су опијени тријумфализмом, у нади да су дронови дугог домета које је Украјина произвела уз њихову помоћ ново "чудотворно оружје". Намеравају да Кијев наоружају и крстарећим и балистичким ракетама, у нади да ће тиме једном заувек да запечате судбину Русије.
То се, међутим, неће десити. Европски лидери суштински греше ако мисле да ће Русија пре прихватити пораз, слом и распад него да употреби оружје које има на располагању. Притом није реч само о нуклеарном оружју, мада се примичемо тачки када би и оно морало да се искористи.
Кремљ је до сада био невероватно уздржан при употреби својих моћних конвенционалних капацитета и нападима на високопрофилне циљеве. За ову суздржаност постоје бројна објашњења. Довољно је рећи да је помисао како ће руско руководство или народ да капитулирају пред НАТО сулуда колико и смртоносна.
Не изненађује поптуно одсуство стратешког размишљања међу европским лидерима НАТО. Ипак су осам деценија своју безбедност поверавали Сједињеним државама. Али њихова заслепљена русофобија, плод дубоко укорењеног расизма и стварне или измишљене зле крви током протеклих 500 година, сада је Европу поставила на курс директног судара са Русијом.
"НАТО 3.0" значи рат, а ако до њега дође – за НАТО и нестанак.





