Колумне и интервјуи
Акција Икс: Како је Џон Кенеди разочарао Берлинце
Изненађење због подизања Берлинског зида било је, заиста, потпуно и шокантно. Моћне западне обавештајне агенције, каква је неспорно америчка ЦИА и (не у истој равни) западнонемачки БНД, нису успеле да провале шта се спрема
Минулих дана обележена је шездесет пета годишњица подизања Берлинског зида (13. август 1961). Монструозне бетонске грађевине, која је била чедо и остала драстични симбол Хладног рата.
У његовој судбини, настанку и нестанку, судбинску улогу имала су, и одиграла, два совјетска лидера, Никита Хрушчов и Михаил Горбачов. Први директно, кад је подизан, иако не у буквалном смислу, други индиректно, кад је рушен, али такође одлучујуће.
На самиту лидера три победничке земље, Совјетског Савеза (Јосиф Стаљин), Сједињених Америчких Држава (овога пута нови председник Хари Труман) и Велике Британије (Винстон Черчил) и (чувеној) Потсдамској конференцији (1945. године) поражена Немачка подељена је на четири окупационе зоне (једну је добила и Француска).
Од окупационих зона настале су 1949. године две немачке државе. Од три под контролом западних сила Савезна Република Немачка (Западна Немачка). Од оне источне (совјетске) Немачка Демократска Република (Источна Немачке).
Две државе, два различита пута
Две државе, несразмерне по величини, кренуле су, по диктату победничких и окупационих сила, посве различитим путевима, све више се удаљавајући у идеолошком, политичком и војном смислу: Западна у капитализам (касније и НАТО), Источна у социјализам (и Варшавски пакт).
Прва је уз издашну помоћ, посебно америчку (Маршалов план) успешно лечила разарајуће ратне ране: на њеном тлу настаће, истина годинама касније, чувено "немачко привредно чудо".
Главни град Берлин је у оним поделама међу ратним победницима такође подељен на четири сектора. Уживао је, међутим, неку врсту специјалног статуса, с привидом неподељеног града.
Привид недељивог града у оштро подељеној земљи трајао је све док га није драстично пресекло подизање фамозног Берлинског зида у августу 1961. године.
Страх да земља "не искрвари"
Живот у великом, разореном граду, до тада је интензивно пулсирао. Десетине хиљада грађана прелазило је дневно, за послом или школовањем, с једне на другу страну секторске границе. Све док се то није претворило у лавину људи из Источне Немачке, која је одлазила без повратка на западну страну, у Западну Немачку.
Рачуна се да је од њеног настанка, 1949. године до 1961, (бар) три пута мању Немачку Демократску Републику напустило, одласком у Западну Немачку, око четири милиона њених грађана. Највише (осамдесет одсто) преко Берлина.
Та незадржива лавина ће 1961. године подићи Берлински зид, као што ће га друга, такође незаустављива лавина (о чему нешто касније) срушити 1989. године. Изненада и преко ноћи у оба случаја.
Подигнут уз аминовање и заштиту званичне Москве, Берлински зид је пао кад је та и таква заштита званичне Москве изостала.
Тадашњи лидер Источне Немачке Валтер Улбрихт, немоћан да заустави разарајућу лавину, очајнички је запомагао. Од совјетског амбасадора ургентно је захтевао да пренесе Хрушчову: ситуација у земљи је пред експлозијом, искрвариће, ако се нешто енергично не предузме.
Хрушчовљева дилема
Између две опције које су му, објасниће касније Хрушчов, стајале на располагању, изабрао је зид. Прва је била да се обустави авионски саобраћај ка Западном Берлину, острву усред источнонемачке територије. Хрушчов није хтео, и није, каже, смео да посегне за тако радикалним потезом који би, неминовно, водио у сукоб, вероватно и ратни, са Сједињеним Америчким Државама.
Дао је сагласност да се подигне зид. Била је то моја одлука, рећи ће, касније, у разговору са западнонемачким амбасадором у Москви: није хтео да се крије иза Улбрихтових "слабашних леђа".
Сам Хрушчов није имао "високо мишљење" о "антифашистичком бедему", како га је означавало и објашњавало источнонемачко руководство. О његовом постојању и трајању временски се није прецизно изјашњавао. Нестаће, говорио је, кад буду нестали разлози за његово подизање. На то се чекало двадесет осам година...
Акција Икс
Уз Хрушчовљево аминовање, у потпуној тајности, припреман је и припремљен план чија реализација ће, као политичка бомба, уздрмати свет. Изненађење је било, заиста, потпуно и шокантно. Моћне западне обавештајне агенције, каква је неспорно америчка ЦИА и (не у истој равни) западнонемачки БНД, нису успеле да га провале.
Непосредном реализацијом тајног плана, "Акцијом Икс", руководио је непосредно у ноћи 13. августа члан Политбироа, потоњи неприкосновени лидер Источне Немачке, Улбрихтов наследник Ерих Хонекер.
Под његовом командом покренуто је хиљаде војника националне армије, у пуној борбеној и бојној готовости. Једна дивизија ушла у центар града. Друга је опасивала прстен око Западног Берлина.
Под њиховом заштитом, најпре је, у хитњи, развучена бодљикава жица. Касније ће граница бити обезбеђена високим (готово четири метра на неким "деоницама") бетонским зидом и системом препрека какав није виђен ни на једној граници у свету.
Био је то шок за грађане и на једној и на другој страни: граница је засецала на неким местима и буквално кроз куће. И посебно за политичаре.
Шок и разочарање Вилија Бранта
Тадашњи градоначелник Западног Берлина Вили Брант, потресен настанком "бетонског концентрационог логора у срцу града", беспомоћно је тражио помоћ од западних команданата.
Ту се суочио с првим разочарањем: нису били надлежни да било шта предузму на своју руку. Веће и дубље разочарење стигло је с друге стране Атлантика. Председник САД Џон Кенеди га је упозорио да није спреман да ратује због Берлина. Уз објашњење: то што се догодило тиче се грађана Берлина, а не статуса победника у њему.
Кенеди ће две године касније покушати да ублажи ефекат тог драматичног разочарења.. Успеће да то учини у говору пред десетинама хиљада грађана Западног Берлина (школама је било дозвољено да тога дана не раде). Његова реченица "Ich bin Berliner" (Ја сам Берлињанин) ући ће у историју.
Рушење једног света
Онако како је преко ноћи настао, Берлински зид ће такође преко ноћи нестати. С такође историјским последицама. Његовим рушењем срушиће се читав један свет који је почивао на хладноратовској "равнотежи страха".
Њу ће, с годинама, у тријумфализму западних "победника Хладног рата", настати разложан страх од неравнотеже. Свет драматичне неизвесности у којем управо живимо.
И као што је ранија лавина довела до подизања зида, лавина га је и срушила. Источна Немачка је тог лета и јесени 1989. кључала од због – неслободе. Десетине хиљада њених грађана, који су туристички могли да оду само у суседне социјалистичке земље, опседале су тога лета западнонемачке амбасаде у Прагу и Будимпешти, захтевајући да оду у Западну Немачку.
Уследиле су, концем лета и почетком јесени, никад у овој земљи тако масовне демонстрације у великим градовима. Посебно масовне у Лајпцигу и Берлину. Најпре под паролом "Ми смо народ", с нагласком на права која би требало да имају. Потом је та парола допуњена једном речју, која ће се показати судбоносном: "Ми смо ј е д а н (значи: јединствен) народ", која је упућивала на – уједињење.
Хонекеров пад
У хаотичној и драматичној атмосфери, дотад недодирљиви Хонекер био је принуђен на оставку. Источнонемачко руководство је схватило да би враг могао да однесе шалу, ако је већ није однео. Требало би отворити "вентил" на "претисовом лонцу": под хитно либерализовати режим путовања и одлазака преко границе.
Тог деветог новембра заседао је Централни комитет партије. Нови лидер, Хонекеров наследник Егон Кренц, послао је члана Политбироа Гинтера Шабовског на конференцију за штампу која је била заказана за 18 часова. У папирима које је понео, налазила се и одлука о слободи путовања, без великих бирократских перипетија и забрана.
Имаш у рукама светску сензацију, рекао је, наводно, нови лидер Шабовском. Кренц је то потврдио присећајући се знатно касније, као политички пензионер, историјског тренутка који ће фактички бити судбоносан за његову земљу. И означити крај немачке социјалистичке државе.
Реч која је срушила Зид
Шабовски се тек при крају конференције са многобројним новинарима, међу којима је било далеко више страних него домаћих, сетио оне "светске сензације". Саопштио је да грађани Источне Немачке који то желе могу с важећим документима да слободно путују преко граничних прелаза ка Западној Немачкој.
Светска вест. Из једне тако затворене земље била је заиста већ ту. Уследило је питање једног страног новинара: да ли су у то укључени и прелази према Западном Берлину.
Шабовски је одговорио потврдно.
Уследило је додатно питање дописника италијанске агенције АНСА и једна реч Шабовског која ће, буквално, срушити Зид. Кад одлука ступа на снагу, питао је италијански новинар. Шабовски је, претурајући помало збуњено и затечено по папирима, рекао: одмах!
Одлука је, иначе, требало да званично буде саопштена тек ујутру следећег дана, како би се обавестили и за то припремиле надлежне власти. Посебно оне граничне.
Велике новинске агенције су се утркивале која ће прва лансирати медијску и политичку бомбу. Прво је то учинио Ројтерс: у 19, 03.
Лавина грађана источног дела града насрнула је, после периода затечености и збуњености, на граничне прелазе. Још збуњенијим и беспомоћним граничарима није остало ништа друго: подигли су невољно рампе.
Те вечери је око педесет хиљада грађана прешло граничне дотад у Зиду "запечаћене" прелазе на запад, дочекана тамо бучном добродошлицом и прокључалим емоцијама.
Зид дуг сто педесет пет километара, који је делио не само један град, него, у симболичном и фактичком смислу, један свет, није, наравно, физички срушен те ноћи. Постао је међутим потпуно излишан.
Руски поклон: уједињење Немачке
Поновно уједињење Немачке се већ назирало, као неочекивани руски поклон. Те неспорне чињенице, у запаљивој русофобији, садашњи немачки политичари не желе да се (при)сећају.
На тлу Источне Немачке налазила се у том часу моћна (готово пола милиона војника) совјетска Западна армијска група, предвиђена и пројектована да, у случају рата, за неколико сати избије на Ламанш и Атлантик. Војска је те драматичне и судбоносне ноћи остала у касарнама.
И совјетско руководство је, као и лидери западних сила, било потпуно затечено оним што се збило 9. новембра. Не и интензитетом процеса који су претходили тој ноћи и њиховим могућим последицама.
Између Горбачова и Хонекера је увелико и нескривено варничило. На питање хоће ли и он кренути трагом Горбачовљевих реформи – јасност и перестројка – Хонекер је пркосно одговорио: зашто бих, ако сусед мења тапете, и ја то чинио.
Уследио је Горбачовљев "завршни" ударац. Долазећи на свечаност поводом четрдесете годишњице постојања Немачке Демократске Републике, новинарима је, не спомињући Хонекера, рекао: ко касни, живот га кажњава.
Медији и политичари у Бону, тадашњем главном граду Западне Немачке, то су, сећам се (био сам у том часу стални дописник "Политике") "прочитали" као беспоговорну пресуду: Горбачов је "пустио Ериха Хонекера "низ воду"…
Показало се: без совјетске потпоре Берлински зид није могао настати, као што без совјетске подршке није могао опстати…
Live
