
Русија, Украјина, Виткоф и Кушнер: Зашто се америчка дипломатија врти у круг

Амерички председник Доналд Трамп и његово окружење вероватно заиста желе мир у Украјини, али су сви њихови покушаји пуцањ у празно јер Вашингтон не разуме природу сукоба и ограничења неформалне дипломатије, пише Фјодор Лукјанов, уредник часописа "Русија у глобалној политици".
Дипломатски напори да се тренутни сукоб оконча заслужују признање, иако досад нису уродили плодом, наводи Лукјанов у тексту објављеном на РТ интернешенел. У најмању руку, Бела кућа је једини актер на Западу који покушава да промени ситуацију и може да њу да утиче.
Трамп и његови изасланици гледају на сукоб као тежак али у суштини технички проблем, као загонетку која може да се реши одвојено од ширих међународних околности, сматра Лукјанов. То одражава поглед на свет садашње Беле куће, где су међународни односи скуп практичних проблема који треба да се реше тако да се поправи положај Америке, и то ако је икако могуће уз неку економску добит. Што има смисла, пошто и амерички председник и његови емисари долазе из света бизниса.
Такав приступ може да буде користан као алатка, али не може да замени разумевање процеса који су произвели сукоб на првом месту. Сваки трајан мир захтева спознају шта мора да се промени у односу великих сила ако не желе да дође до даљих сукоба.

Трамп упорно инсистира да до рата не би дошло да је он био председник 2022, представљајући Џозефа Бајдена и демократе као неспособне да га спрече. Иако је у неколико наврата признао да је ширење НАТО на исток допринело кризи, војна и политичка позадина тога га углавном не занима.
Међутим, америчку и НАТО политику према Украјини није формулисала једна администрација или шачица бирократа у Вашингтону и Бриселу, већ вишедеценијски развој специфичне концепције стратешких интереса Запада. Из перспективе Москве, криза која је 2022. ушла у акутну фазу само је врхунац процеса који су почели крајем Хладног рата.
Ово објашњава зашто Вашингтон и даље не разуме зашто је и за Русију и за Украјину овај сукоб судбинског карактера и не може да се реши путем просте трансакције тако миле Трамповом размишљању, а ни Европи није свеједно пошто је толико "инвестирала" у Кијев.
Друга противречност америчког приступа је што се нуде као посредници у сукобу у чијем продужавању активно учествују. Трамп јесте променио амерички приступ Украјини, али са жељом да задржи одлучујући утицај, и управо у томе је проблем, наводи Лукјанов.
Вашингтон није у стању да обезбеди послушност својих европских партнера након што је на њих пребацио политичку одговорност, финансијски терет и ризик сукоба у Украјини. ЕУ и Кијев су развили стратегију како да убеде, или барем заобиђу, америчког председника.
Једина полуга која преостаје САД је потпуно укидање војне подршке, али Трамп није спреман на тај корак, јер би његов резултат био потпуна руска победа. У америчком политичком естаблишменту просто нема никога ко је заинтересован за потпуни пораз Украјине и суштинско помирење са Русијом.
Отуд Бела кућа не може да замисли радикалну промену америчке политике, а без тога се сукоб пре или касније врати на исти курс. У овом сукобу, на крају су и од посредника и од спонзора важнији они који се боре и који плаћају цену.
То не значи да је "шатл дипломатија" Виткофа и Кушнера бесмислена. Ако ништа друго, они представљају канал за комуникацију између Вашингтона и Москве, јер класична дипломатија више не функционише. Али ова неформална има своја ограничења, напомиње Лукјанов.
Личне везе могу да отворе врата, али саме по себи не могу да окончају рат, закључује руски стручњак. Уколико зет и пословни партнер америчког председника и успеју да покрену озбиљне преговоре, мировни споразум ће на крају морати да договоре званичници који имају државни легитимитет и моћ да примене то што су потписали.




