Прилепин на мети кијевских и америчких служби јер је "најбољи ратник информационог фронта"
Руски писац Захар Прилепин нашао се на мети Кијева зато што је "најбољи ратник на информативном фронту кога има Русија", примећује РТ интернешенел.
Прилепин је постао мета кијевске хунте у суботу, када је у експлозији ауто-бомбе убијен његов возач и пријатељ, а сам писац тешко рањен. Осумњичени за атентат је ускоро приведен. После је признао да је радио по налогу украјинских специјалних служби. Ко је Захар Прилепин и зашто га је Кијев сматрао тако важном метом?
Име Захара Прилепина добро је познато у Русији. Он је, пре свега, писац, аутор веома читаних романа и збирки прича, као што су "Осмица", "Сањка", "Ципеле пуне вруће вотке", "Грех", "Патологија", "Црни мајмун", "Није туђи рат", "Седам живота", "Јесењин", "Ополченска романса", "Неки неће доспети у пакао", "Писма из Донбаса"…
Други ДАЕШ у срцу Европе
Прилепину није непознат гнев кијевске хунте. Он је још 2014. године, подсећа РТ, путовао у Донбас као ратни извештач. Познат је по својој подршци народним милицијама у Донбасу. Између 2016. и 2018. био је заменик команданта јединице специјалних снага Донбаса и саветник покојног председника Доњецке Народне Републике Александра Захарченка, који је убијен у експлозији бомбе у Доњецку 2018.
Прилепиново име се може наћи и на сајту "Миротворец", који представља "озлоглашену украјинску онлајн базу података са списком 'непријатеља Украјин', коју подржавају и промовишу званичници украјинског Министарства унутрашњих послова."
Ова "база података" укључује, између осталог, и личне податке о Прилепину, његову адресу и датум рођења. Овде се помињу и "злочини" овог писца, попут "саучесништва у тероризму", "илегалног преласка државне границе Украјине" и "шверца робе". Сајт "Миротворец" га, наравно, назива и "руским плаћеником".
Према досијеу украјинске службе безбедности, пише РТ, Прилепин се терети и за "учествовање у активностима терористичке организације" и "финансирање тероризма".
Овакве оптужбе повлаче велике затворске казне, али су кијевске службе преферирале "директнији приступ" - напад помоћу ауто-бомбе у области Нижњег Новгорода. "Експлозија је била довољно велика да Прилепинов ауто расцепи на пола и да за собом остави огроман кратер."
Овакав "директни приступ" је кијевској хунти прешао у навику. Како примећује Ана Долгарјева, песникиња и војни дописник, која познаје Прилепина од 2016. године: "Сви познати теренски команданти Донбаса нису погинули у борби већ у терористичким нападима. Украјина је сада прешла на терористичке методе ратовања, делујући као нека врста другог ДАЕШ-а, који се настанио у срцу Европе."
Писма из Донбаса
Прилепинова књига "Писма из Донбаса" настала је на лицу места, у побуњеном Донбасу. Она описује догађаје и људе, "обичне људе", онако како их је видео и доживео писац, а један од њих је и славни "ополченац" Моторола, командант батаљона "Спарта", који је касније такође убијен.
У овој књизи Прилепина можемо прочитати следеће: "Седео сам за столом где су људи спокојно говорили о љубави према Украјини, па и туговали за њом и за неуспелим, сада већ неостварљивим јединством; реакција на то била је потпуно мирна." И такође: "Украјина није ни за шта крива".
Нису, нити могу да буду криви, ни Украјинци, барем не они који нису учествовали у погрому на "Москаље" и нису скакали и вриштали: "Нормалне Украјинце и нормалне Русе овде (у Донбасу) нико не окривљује."
Реч је о привремено поремећеним односима два братска народа, или два дела једног те истог народа. И зато нема никаквог развода са Украјином. Време ништака и хуља неће трајати довека.
Дотле, "чудаци скачу, лудаци зигују, а одеска интелигенција је делимично остала без памети и изгубила нагон за опстанак." Они који су се изненада "преселили са Московског проспекта на Бандерин проспект сада ћуте." Интелигенцији, уосталом, храброст никада није била јача страна.
Трагедија која је почела у Југославији 1999.
Ко је онда одговоран за рат у Украјини, ко га је тако дуго и упорно припремао и зашто? У таквим околностима није тешко потпалити и помоћи избијање рата са стране. У џепове нацистичких бојовника слиле су се реке новца, са Запада и од домаћих олигарха.
На фронтове су пристигли и специјалци и војни саветници из САД, као и плаћеници из читавог света. Фашизам у Украјини није само предмет манипулације моћника из земље и иностранства. Још много пре "Мајдана", он је већ "стекао сопствену динамику", примећује Прилепин, престајући да буде контролисан и управљан туђом руком. Отуда је "долазак фашиста на власт", годинама пре кијевског пуча, био само питање времена.
Прилепин је 2009. године написао антиутопију у којој се Украјина распада на два дела, а у земљи започиње грађански рат. Рат у Украјини могао је да се предвиди.
"Трагедија руско-украјинских односа није почела 2014. године." Припремала се много пре, готово у потаји. Ова трагедија је "почела 1999. у Југославији или 1991. у Русији. Ово што се данас дешава у Украјини", писао је Прилепин, "последица је низа издајстава која морају бити исправљена."
Ово се већ дешавало са нама
Из записа Прилепина о Украјини и побуњеном Донбасу провејава једно основно осећање и дубоко убеђење писца: "Ово се већ дешавало са нама! Ово нам није први пут!" Постоје јасне историјске паралеле са многим догађајима, из ближе и даље прошлости.
У књизи "Није туђи рат" Прилепин примећује: "Испоставило се да су најразноврснији догађаји из великоруске и малоруске историје директно повезани са садашњим дешавањима, па чак и да су се догодили пре сто, двеста или хиљаду година." И да је све већ описано у делима класика велике руске књижевности, у њиховим погледима и судовима о тадашњим "текућим догађајима."
Зато из светих речи велике руске књижевности, па и из дела самог Прилепина, избија мир: онај "мир у души с којим живимо усред земаљског света." Та осећања су наследили и Пушкин и Толстој, и Блок и Јесењин.
Руска књижевност, и то на задивљујући начин, показује оно што се данас дешава. Показују се чак и иста лица, "она која су нам позната из наше тако младе, а тако старе историје: Војници, праведници, бунтовници, издајници, мученици, велможе, јуродиви."
Разоткрива се прошлост, садашњост и будућност, пошто је историја круг у коме можда нема прогреса, али ипак није слепа улица.