РТ Балкан анализа: Да ли је Ф-16 још једно оружје за "преокрет" у Украјини, или још један ћорак?

Током протеклих неколико недеља, због недостатка већих успеха у наступајућој украјинској офанзиви, као и све мањој ефикасности ракета "сторм шедоу" и вишецевних лансера ХИМАРС, фокус западних медија пребачен је на питање испоруке авиона Ф-16 Украјини.

Оваквом стању је после вишемесечних спекулација, додатно допринела и одлука Сједињених Америчких Држава да одобре пребацивање тих вишенаменских борбених авиона четврте генерације из европских земаља, конкретно Данске и Холандије, након завршетка обуке украјинских пилота.

За испуњавање овог и других услова, попут добијања потребних дозвола, оспособљавања кључних инфраструктурних објеката и обезбеђивања логистике, биће потребно минимум неколико месеци.

Стога се увођење Ф-16 у оперативну употребу украјинског ваздухопловства прогнозира тек почетком 2024. године и према доступним информацијама у првој тури биће око 20, а укупно се очекује да две наведене државе испоруче 42 летелице.

Након тога, у процес испоруке би требало да се укључе САД и друге европске земље, а до тада ће украјински пилоти већину задатака обављати на преосталим авионима МиГ-29, Су-27, Су-24 и Су-25.

Које варијанте Ф-16 нуде Данска и Холандија?

Иако се у водећим западним и украјинским медијима по ко зна који пут ствара атмосфера у којој се нека борбена платформа представља као "вундервафен", важно је нагласити да је реч о концепту авиона старом 45 година.

У конкретном случају Данске и Холандије, ради се о верзијама Ф-16 "блок 20 МЛУ" (Mid-Life Update), познате и као Ф-16АМ/БМ "блок 20". Ове варијанте Ф-16А/Б, су модернизоване на половини животног века, а тим поступком унапређене су оперативне способности, пилотска кабина, авионика, поузданост и одрживост авиона.

Предности у домену модернизације, огледају се у уградњи новог радара АН/АПГ-66(в)2, ГПС навигацији, комплета за ноћне операције, уређаја за означавање циља и навођење.

Главни адут Ф-16АМ/БМ "блок 20" је, свакако, могућност употребе ракета ваздух-ваздух АИМ-120 АМРААМ, о чијој евентуалној употреби ће бити речи у наставку. Упркос набројаним побољшањима, прототип верзије Ф-16 "блок 20 МЛУ" први пут је летео 28. априла 1995. године, док је сам процес серијске модернизације започет две године касније, што значи да се ради о модификацијама старим више од 25 година.

Смештај и сакривање авиона

Како је до сада показало искуство из Специјалне војне операције, најефикаснији одговор руске стране на новопристигле системе наоружања били су ракетни и ваздушни удари по складиштима, хангарима и комуникационим чвориштима. Због тога би се могло закључити да ће Оружане снаге Руске Федерације настојати да што пре утврде положаје стационирања Ф-16 при њиховом пребацивању у Украјину, како би правовремено дејствовале по њима.

У томе лежи прва потешкоћа за украјинске снаге, које ће бити принуђене да готово сваки дан премештају авионе на неку од око 30 локација са аеродромима и ваздухопловним базама у западним деловима државе, даље од фронта.

Једина олакшавајућа околност у игри "мачке и миша" за украјинске пилоте, је пространа равница, односно могућност употребе цивилних путева за полетање и слетање, па би се могло рећи да располажу са око 100-150 импровизованих авио писта.

Комбинација константног размештања и недовољан број ових летелица, подељених у неколико мањих ескадрила, резултираће не само великим трошковима у погледу ресурса и времена, већ и малим бројем борбених задатака.

Процењује се да ће украјинске снаге са првом туром Ф-16 бити у стању да изведу између 10 и 12 мисија свака два дана, што је далеко од довољног за пресретање свих руских борбених авиона на дневном нивоу.

Ваздушни двобоји

Други проблем јавља се у самом процесу пресретања и покушају обарања руских бомбардера, пресретача или вишенаменских авиона.

Наиме, захваљујући ракетама АМРААМ, тј. њиховој варијанти АИМ-120Ц која ће бити испоручена Украјини, са максималним дометом између 85 и 100 км и активним радарским навођењем, Ф-16 има знатно већи борбени потенцијал од украјинских МиГ-29 и Су-27.

Потоње летелице совјетске производње, набављене из појединих европских земаља, углавном су наоружане старијим верзијама ракета Р-73 и Р-27 домета између 30 и 40 км, са застарелим инфрацрвеним главама за самонавођење и често се заваравају употребом инфрацрвених мамаца.

Међутим, пресретачи МиГ-31БМ и вишенаменски борбени авиони Су-30СМ и Су-35 руских снага, опремљени су модернијим радарима са пасивним фазним антенским решеткама и већим дометом од горепоменутог АН/АПГ-66(в)2, што им омогућава  употребу ракета Р-77-1 на максималним дометима од 110 км.

Додатно вишенаменски авиони пете генерације Су-57 који имају још напредније радаре са активном фазном антенском решетком и могућност употребе најновије варијанте ракете Р-77М, домета 190 км, остављају јако мале шансе за Ф-16, када су у питању ваздушни двобоји и пресретање.

Када се посматра шира слика, битке у ваздуху не зависе само од техничко-тактичких карактеристика ваздухоплова, већ и од низа других фактора.

Украјинска страна би могла остварити предност искључиво у случају да борбене групе руских авиона зађу дубоко у њен ваздушни простор, који надзире велики број копнених радара, система ПВО, али и америчких летелица за рано упозоравање и контролу.

Ипак, такве ситуације не рачунајући прве дане СВО, биле су изузетно ретке јер је приоритет Ваздушно-космичких снага РФ преусмерен на остваривање надмоћи у ваздуху непосредно изнад линије фронта.

Са друге стране, руски пилоти Су-35, Су-57 и МиГ-31БМ употребом хиперсоничних ракета "ваздух-ваздух" Р-37М, имају могућност обарања непријатељских летелица на удаљености између 200 и 400 километара. Иако овај максимални домет не важи нужно и за Ф-16 због његовог радарског одраза и маневарских способности, постоји велика шанса обарања украјинских авиона изнад околине Кијева и то из ваздушног простора РФ.

У том случају би и летење на малим висинама, "испод радара", било изузетно ризично за непријатеља, јер су главе за самонавођење поменутих ракета дизајниране и за обарање нисколетећих циљева (углавном крстарећих ракета).

На крају, сама бројчана надмоћ борбених група руске авијације, што аутоматски значи и већи број лансираних ракета у случају евентуалног сусрета на небу, додатно умањује вероватноћу победе Ф-16.

Потенцијални удари по копненим циљевима

Поред пресретања, украјинске снаге могле би користити Ф-16 и за дејство по копненим циљевима руске војске, уз фронтовске бомбардере Су-24 и Су-25, као што је то до сада био случај са МиГ-29 и Су-27. Међутим, поучени досадашњим искуствима, процењује се да ће удари ове врсте бити извршавани са већих раздаљина, а не из непосредне близине фронта.

Главни адут америчких летелица у том сегменту су високо-прецизне вођене "једреће" бомбе ГБУ 39 и ГБУ 53/Б, максималног домета 120, односно 110 км, чија је испорука већ договорена.

Поред поменутих, постоји и опција набавке напреднијих авио бомби АГМ-154 ЈСОВ, са савременијим системом навођења и дометом од 130 км. Да би се дејство извршило са наведених раздаљина, неопходно је да се авиони попну на велике висине што их чини уочљивим и рањивим за системе ПВО.

Стога се очекује да ће украјински пилоти у мисијама бомбардовања летети на релативно малим висинама, испуштати бомбе на око 50 километара удаљености од циља, након чега ће правити заокрет и настојати да се што пре удаље из зоне дејства.

Примена описане тактике може смањити ризик, али вишеслојна мрежа међусобно повезаних система руске противваздухопловне одбране би и у том случају и даље представљала озбиљну опасност.

Од првог ангажовања до данас, са земље је оборено свега пет примерака Ф-16, три изнад Ирака, један изнад Републике Српске и један изнад тадашње СРЈ. Међутим, важно је истаћи чињеницу да је ово постигнуто дејством система С-125 "нева", 2К12 "куб" и 9К310 "игла-1", због чега делује да посаде руских ракеташа на средствима ПВО као што су С-400, модернизоване верзије С-300 и "бук-М3" неће имати пуно проблема са обарањем Ф-16.