Руске птичице у борби против украјинских дронова: Р-934У "синица"

Једна од главних карактеристика савременог бојног поља је све већа употреба система за електронско ратовање, противмере и ометање. Овоме у прилог говори и искуство руских трупа распоређених у зони СВО, које се за заштиту од напада из ваздуха и онеспособљавање непријатељских радара све више ослањају на поменуте комплексе.

Поред већ описане породице система за електронско ратовање "красуха", велику пажњу током протеклих неколико дана привукао је и систем Р-934У "синица" ("сеница", мала птица певачица, у преводу са руског језика), о којем је Министарство одбране РФ направило и краћу репортажу са прве линије фронта.

Шта је "синица" и за шта се користи?

Р-934У "синица", познат и као "удар", је систем превасходно дизајниран за откривање, одређивање правца, тј. координата и анализирање радио сигнала, пресретање и снимање информација које се путем њих преносе и електронско ометање радио-комуникационих и уређаја за навигацију на непријатељским летелицама. Даљим развојем и последичном модернизацијом, систем је оспособљен и за дејство по копненим средствима за комуникацију, како мобилним тако и стационираним, а у међувремену је конструисана и модернизована верзија Р-934УМ.

Иако се може окарактерисати као вишенаменско средство, у досадашњој пракси "синица" је коришћена искључиво за ометање ваздушних циљева, тачније њихове авионике, нишанских справа, као и за онеспособљавање координације и преноса података између више ваздухоплова.

Главна предност Р-934У лежи у томе да може открити и ометати комуникационе апарате који раде на фреквенцијама у опсегу од 100 до 400 МХз због чега прелазак са једне на другу не утиче претерано на рад система и посаде. Такође, поред откривања и ометања непријатељских уређаја, овај комплекс се може користити и за комуникацију са пријатељским радио станицама на копну и у ваздуху, као и са другим системима за ометање.

Компоненте станице за ометање

Једна "синица" састоји се од "ураловог" камиона 43203, са погоном 6х6 унутар ког се налазе антене за пријем, тј. откривање сигнала и касније ометање, две радне станице за оператере са неопходном опремом за праћење и обележавање откривених сигнала, односно њихових извора, снимање пресретнутих разговора ради прикупљања нужних инормација, бележење свих успешно и неуспешно ометаних циљева и сателитску навигацију тј. ГЛОНАСС.

Захваљујући једноставности дизајна и опреме прелазак из маршевског у борбени положај траје мање од 30 минута, док посада са искуством то може учинити у доста краћем року.

Сваком возилу обезбеђен је помоћни агрегат за напајање станице електричном енергијом, због чега је "синица" способна да ради у континуитету 24 сата, при чему однос пријема и емитовања мора бити 3:1. Максимални ефективни домет за операције пријема, пресретања и ометања непријатељских радио уређаја је око 250 километара и то у опсегу од 360 степени у односу на возило.

Режим и фазе рада

Свака станица може дејствовати самостално у аутономном режиму, у координацији са другом "синицом" или сличним системом и као део веће мреже под контролом командног возила Р-330КМА комплекса за електронско ратовање Р-330М1П "дијабазол".

У случају аутономног режима, први задатак посаде је откривање сигнала и њихових извора у одређеном опсегу фреквенција, након чега следи њихова анализа. На основу прикупљених информација оператер по упутствима командира возила прави листу циљева које треба ометати, а у исто време могуће је прислушкивати разговор на пресретнутим фреквенцијама и покренути снимање, ради скупљања додатне количине података.

Последњи део прве, односно "извиђачке" фазе чини рангирање циљева са поменуте листе на основу приоритета за ометање. Друга фаза почиње када командир возила изда наредбу за почетак ометања жељених циљева на одређеним фреквенцијама са листе.

Кључна предност аутономног режима огледа се у чињеници да је једном возилу потребно много мање времена за распоређивање и припрему, будући да није потребно разменити податке о координатама са другим станицама, нити обавити синхронизацију са њима.

Када је у питању рад у пару са другом "синицом", две станице се распоређују на десет километара раздаљине и након синхронизације започињу "извиђање" уз истовремену размену података пуем посебног радио канала. Заједничко ометање циљева врши се на основу одлуке надређеног командира из једног од возила, а читав процес је сличан и када је "синица" упарена са различитим системом за електронско ратовање.

Уколико је једна станица део веће мреже за ометање и противмере, сви прикупљени подаци осим прислушкиваног разговора прослеђују се командном возилу на анализу. По обављеној анализи посада командног возила "додељује" мете подређеним станицама, после чега почиње дејство по циљевима.

Искуства у СВО

Током горепоменуте репортаже, командир једне од станица са позивним знаком "Виноград" изјавио је да је његова посада до сада онеспособила низ украјинских беспилотних летелица. Неке од њих су извиђачке попут "валкире", "фурија" и "лелеке-100" која се уједно користи и као основа за лутајућу муницију РАМ 2.

Оваква пракса и не треба да чуди, будући да се ради о малогабаритним и релативно јефтиним летелицама, које се масовно производе и користе од почетка сукоба. Стога је ометање и онеспособљавање употребом система за електронско ратовање повољнија опција борбе против њих, него дејство стандардним средствима ПВО. Такође, дејство ракетним системима би могло довести до откривања њихових положаја и евентуалног ваздушног удара.

Зато се може закључити да поред тога што представљају економичније решење, "синице" су уједно и сигурнији начин за онеспособљавање беспилотних летелица, а дејство у склопу читаве мреже сличних система омогућава формирање малих зона забрањеног лета за дронове дуж читавог фронта.