Сенке и светла руског Далеког севера: Божје лице Архангелска

Иако је јануарско вече у Архангелску било ведро и веома хладно, и мирисало је да ће и ноћ бити таква, већ око десет увече на град се спустила поларна мећава и у великој северној луци је читаве ноћи вејао снег. До зоре, нападало га је још двадесетак центиметара, а температура је све време остала далеко испод двадесет у минусу. Зачудо, није било ветра и над градом је владала тишина.

Град од 400.000 људи већ у шест ујутру, на равно 30 испод нуле, био је спреман за нови дан, улице и аутобуске станице биле су пуне радника, ђака, студената, који су журили својим пословима, њихове широке капе и рамена на јакнама били су пуни снега, улице су већ биле рашчишћене а само је у пролазима и уличицама снега било преко колена.

У то време у Архангелску још је увелико ноћ која је почела око четири поподне претходног дана, разданиће се тек за три или четири сата, али ни то, као ни чињеница да је са зором температура пала за још неколико степени, не утиче превише на живот. Ни људи нису превише топло обучени, нема огромних, поларних јакни са великим капуљачама. Улицом у ово доба дана, односно ноћи, наиђе и понека Архангелскогоротка у мини сукњи или хаљини преко које је сасвим танка зимска јакна, чизме испод колена, само танке свилене чарапе и прамен плаве косе који вири испод капуљаче и на који пада снег.

Њихове очи су плаве, оне су и у ово доба дана и увек, лепе, то је посебна, северна лепота, радознало ће вас погледати, укрстити поглед с вама, понекад се и љупко осмехнути и продужити даље.

Кратак сусрет на мећави, поглед, одшкринуће врата, узбуркати мисли, избацити вас из равнотеже, али само накратко. Међутим, остаће тајна заувек – ко је, куда иде, шта ради, о чему сања, машта, је ли срећна и ко је срећник који сваког јутра и сваке вечери гледа у њене лепе плаве очи, плаве као Бело море у јуну, кад се отопи лед?

Ни долазак новог дана неће смирити мећаву, снег наставља да веје читавог јутра, тишину не кваре ни звуци вреве, а већ у осам или девет ујутру, на улици ће се појавити мајке које у колицима возе бебе, или главним градским шеталиштем затрпаним снегом воде своју дечицу у јутарњу шетњу.

И оне су лепе, понекад су то жене зреле, истинске женске лепоте, понекад су то лица девојчица, сасвим младих девојака које су већ родиле децу, али се то на њима не види, не примећује, него пре личе на шипарице које су истрчале на улицу и снег да се изиграју.

Уопште, људи су у Архангелску зачуђујуће питоми. Нема у њима ни мрве суровости предела који их окружују и који би, како су записали неки историчари, требало да обликују њихове карактере. Свако од њих радо ће попричати са странцем, упустити се у разговор, помоћи...

Келнерица у ресторану, који ради од седам ујутру, и у који мештани свраћају по навици, а само гости ненавикнути на поларни мраз утрче да се угреју, одушевљено ускликне када чује да је један од њених гостију овог јутра из Србије...

"Ја сам тамо била као студенткиња... В Белграде... Там бил очењ прекрасна... Как там људи прекрасније..."

"Памтите тако много детаља",  прекинуо сам је, јер је било очигледно да је у Србију, као студенткиња, путовала доста давно.

"Ах, како се не бих сећала кад су тамо људи тако гостопримљиви и тако добри..."

После нам је домаћица ресторана донела још кафе и чаја, па колаче гратис, па је још причала са нама и љупко се смејала, занемарила је остале госте и било је јасно да ју је наш долазак вратио у дивне дане њене младости.

У Архангелску, у зору, људи имају ритуале који би на другим местима у свету били, најблаже речено, чудни... Воле, рецимо, да ходају залеђеном Северном Двином која је одмах преко улице, и поред града је, на 40-так километара од ушћа у Бело море, односно у Северни ледени океан, широка, ваљда, најмање километар. Иако лед, како су ми објаснили и није тако дебео, ради се о два или три педља, а често се виде и пукотине које ноћу покрије снег. Људи по залеђеном језеру, које осветљавају светла са улица, и на коме је, што је ближе средина, све већи мрак, трче, пуштају хаскије да се играју, шетају се без журбе, раде јутарње вежбе, иако је сурово хладно.

Сваки удисај ваздуха сече плућа као ножем, после неколико минута почну да се леде и руке у дебелим рукавицама.

Архангелск је, у ствари, крај света и то овде није празна прича. До Москве је 1.226 километара, до Санкт Петербурга мало мање, до поларног круга је само 222 километра, а из града на север се може, рећи ће вам неко у шали, само на два начина – пешке или на ледоломцу.

Шетња улицама Архангелска за придошлице ненавикнуте на поларну хладноћу траје кратко. Десетак минута, па сте просто принуђени да спас потражите у неком ресторану или тржном центру, у загрејаном простору, поново на улицу и мраз, и све тако...

На главном шеталишту су дрвене куће севера Русије грађене пре стотину или више година, крај њих су бетонске вишеспратнице, главни трг је огроман, по ободу су зграде локалне администрације, пристаништа, Медицинског факултета... Близу центра је и градско позориште, на обали Двине је незавршен велики катедрални храм, даље ка шеталишту је луткарско позориште, па Државни поларни универзитет, па Музеј савремене уметности...

Касније, кад се раздани, и кад стане мећава, сунце само што се појави на хоризонту, а подне је близу, два-три пута заигра на југу и већ нестане у побережју Северне Двине. Људи не стигну ни да га добро погледају.

Ненавикнутом на ове географске просторе мучно изгледа рађање сунца на далеком северу. То је дуга јутарња борба светла и мрака у којој се до последњег тренутка не зна ко ће победити, а још је мучнији залазак кад сунце зачас нестане иза брегова, угаси се као свећа, а од севера покуља помрчина. Једини светли час је онај око поднева кад се сунце заустави на југу, тек педаљ изнад тајге и кад сине лед на Северној Двини. И од тог кристала учини се да нема светлијег града од Архангелска и да мора да изнад њега светли љубав анђела.

Тај трен светла између јутарњег и вечерњег мрака, Архангелск, чека сву ноћ. Тако се чини ненавикнутом придошлици. Кад га дочека, људи изађу на улицу и на обалу Северне Двине, многи оду и на лед на реку, гледају ка Сунцу, напуне се шеталишта и учини се да ће одласком Сунца нестати и живот у граду. Да ће све стати до сутрашњег дана и новог ишчекивања повратка Сунца.

Придошлице вара тај први утисак. У то време, кад се разведри и пар сати око поднева угреје сунце, проради вулкан светла над градом, за северњаке сасвим је обичан и нема у њему никакве драме.

"Једноставно, ми овде живимо и зими, кад Сунца скоро и да нема, као и лети кад греје читав дан. Дуги зимски дани, мањак дневног светла, овде не доноси тугу као што би се могло очекивати... Ма, немамо ми овде времена за тугу, укључимо светла на све стране и радујемо се. А, зашто и не, кад је живот тако кратак, када је у граду толико забава, представа, концерата, комшијских седељки, вечера у ресторанима. Кад је човеку весело срце, онда нема везе је ли напољу мрак или је дан", објашњава филозофију севера Вера, домаћица воза коју смо упознали још док смо путовали у Архангелск.

Несташица дневног светла овде не доноси учмалост, малодушност или доконост, напротив... У Архангелску се живи посебним ритмом, давно утаначеним, оним који се наслеђује од родитеља и који се не мења.

Закључак јесте неочекиван, али Архангелск је град светла. И лети, кад наступе беле ноћи и кад се у "најмрачнијем" делу дана напољу може читати, и зими, кад је светла сасвим мало.

Усред зиме, кад је Сунца тако мало, овде човек већ после неколико дана дође до чудног закључка – и светла и ноћне сенке Архангелска су симфонија, они су, у ствари, главна одлика и по њима се град препознаје. Они су његова лепота и тајна.

Ујутру док се Сунце рађа, та светла су мистична, неодгонетнута, у њима има тајновитости севера. Она су тада и недоречена, као да желе да испричају неку бајку, а ту бајку, опет, ретко ко разуме. Кад Сунце зађе, светла на небу изнад Архангелска претворе се у сенке које боле, али само придошлице и оне који овај град и његову филозофију не схвате одмах. Те сенке онима који нису навикли да је до јутра 20 или више сати, донесу неки јад на душу, неко посебно стање и узнемиреност кад човек као у бунилу не зна куд би кренуо само да са себе збаци ту тежину која му се накотрља на срце.

У јесен светла Архангелска су златна, причали су ми мештани. Небо је плаво јасике су жуте, црвене или наранџасте. Плава је тада и Двина поред града, заласци сунца су незаборавни и град се, зашто не, радује, живи, смеје, без обзира на чињеницу да зима, дуга и хладна долази.

Чак и за најдужих зимских мећава и највеће помрчине Архангелск није без светала. Тада у свакој улици, на сваком брегу, крај Двине, ка северу и југу сијају брезе окићене ињем. Њихово светло је божји дар. Оно је лепше од најлепшег поларног светла, оно се не гаси ни ноћу ни дању, оно је дар анђела и арханђела и нигде брезе не светле тако као у Архангелску. Оно је јасно и чисто, невино и прозрачно и ако је по ичему Архангелск град анђела и арханђела, онда је по том светлу, чаробном ињу и чаробним брезама.

Тада је сасвим јасно да је Бог овде у Архангелску, да је овај град, да су његови људи, управо Његово – Божје лице.

И кад је ноћ мрачна, а небо добије боју црног мастила, и кад је ведра, и хиљаде звезда висе над његовим улицама, белина Архангелска је у неком чудном контрасту спрам небеског свода и његове дубине, па читав град тада личи на једну велику, огромну цркву која има своје куполе, сјајне крстове, велике беле зидове и која сија у том огромном мрачном пространству.

У праву је био велики Степан Писахов када је написао да је Архангелск, да је овај део велике Русије, у ствари – "јутро Земље".

И јесте, овде је јутро Земље. Земља је овде млада, неодгонетнута, лепа, невина, још неоткривена и брезе су овде тако чаробне кад их покрије иње.

Земља је овде као јутро.