Месијев печат на звање најбољег у историји и улазак у бесмртност

Фудбалски свет добио је најбоље финале у историји светских првенстава, фудбалски свет добио је епилог какав је заслужио, фудбалски свет добио је потврду и печат који је Меси ударио на каријеру најбољег фудбалера у историји овог спорта.

Тачно је, јучерашњи дан се десио, Аргентина је освојила Светско првенство у Катару, савладавши Француску након бољег извођења пенала, пошто је претходно након 120 минута фудбала било невероватно узбудљивих 3:3.

Иако делује као сан, на опште славље милиона људи у Буенос Ајресу, а онда и милијарду људи на остатку земљине кугле, тај сан је напокон постао стварност.

Лионел Меси је подигао толико јурену и тражену титулу "богиње", намењену шампиону света у фудбалу, која му је толико недостајала у каријери.

Фудбалски богови, можда уз малу молбу великог Дијега, напокон су били наклоњени омаленом мађионичару, који је у 36. години, на највећој светској фудбалској позорници, засијао онако како је то радио током читаве каријере и водио "гаучосе" до треће титуле на Мундијалима.

"Архентина - Кампион дел Мундо, Меси - Кампион дел Мундо", кроз сузе је говорио чувени аргентински коментатор Андрес Кантор, након што је Монтијел погодио последњи пенал и тако означио огроман успех "гаучоса".

Фудбал у Аргентини значи више него у остатку света, то је земља која је у овом спорту пронашла љубав и излаз из свега осталог што мучи и тишти човека.

Поред тога што су имали далеко највећу и најгласнију подршку на Мундијалу у Катару, Аргентинци су славили до касно у ноћ независно од временских зона и делова планете.

Најлуђе је било у Буенос Ајресу, где је река људи у делиријуму, кроз осмех и сузе певала песме посвећене својим фудбалерима, песме посвећене Лионелу Месију, али и Дијегу Арманду Марадони.

Како је Меси прешао игрицу звану фудбал

Некима, попут аутора овог текста, Меси је одавно постао најбољи фудбалер у историји овог спорта и није морао ништа синоћ да доказује.

Многима, а под многима се мисли већем делу света, апсолутно је то доказао.

Својим партијама у досадашњој каријери, стилу фудбала, бројкама и статистичким параметрима који нису са овог света, освојеним трофејима, тимским и индивидуалним признањима, Меси представља играча каквог фудбал никада, или бар не за живота много генерација, неће имати.

Седам златних лопти, четири трофеја Лиге шампиона, злато на Олимпијским играма, Копа Америка, омладински првак света, 34 трофеја са Барселоном и ПСЖ-ом, 22 пута најбољи стрелац неког такмичења, три пута играч године у избору УЕФА, два пута најбољи у избору ФИФА, десет пута играч године што Лиге шампина, што Ла Лиге, највише асистенција у историји фудбала, нека су од признања које је Лионел Меси освојио током каријере.

Ипак, једна ствар му је недостајала, једна ствар му се спочитавала и једна ствар представљала је свети грал у свету фудбала. 

Трофеј "богиње", намењен шампиону света у фудбалу, било је нешто што му недостаје, нешто за шта се сматрало да ће га прогонити до краја не само каријере, већ живота.

Без тог трофеја, упркос свим претходним остварењима, није имао закључни аргумент, којим би стао на црту, чак и престигао свог идола Марадону, а чиме би се издигао од дугогодишњег ривала Роналда.

На један корак од освајања тог трофеја био је 2014. године, на Мундијалу у Бразилу, али су Немачка и Марио Геце ипак учинили да тај један корак буде исувише далеко.

Данас, тај исти Марио Геце прославио је титулу Аргентине и међу првима поделио ту радост на друштвеним мрежама.

Руку на срце, није тадашња Аргентина била физички и ментално спремна да се попне на светски кров, пошто је упркос таленту и квалитету фудбалера, тимски каскала за Немачком, која је на крају вероватно и заслужено победила.

Овога пута, "гаучоси" су били на врхунцу задатка и своју срећу и успех заслужили на терену.

Иако квалитетом далеко слабији не само од Француске, већ од бројних ривала у нокаут фази овог Мундијала, Аргентина и фудбал доказали су да победу не кроји квалитет на папиру, већ зној и преданост на терену, као и жеља и вера у срцу.

Дискретни хероји

Једна од највећих критика упућених на рачун Месија, испоставила се као вероватно једна од најтачнијих чињеница везаних за овог мађионичара, али уједно и његов главни адут на овом Мундијалу.

Дуго се о Месију причало као о најбољем фудбалеру у тиму, али уколико је цео тим подређен њему.

Тачније није могла да се опише ова генерација Аргентине коју је Меси одвео до титуле на Светском првенству.

Одличан посао одрадио је и селектор Скалони, који је препознао жељу оних фудбалски мање обдарених фудбалера, који су ипак били спремни да за репрезентацију и Месија дају живот.

Нису Отаменди, Ромеро, Молина, Акуња, Монтијел, Таљафико, Де Паул, Мекалистер и Фернандез играчи на које помислите када причате о 10, 20 или 30 најбољих на Светском првенству. 

Ипак, са разлогом је селектор "гаучоса" на клупи држао Лаутара, Дибалу, Кореу, Папу Гомеза, Паредеса, Лисандра и друге, много квалитетније играче од оних који су се налазили на терену током овог турнира.

Скалонију је требао тим играча који ће прихваатити Месија као вођу и апсолутног лидера и који ће да "преору" терен, оставе задње атоме снаге и фудбалски "погину", зарад ултимативног циља.

Тако је и било, а умало је недостајало да ни ти задњи атоми снаге не буду довољни. Мало је недостајало да сјајни Мбапе у финишу меча, можда и подједнако анонимну поставу Француске, доведе до преокрета и нове титуле на Светском првенству.

Ипак, фудбал је хтео и морао да направи другачији епилог.

Више од осталих, као главни Месијеви партнери у овом остварењу, били су голман Емилијано Мартинез, везиста Родриго Де Паул, крило Анхел Ди Марија и нападач Хулијан Алварез.

Награде након Мундијала: Меси најбољи играч, Мбапе стрелац, Фернандез "бисер"

"Дибу" је пре пар година изјавио како би дао свој живот да Меси води Аргентину до титуле шампиона света, а својим одбранама на целом турниру, а поготово у финалу, као да је то и урадио.

Колико је Меси заслужан за то што ће Мартинез бити шампион света у фудбалу, толико је и Мартинез заслужан што ће Меси постати исто то.

Невероватне одбране, како у последњим моментима меча и продужетака, тако и у пенал серијама, обележиће каријеру голмана Астон Виле, који је потврду сјајних партија, добио и у признању за најбољег голмана турнира.

Родриго Де Паул је током овог првенства, али и у ранијем периоду, више виђен као Месијев телохранитељ, него његов саиграч на терену.

Ипак, Де Паул је показао да се у тренуцима када је највише требао, свом пријатељу нашао на располагању.

У финалу је готово 80 минута држао средину терена, излазио као победник сваке 50/50 ситуације, освајао простор и посед и заиста дао своје последње атоме снаге.

Анхел Ди Марија је у финалу против Француске само по ко зна који пут потврдио да је играч за велике утакмице и неко на кога се можете ослонити.

Изборен пенал, потом и гол који је крунисао нову сјајну партију, али и чињеница да се јуче "играо фудбала" са Месијем против селекције какава је Француска, доказала је класу коју поседује овај далеко потцењени фудбалер. 

Што се тиче младог Алвареза, он је само потврдио свој квалитет и то да га је Манчестер сити са разлогом желео више од осталих врхунских тимова, те са четири гола био Месијева највећа подршка у нападу, али је и у финалу показао да може да утиче на утакмицу и без постизања гола и улажења у шансе. Својим пресингом и претрчаним километрима, добрано је допринео да фудбал који је Француска играла неких 80 минута, није имао смисла.

Планетарни успех

У недељу, према проценама највећих светских спортских медија, финалну утакмицу пратило је четири милијарде људи, што чини половину светске популације.

Утисак је да је Меси, тачније Аргентина, имала подршку чак и оних који можда до тада нису превише за њих навијали, ценили и поштовали њихови његов успех. 

Свесни су и они били да једна фудбалска каријера какву је имао Лионел Меси, заслужује круну, заслужује печат и потврду тога да је, свиђало се то некоме или не, он најбољи у историји овог спорта.

Финале је било у најмању руку спектакуларно и пружило је љубитељима фудбала апсолутно све.

Утакмица на стадиону "Лусаил" представља ону о којој ће се снимати филмови, серије, писати књиге, биографије и мемоари, утакмицу која ће се преносити са колена на колено, као најбоље финале у историји фудбала и као финале које је увело Лионела Месија у бесмртнике.

Још нестварније цео овај успех Месија и Аргентине изгледа из угла тога да су они учешће у Катару започели шокантним поразом од Саудијске Арабије, када је након преокрета меч завршен резултатом 2:1.

"Где је Меси", тада је постао "виралан" видео снимак, који је исмевао легендарног фудбалера и код многих љубитеља фудбала пробудио сумњу да ће овај мађионичар доћи до жељене титуле.

Међутим, Меси се и тада обраћао својим навијачима са жељом да не престану да верују у "гаучосе", који ће учинити све да нада преживи и да њихов народ слави.

Неколико утакмица касније, Меси је постао једини фудбалер у историји Мундијала који је постизао голове у групној фази и потом сваком наредном нокаут мечу, а потом се и осамио на врху листе играча по броју голова у којима је био директно укључен на Мундијалу. (13 голова и осам асистенција, највише од када се мери ова статистика).

Шта даље?

Ко је пратио каријеру Лионела Месија, могао је тек неколико пута да га види заиста срећног или заиста тужног.

Аргентински фудбалер познат је као једна повучена, ћутљива особа, која ће ретко када заиста изразити своје емоције.

"Фудбалски робот" причали су о њему неки од највећих ривала и саиграча и често су били у праву када су то говорили.

Синоћ, Месијев осмех од уха до уха, сузе при загрљају своје мајке, потом пењање на сто и певање у свлачионици, говорили су да је Меси напокон миран, срећан и спокојан.

Није испуштао пехар из руку, носио га је у тунелу, свлачионици, на вечери, у аутобусу, а вероватно се трофеј ушуњао и у кревет између њега и супруге Антонеле, која га је поново срчано бодрила на утакмици, као што то ради од њиховог детињства.

Освајањем Светског првенства са Аргентином, Меси је напокон испунио свој дечачки сан и решио своју последњу херкуловску заповест.

Многи сматрају да ће ово у великој мери утицати на његове даље наступе, били они у дресу ПСЖ-а, Барселоне или Интера Мајамија.

Једни тврде да ће скидањем великог терета са леђа, Меси тек сада почети да приказује магичне партије и отвара нове димензије своје игре, док други пак тврде да ће се у наредном периоду Аргентинац на терену још мање залагати, да ће играти онолико колико у датом тренутку сматра да је минимално неопходно.

Да поседује харизму, шарм и шмек свог идола Дијега Арманда Марадоне, једини исправан потез Лионела Месија, био би тај да дан након победе у финалу Мундијала, сазове прес конференцију, на којој ће саопштити фудбалском свету и свом клубу да раскида уговор на своју штету, макар она износила и стотине милиона евра.

Повлачење у заслужену пензију или одлазак у родни Росарио, где би евентуално наступао у неколико утакмица за Њуелс, у којем је све фудбалски почело, био би потез за дивљење и нешто на шта нико не би смео да има коментар или критику.

Ипак, Лео није Дијего, па то највероватније неће урадити, већ ће покушати да својој богатој каријери придода још трофеја, још голова и асистенција, а фудбалском свету пружи још магичних партија и момената по којем ћемо га памтити.

Да, Лео није Дијего и вероватно тај статус иконе и симбол најхаризматичнијег вероватно неће никада ни достићи, али је зато статус најбољег фудбалера у историји овога спорта, јуче ногама изборио, а рукама прихватио и прославио.

То је оно што је чињеница, оно што ни највећи критичари, напокон не могу да му одузму...