О мама, мама, мама, заљубио сам се!
Овај град је, како само он то може, опио и Јохана Волфганга Гетеа, који је у својим Путовањима по Италији написао и следеће:
"Било ми је драго да учим у Риму, али овде желим да живим - да заборавим на себе и свет. Сви су на улицама, седе на Сунцу докле год оно жели да сија. Наполитанци чврсто верују да живе у рају и немају баш лепо мишљење о људима са севера."
Sempre neve, case di legno, gran ignoranza, ma denari assai.
Увек снег, дрвене куће, велико незнање, али много пара.
Готово два и по века касније, свет је потпуно другачији. Али, Напуљ и није баш. Исто је схватање живота, иста је суштина. Чак је иста и та бесконачна борба са севером, борба елите и одбачених, праведних и "праведних", повлашћених и непожељних.
Исход таквих, појединачних, борби, ретко је доступан широким масама, нарочито уколико победу однесу ови, па рецимо, мало мање равноправни од иних.
Али када се реч прочује... Заправо се не прочује, већ је то цунами емоција који руши све пред собом...
"Помази нос за срећу"
Прилично је лако препустити се емоцијама у Напуљу, граду мистерија, религија и сујеверја. Штавише, теже је то не учинити.
Заправо, легенда о настанку града је проткана емоцијама.
Према грчкој митологији, Напуљ је подигнут на месту где је пронађено тело сирене Партенопе.
Тужна и несрећна због тога што није могла песмом да заведе Одисеја, Партенопа се бацила у море, а на месту где је изронило њено беживотно тело, настао је Напуљ.
Са друге стране, римска митологија има нешто другачију легенду - љубав Партенопе и кентаура Везува је толико разљутила Јупитера, да је њега претворио у вулкан, а од ње направио град.
Дакле, и пре него што је настао Напуљ, на овом месту прожимају се легенде, љубав и, наравно, трагедија.
Зато не чуди што се ниједан град на свету може мерити са Напуљом када је реч о мистеријама, причама, машти, религији, сујеверју...
Busto di Pulcinella - за добру срећу се помази нос статуе (због чега је једино он избледео)
Monaciello - мали доброћудни дух, одевен у монашку одору са широком капуљачом, који може помоћи људима у невољи. Може бити и несташан, а онда ће украсти одећу или постељину
Malocchio - урокљиве очи, које доносе лошу срећу
Cornicello - рог који штити од "злих погледа"
И тако у недоглед...
Свако има нешто своје што поштује, због традиције, из страха, или пак - да не чује зло!
Vedi Napoli e poi muori
"Види Напуљ и умри", сковао је Гете.
Ове четири штуре речи које је записао немачки писац и филозоф, савршено описују Напуљ, али оним што се, на први поглед, не види у њима.
Види Напуљ и: живи, играј, осети, удахни, ходај, пливај, плеши, скачи, свађај се, жваћи, гледај, трепери, потуци се, дрхти, трчи, воли, смеј се, плачи, вришти, изгуби се, певај, спавај, једи, бори се, помириши, нервирај се, ослушни, слави, додирни, тугуј, вичи, одмори, умори, крвари... На крају, неизбежно - умри.
Овај чудесни град, који свако јутро умива Тиренско море, где тло никада не мирује, наслоњен на утробу моћног Везува, потрудиће се да у ону цртицу - између године рођења и године смрти - стрпа све оно због чега је вредно живети.
Занемарени и одбачени од богатих и арогантних северњака попут пошасти, Наполитанци су, а то им је усађено у ДНК, приморани на импровизацију од малих ногу - преплићући уметност живљења и инстинкт за преживљавањем.
Тако су аутохтони Наполитанци, нехотице или не, дошли до, само за њих, добитне формуле - створили су савршен хаос, потпуно аутентичан и само њихов. Хаос против којег си беспомоћан - на теби је само да му се препустиш, да те увуче и обузме.
Три исцртане саобраћајне траке су у пракси шест саобраћајних трака, црвено светло не значи да баш мораш да станеш, госпође на Веспама, без кациге али са догорелом цигаретом у углу усана јуре кроз тесне калдрме, галама на сваком ћошку, заставе и љуте папричице (јер њихово семе тера зло) окачене на терасе, ђубре по улицама, велика незапосленост, организоване групе људи које су утицајније од униформисаних...
Такав начин живота је чак прихватљив и Везуву, па ово опако чудо природе дуго дрема окружено хаосом.
Све недаће, које би већини "ненаполитанаца" само донеле висок крвни притисак, Наполитанце су научиле важности основних ствари, што опет, често умеју да забораве ови други:
Сваком новом јутру се радују као последњем, јер то заиста може бити!
Сунце и море су довољни. Још нешто мало пара за храну и то је то. Довољно је. Имају све што је потребно за осмех и живот.
За савршен рецепт недостаје још само једна лопта...
"Мама, заљубио сам се"
Грци су основали Напуљ, а кроз његову историју, многи барјаци су се вијорили на градским замковима. Наивно присвајајући Напуљ, нису схватали да је он, све време, истински, био само свој, одан себи, култури, обичајима, традицији.
Неукротив. Неухватљив. Неприпитомљив. Другачији. Диваљ. Страствен. Својеглав. Гласан. Жустар. Срчан. Сујеверан. Гостопримљив и суров. Дружељубив и опасан. Град вере и љубави, град празноверја и смрти.
Константа и вертикала кроз историју становника овог града, као и кроз све особине, јесте једна реч од четири слова (заправо два), која је свеприсутна - мама.
"O mamma mamma mamma, o mamma mamma mamma, sai perche' mi batte il corazon? Ho visto Maradona, ho visto Maradona, eеееh, mamma', innamorato son."
"О мама мама мама, о мама мама мама, да ли знаш зашто ми срце туче? Видео сам Марадону, видео сам Марадону, ех мама, заљубио сам се."
Чак је врло дискутабилно ко је главни протагониста у овој навијачкој песми - ил' је мама, ил' усвојени рашчупани син исте крви (о њему ћемо овом приликом тек онолико колико мора, обећао сам себи) због којег (и даље) срце туче.
Мама, као глава породице и звезда водиља у, некада мрачним напуљским ноћима, има посебно место у животу сваког Наполитанца, без обзира да ли има 13, 43 или 73 године.
Али ова песма, попут оне Гетеове реченице - наизглед веома проста и реска, садржи читав Напуљ у себи: маму, заљубљеност, срчани ритам и Марадону (не може се избећи, авај). Симболизују све оно због чега вреди живети.
А све оно између тих речи, оно нечујно и непостојано "..." што нестаје у овој напуљској гласовној промени, јесу јужњачки зачини, који доприносе да тај живот буде живот вредан живљења.
У бескрајном мору разлика у односу на север, највећа је управо приврженост породици и мами као стубу исте. У то су Наполитанци уверени. Али не само мама и оно што многи сматрају ужом породицом - кренимо од тетке, па татин стриц, ујна, унук, па стринина сестра, преко братанца, сестричине, па све до шураковог кума или заовине комшинице... Сви су породица и свако пази на сваког.
Златна слова, утиснута на наличје књижице бургунди боје, и танке црвене линије на мапи света, заправо су једине две ствари које говоре да је Напуљ део Италије. Да су Наполитанци Италијани. Ако им, не дај Боже, то и кажете - mamma mia! Опет ће споменути маму, док ћете у секунди навући гнев на себе.
"Ја нисам Италијанка, ја сам Наполитанка! То је сасвим другачије", рекла је једном приликом велика филмска дива Софија Лорен, која је одрасла у околини Напуља.
Прослава живота
Ових дана тло у Напуљу је активније него иначе. Само, овај пут нису заслужне тектонске плоче, нити се Везув пробудио из сна (није шкодило помазити нос), већ је дете Напуља урадило оно што град од њега чега 33 године.
Али није Напуљ славио титулу, трећу у историји - славио је много више од тога.
Ово је напуљска прослава живота. Омаж њиховом начину живљења, потврда њиховог битисања, победа лепоте - La grande belezza...
Ово је дуго чекан одговор на све подсмехе и увреде са севера, револт због презира и прекора оних који мисле да су бољи, гнев због подругивања и гнушања оних који су себи дали за право да мисле да су вреднији од осталих.
Али су Наполитанци алхемичари, опет, како само они то умеју, тај бес и револт преточили у - љубав.
Зато је дивно (Квака 22) што је Напуљ толико дуго чекао на трећу титулу, пуне 33 године.
Ерупција љубави не би била тако величанствена да се на њу није толико дуго чекало.
Да је којим случајем другачије, Сунце не би тако грејало, море не би било тако слано, борба не би била тако оштра, јутро не би тако мирисало на нов живот...
Овакав сушни период подгрева магију овог града, не допушта људима да затегну опуштен начин живота, не оставља ни промил могућности да југ заличи на супарника...
Овакве победе морају бити обавијене мистеријом, неопходно је да се испредају нове легенде, да и даље постоји разлог да се трља нос статуи док бронза потпуно не ишчезне, да се после оваквих тријумфа не може са сигурношћу рећи да ли су плод маште или стварни свет...
Када је Марадона (последњи пут о њему, обећавам опет) одвео Наполи до првог Скудета у историји, 1987. године, навијачи су на градском гробљу истакли транспарент: "Не знате шта сте пропустили".
Можда (само можда), у овом утопијском граду имагинације, где слушаш свим чулима колико и слухом, где су туђа правила и туђа логика непримењиви, где празноверје и религија иду заједно као кикирики и хладно пиво, где је само мама између Бога и бога (и опет сам слагао), где се смрти не боје - али малера итекако (пу, пу, пу), у граду од којег су многи дигли руке, али он никада није изгубио наду и љубав, граду који бешумно брише границу између фикције и реалног...
Само мооожда... Можда у овом чудесном граду, ипак, нико није пропустио ништа?