Саудијска Арабија преотима фудбал - кога кривити, како се одбранити и докле ће то трајати?

До пре само годину дана, тешко ко је могао да замисли да ће се о Саудијској Арабији причати као о некаквом фудбалском светском центру.

Тек понеки квалитетни играч у позним годинама ишао би пут Блиског истока, како би се тамо финанијски обезбедио пред одлазак у пензију.

Међутим, ситуација је доживела потпуни обрт за 180 степени, а време које је пред нама показаће колико далеко ће ово "лудило" да иде.

Мишљења око прелазака многобројних играча су подељена, али сигурно је само то да европски фудбал трпи велике ударце.

Роналдо - Златна лопта - Лига шампиона...

Кључну улогу у развијању Саудијске Арабије и њене лиге у, сада већ можемо рећи, фудбалску силу, играо је наравно Кристијано Роналдо.

Један од најбољих играча које је овај спорт икада видео, изненадио је многе када се одлучио да се након неуспешне епизоде у свом Манчестер јунајтеду, отисне у Арабију.

Наравно да су улогу у томе играле и одлуке осталих великих тимова, попут на пример Бајерна, да буду незаинтересоване за његове услуге.

Ипак, упркос томе, очекивало се да би Роналдо могао код Саудијаца, али у Њукасл, чији су власници из те земље, а не директно у Ел Наср.

Иако његов долазак није резултовао трофејима, пошто је поменути клуб изгубио прво место на табели до краја првенства, а потом био елиминисан у два купа, Роналдов долазак мерио се у другим стварима.

Одмах по доласку, Роналдо је причао о својеврсној улози амбасадора Саудијске Арабије, њихове лиге, фудбала и будућих планова.

Није се могло претпоставити да ће толико брзо, Роналдовим стопама кренути толика чета фудбалера.

Актуелни власник признања "Златна лопта", Карим Бензема, друго је највеће име које је стигло на Блиски исток.

Након 14 година проведених у Реалу, у тренутку када је постао најбољи фудбалер света, француски нападач је променио средину.

После Бенземе, јасно је било да су сада та врата широм отворена и да ће многи проћи кроз њих.

Уследила су озваничења трансфера Нголоа Кантеа, Калиду Кулибалија, Рубена Невеша, Едуара Мендија...

Уз сва поменута имена, на корак од реализације су трансфери Марцела Брозовића, Хакима Зијеша, Саула Нигеза, Роберта Фирмина.

Ипак, име које је можда подигло највећу буру, јесте потеницијални прелазак Бернарда Силве, члана Манчестер ситија, који иза себе има велику улогу у свеже освојеној "триплети" са енглеским тимом.

Да ли је фудбал новчано отет и како томе стати на пут?

У теорији, прелазак играча и њихово прихватање невероватних понуда за прелазак у тимове из Саудијске Арабије, има доста смисла.

Било да сте Карим Бензема, Нголо Канте или пак неки још млађи фудбалер, количину новца коју можете добити у Арабији, нећете видети или зарадити нигде другде на свету.

Не само да за пар година можете да зарадите више него што сте за цео свој живот, већ што је рачуница таква да линијом мањег отпора, осигуравате себи богатију будућност.

Ипак, теорија је једно - пракса друго, а у тој пракси, не сме се све гледати кроз призму новца, вила, мањак пореза...

Пракса говори да се фудбал претвара све више у бизнис, интерес и политику, а да све више одступа од својих постулата, начела и суштине у коју су се многи од нас заљубили.

Џејми Карагер, један од легендарних фудбалера Ливерпула, а данас фудбалски аналитичар и критичар, поприлично је оштро причао о тренутном стању у светском фудбалу.

"Бернардо Силва је у својим најбољим годинама у каријери и један је од најбољих играча у Европи у последњих пет година. Нисам био превише забринут што играчи у 30. годинама одлазе тамо, мало забринутији сам био због одласка нешто млађих играча, који ипак нису елитни ранг (Невеш), али уколико се деси трансфер Бернарда, то ће потпуно променити целу ситуацију", рекао је Карагер.

"Преузели су голф и бокс, а сада покушавају да преотму и фудбал. Ово испирање спорта новцем мора престати", додао је "Кара".

У доста тога он има право, али је питање како се то може регулисати.

Проблем је у начину куповине, јер доста ових трансфера извршено је од стране саме земље Саудијске Арабије, а не самих клубова из те лиге, који су ту врста посредника.

Тако је Карим Бензема добио понуду да бира у који ће клуб, који ће град, у којој ће вили да живи, колико ће базена или особља имати...

Неизбежно је причати и о финансијском фер плеј правилу, које се у великом броју трансфера заобилази.

У томе предњачи екипа Челсија, која је поприличан број својих играча "расходовала" у Саудијску Арабију.

Томе је кумовала чињеница да ова земља улаже милијарде долара у компанију "Клирлејк Капитал", која је већински власник "плаваца".

Тако је Челси, претежно под вођством новог америчког власника, потрошио 1,6 милијарди евра на трансфере у последњих седам година.

Ипак, како су сада пронашли начин да се "отарасе" играча који им не требају, за много веће паре него што би то био случај у Европи, тим из Лондона пронашао је рупу у закону и имаће солидан биланс потрошених и зарађених пара у трансфер политици.

Управо то су "славине" које би се могле заврнути и које би у великој мери спречиле одлив фудбалера и како каже Карагер новчано "преотимање" играча од стране Саудијске Арабије.

Није све у новцу

Упркос великом броју играча који су се на свом врхунцу, или познијим фудбалским годинама, одлучили за прелазак у Арабију, постоји и велики број оних који су се захвалили на нестварним понудама и определили за другачији пут.

Није то превелики списак имена, али су она таква да уливају наду да није све у новцу и условима који су им били понуђени.

Први који пада на памет је Лионел Меси. 

Далеко од тога да је омалени Аргентинац и вероватно најбољи у историји фудбала, изабрао опцију у којој неће узимати милионе и милијарде евра или долара, али је одлучио да то не буде Саудијска Арабија.

Меси је, према писању релевантних светских медија, одбио уговор од 1,5 милијарди евра за три године.

Знатно боље понуде од оних које су имали у Европи, за сада су одбили су и Лука Модрић, Нејмар, Роберт Левандовски, Илкај Гундоган, Ромелу Лукаку, Сон Хјонг Мин.

Нису то чинили само фудбалери, већ и тренери, па је тако ангажман на Блиском истоку одбијен од стране Жозеа Мориња, Максимилијана Алегрија и Стивена Џерарда.

Свако је имао своје разлоге за одбијање, али верује се да је велики утицај имала културолошка разлика у односу на остатак света.

Сигурно да је Кристијано Роналдо добио и да му је омогућено све што је пожелео, али исто тако је сигурно да то неће бити случај са, примера ради, Рубеном Невешом.

У то спадају и ситуације са тамошњим законима, прописима, обичајима...

Такође, поменути играчи и тренери који су одбили масне уговоре, рекли су да једноставно не гледају све кроз новац и да им понос и статус који имају у најјачим клубовима на свету, значи нешто више.

Америка, Кина и Русија сличним пројектима нису успели, хоће ли Саудијска Арабија?

Није ово први пут да фудбал доживљава велику промену и заокрет.

Слични пројекте попут овог виђени су у Кини, САД и донекле у Русији.

Разлика је у томе што су услови, трансфери, циљеви и тајминзи били другачији.

Америка је углавном доводила играче у поприличном заласку каријера, који би служили за популаризацију и доношење свог искуства у некад и у новонастале тимове.

Тако су Бекам, Анри, Џерард, Лампард, Пирло, Ибрахимовић и други, више довођени због улоге амбасадора, него фудбалера.

Што се тиче Кине и Русије, старосна доб фудбалера који су долазили била је другачија, нижа, али и сам њихов квалитет и репутација.

Хулк, Малком, Вилијан, Паредес, Вицел, Ето, Жо... не могу се превише поредити квалитетом и реномеом као што је случај са поменутим који су ишли у САД, или фудбалере који стижу у Саудијску Арабију.

Исто важи и за Оскара, Караска, Арнаутовића, Тевеза или Рамиреса, који су се пак определили да каријеру тада наставе у Кини.

Нису све поменуте мисије схваћене као успешне, иако је популаризација фудбала и тимова у наведеним земљама извршена.

Чак и доласком Месија, не значи да ће фудбал у Америци достићи ниво оног у Европи.

Кина је увођењем нових правила, поготово оних који се тичу броја странаца и платних лимита, у великој мери затворила врата својој лиги и свом фудбалу.

Русија је успела да привуче већи број квалитетних фудбалера из иностранства, али је недавним дешавањима то све поприлично угашено.

Остаје да се види каква је судбина фудбала у Саудијској Арабији и колико ће овај "хајп" да траје.

Многи наводе да упркос очигледно непресушним изворима новца, који може учинити да пројекат ове земље истраје дуже од Кине и САД, фудбал у Арабији нема пресветлу будућност из много разлога, од којих се највише помињу инфраструктура, географија, култура и на крају крајева чињеница да ма шта да се деси, не може да изнесе борбу са Европом.

Утицај Саудијске Арабије и генерално Блиског истока на светски и европски фудбал је никад већи, то је неоспорно.

Највећи и најуспешнији тимови и фудбалери, повезани су, или су у неком тренутку били повезани са средствима који долазе са те стране планете.

Највећа разлика у односу на сва пословања до сада, јесте то што уместо да Саудијци долазе и улажу у најбоље што Европа и свет имају да понуде, они овога пута чине да Европа и свет иду код њих.

Међутим, чак и у тренуцима када све иде по плану и најбољом трасом по Саудијску Арабију и њихов фудбал, појавила се информација да је ова земља ипак одустала од домаћинства Светског првенства у фудбалу, што може значити да постоје одређене препреке на том њиховом зацртаном путу.

Будућност ће показати ради ли се само о тренутном "буму", или смо сведоци једне од највећих прекретница у историји фудбала.