Спорт
Бољи од било кога другог – како је Пеп Гвардиола мењао себе да би постао најбољи свих времена
Уколико је фудбалском свету била неопходна потврда и одговор на питање ко је најбољи тренер у историји овог спорта, добио ју је након недавног финала Лиге шампиона. Манчестер сити дошао је до историјске, прве титуле у елитном европском такмичењу, а Пеп Гвардиола до ултимативног аргумента и печата у трофејима испуњеној и успесима нанизаној каријери. Да би дошао до звања најбољег у историји, Гвардиола је морао много тога код себе да промени...
Уз неколико сезона и година одлагања, Пеп Гвардиола је напокон испунио првобитни циљ као тренер Манчестер ситија.
"Ушати пехар" је вешто избегавао витрине светло плаве екипе, али је на крају, неизбежност одрадила своје и приредила искреним љубитељима фудбала својеврсну сатисфакцију.
Шпански стручњак овога пута није "измишљао топлу воду", "исправљао криву Дрину", није сам себо био највећи непријатељ, већ је урадио баш оно што се од њега и његовог тима очекивало и попео се на кров европског и светског фудбала.
Шта је Пеп то променио код себе
Кажу да је изузетно танка граница између генија и лудака, а утисак је да Гвардиола живи на тој граници, да по њој балансира као у циркусу по трапезу и да никада не знате шта ће се десити и који Гвардиола ће се тог дана испољити.
Могло се тако видети и чути на конференцијама и интервјуима, да уме да заборави на ком језику треба да прича, да помеша противнике, играче, да има расправе са новинарима, ПР-овима, али и самим собом.
Све то продукт је непрестаног размишљања о фудбалу и жеље да се остваре његови високо зацртани циљеви.
Утисак је да је недавно завршена сезона, била можда и физички најзахтевнија у каријери овог стручњака, те да му је можда баш зато, коначни успех толико значио.
Отуда онолике сузе, отуда онаква радовања, пропратне изјаве и гестикулације које су прави показатељ колики је терет склонио са својих леђа.
Уколико погледате Пепа Гвардиолу, његово понашање, али и поглед на фудбал и упоредите са оним Гвардиолом од пре неколико година, долазите до утиска да се ради о другом човеку.
Заиста се мора приметити да се Пеп променио, да је еволуирао.
Можда данас није бољи тренер него што је био раније, али је сада стручњак који се адаптирао и прогутао много горких пилула, како би на крају остварио ултимативни циљ.
Делује да је додатно сазрео, да је филозофија можда иста, али да се овога пута пажљиво бирао начин како доћи до успеха.
То говори и чињеница да се тешка срца одрекао своје тактике, својих атрактивних и офанзивних бекова, а да је имплементирао ону са (понекад) четири штопера, те да је петог (оног толико оспораваног Џона Стоунса) пребацио на место задњег везног и од њега направио потпуно другачију "звер".
О томе је и сам причао у недавном интервјуу са Тијеријем Анријем.
Рекао је да су он и екипа морали да науче да вреднују одбрану и лимитирају прилазе свом голу, али и да играју у систему такмичења какав има Лига шампиона.
Да за разлику од 38 кола у лигашком првенству, овде имају 13 финала које морају да играју на резултат, па тек онда да мисле и на стил фудбала.
Схватили су у Ситију да успех нема пречицу, нема опуштања и унапред побеђених утакмица, нема никаквих поклона, већ се сваки бод, гол и на крају пехар, морају зарадити.
У истом том разговору са Анријем, могли смо приметити да је Гвардиола у великој мери променио однос са играчима.
Пронашао је много више разумевања, делује да им више попушта и допушта и да се све више он прилагођава њима, а не они њему.
Пре неколико година, играч карактера Ерлинга Холанда завршио би као Златан Ибрахимовић, каријера Едерсона би вероватно имала сценарио оне Џоа Харта, питање је да ли је са Јајом Туреом радио на промени позиције колико са Стоунсом, или да ли би трпео "бубице" као што је то случај код, на пример, Џека Грилиша.
Паре, паре, паре
Готово сваки критичар, хејтер или неко ко једноставно не цени исувише шпанског стручњака, споменуће фактор новца у његовим успесима.
И у великој мери ће имати право.
Пеп Гвардиола је каријеру започео у Барселони Б, након чега је имао привилегију, срећу, част и умеће да води сениорски тим каталонског клуба, а потом минхенски Бајерн и Манчестер сити.
Није се одлучивао да води Ђирону, Шалке, Стоук или Рому...
У готово сваком мандату, имао је углавном одрешене руке и кесу, али и потпуну спрегу са спортским сектором клуба.
Ипак, исти ти критичари лако ће са ума сметнути неколико чињеница.
Готово сваки тренер било ког врхунског клуба на свету, има подједнако одрешене руке као Пеп Гвардиола, довео је подједнако квалитетна појачања и потрошио је подједнаку, ако не и већу своту новца од Пепа Гвардиоле.
Не можете замислити ситуацију да једном Јиргену Клопу, Карлу Анчелотију, Жозеу Морињу, Ерику тен Хагу, Јулијану Нагелсману, Томасу Тухелу итд, управа доведе играча којег он не жели, или бар то не покуша.
Тренерима и клубовима тог реномеа, спортски директори готово да не играју замишљену улогу, већ служе као слушачи и испуњивачи жеља.
Зато ако Јирген Клоп инсистира на врхунском голману и штоперу, Ливерпул плати око 150 милиона за Алисона и Вирџила ван Дајка, а паре се не жале на Дарвина Нуњеза, Набија Кеиту, Луиса Дијаза, Кодија Гакпоа...
Ако затраже опције у одбрани или нападу, Јунајтед плати по око 100 милиона за Харија Мегвајера и Антонија, а поприлична свота издвоји се на довођење Ромелуа Лукакуа, Џејдона Санча, Каземира, Фреда или Ван Бисаку...
Када Челси крене у реконструкцију, сви зажмуре на оба ока и гледају не кроз прсте, већ кроз отворене шаке.
Проблем, изгледа, настаје само када Гвардиола троши новац.
Један од поузданијих сајтова када се ради о новцу у фудбалу јесте "Трансфермаркт". Према овом порталу, Гвардиола није тренер који је потрошио највише пара у историји фудбала, већ је други – иза Жозеа Мориња.
Такође, ако се узме период од када је у Манчестер ситију, Пеп Гвардиола и "грађани" потрошили су 1,2 милијарде евра, што је 200 милиона више од Ливерпула, али 200 милиона мање од Манчестер јунајтеда (1,4 милијарди) или 400 милиона мање од Челсија (1,6 милијарди).
Ипак, када се погледа у витрине, рекло би се да ипак није било све у новцу, те да многим другим стручњацима и клубовима, исте или веће паре, нису одрадиле баш најбољи посао.
Гвардиола је једноставно увек волео и знао да преплаћује фудбалере који вероватно да нису вредели толиког новца (Стоунс, Грилиш, Бенжаман Менди, Калвин Филипс...).
Ако се погледа екипа са којом је освојио "триплу круну", али пре свега Лигу шампиона ове сезоне, не може се закључити да је било потпуно логично да се то деси.
Изузев Холанда, за којег се знало да је "бисер" и играч који се појави једном у генерацији, нису баш Аканџи, Аке, Стоунс, Грилиш, па чак и Марез и Гундоган, крем де ла крем светског фудбала и играчи који су у Сити долазили из Реала, Барселоне, Ливерпула, Јунајтеда и Бајерна, већ из Дортмунда, Борнмута, Астон Виле, Евертона и Лестера.
Ту се долази до другог проблема и аргумента везаног за Пепа Гвардиолу и његовог звања најбољег тренера у историји фудбала.
Критеријуми су ствар укуса
И док се препотентност, доза ароганције и заштитничког менталитета према својим играчима, код других тренера високо вреднују и правдају епитетом "шмекер", Гвардиоли се све то узима у негативном контексту.
За њега одувек важе посебни критеријуми, који се не узимају у обзир другим стручњацима.
Он једноставно увек и стално мора да победи, а уколико то и уради, било је очекивано и заиста не представља ништа специјално.
Чак је требало то да уради и убедљивије, јер је он Гвардиола и његов тим је аутоматски фаворит за сваки пехар у сваком такмичењу у којем учествује.
Уколико пак изгуби, готово да је увек једини кривац искључиво он, па тако у поразима Гвардиолине екипе нема простора за алиби попут судија, среће, играча, траве, лопте, ветра или било ког другог изговора који користе остали највећи тренери данашњице.
У његовом случају, кривац је унапред познат и увек је само један.
Многим тренерима који се стављају са Гвардиолом у исти кош и трку за звање најбољег у историји фудбала, годинама се праштају неуспеси, промашаји у трансфер политици и проналазе им се разноразне олакшице...
Реалност је ипак нешто другачија, а она говори да Гвардиола није идеалан, није савршен, да је вероватно могао и више, али је и такав, бољи од било ког другог тренера.
То сведочи и тренутак у којем се руке и душа великог сера Алекса Фергусона тресу против ондашње Барселоне у финалу. Нове фудбалске лекције, бољи међусобни резултат и знатно већа колекција трофеја од Муриња, као и то да полако, али сигурно, из трке са њим отпадају и Клоп, Тухел и Анчелоти...
Једноставно, за све што се може замерити Пепу Гвардиоли, врло лако се може пронаћи пример, параметар и податак где су његови највећи противкандидати, били подједнако или још лошији.
Закључак је једноставан, можете да га не волите или мрзите, али то неће променити чињенице.
То га неће зауставити у походу на нове трофеје, неће спречити "брушење" неких нових клинаца или туђих неуспеха у првокласне фудбалере, неће престајати да се игра и мења фудбал на многе начине.
Остаје да се види какви ће бити његови наредни кораци. Уговор са Ситијем му траје до 2025. године и према писању "И-Ес-Пи-Ена", нема намеру да се након тога задржава на клупи "грађана".
Ко зна, можда одлучи да покори и репрезентативни фудбал, или баш буде желео да се докаже као тренер раније поменутих Ђироне, Стоука, Шалкеа или Роме.
Са Пепом се никад и ништа не зна.
VV inauguration
