Чувена генерација из 1990. или како су Камерунци постали "непобедиви лавови"

Централноафричка земља, која је кроз историју водила велике борбе за самосталност, осамдесетих и деведесетих година прошлог века најмање је мислила о спорту, а много више о пуком преживљавању.

Велика економска криза погодила је читав свет, цене горива и основних намирница скочиле су у небо, што је било погубно за ионако сиромашне крајеве.

Што се тамошњег фудбала тиче, Камерунци су пропустили такмичење '86 у Мексику, док су четири године раније дебитовали на Мундијалима и, очекивано, испали у групи у којој су још били Италија, Пољска и Перу.

Србин, Француз, па Рус...

Међутим, ствари су почеле да се мењају средином те деценије, екипа на челу са југословенским селектором Радивојем Огњановићем, почела је да расте и резултати су убрзо стигли.

Прва титула на Купу афричких нација освојена је 1984, друга 1988, док је између изгубљено једно финале.

Огњановића је заменио Клод Ле Рој, Француз ће пред Мундијал на Апенинима своје место уступити Валерију Непомњашчију.

Рус ће се у року од две године златним словима уписати у историју камерунског и афричког фудбала.

Окосница тима био је момак из престонице који је, сада као врло искусан и са завидним играчким стажом иза себе, како у родном Камеруну, тако и у Француској, показивао сву раскош свог талента.

Баланс су правили остали играчи док су се Томас Н'Коно и Жозеф-Антоан Бел, борили за место међу стативама, у једном од највећих голманских ривалстава на свету.

У групи са Румунијом и Совјетским Савезом, Камерун је такмичење на Мундијалу отворио утакмицом против акутелног светског првака – Аргентине.

Чудо у Милану

Кошаркашким речником, био је то огроман "мисмеч" – са једне стране "гаучоси" који су освојили све, предвођени магичним Дијегом Армандом Марадоном, а са друге афрички тим који је правио прве мундијалске кораке.

Н'Коно је бриљирао на голу стадиону "Сан Сиро" у Милану, пруживши партију која ће једног младог момка имена Ђанлуиђи Буфон убедити да постане голман, чак и да тридесетак година касније сина назове по Камерунцу (Луис Томас).

"Да Н'Коно није имао ту способност да зауставља лопту, изгубили бисмо 2, 3 или 4:0. Томас Н'Коно је давао самопоздање тиму", изјавио је једном приликом Франсоа Омам-Бијик чије ће име тек бити упамћено након овог сусрета.

Човек који је изненађујуће добио шансу да буде први голман испред Бела, није веровао да његови саиграчи могу да зауставе моћну Аргентину.

"Мислио сам да смо веома лош тим и да ћемо изгубити", искрена је била "шеаснаестица" Камеруна.

Његов песимизам заснивао се на неколико ствари – репрезентација је као бранилац титуле избачена већ у групној фази Купа афричких нација деведесете године, а споменути селектор Непомњашчи, који је до тог тренутка имао врло упитну каријеру и једини озбиљан ангажман у туркменистанском клубу из треће руске лиге, није говорио ни енглески ни француски језик.

Његове упуте играчима преводио је човек за којег су сви мислили да је радник у Камерунској амбасади у Русији.

Али утакмица са јужноамеричким великанима ишла је на руку аутсајдера. Они су чинили да зауставе страховите противничке нападаче – Марадону, Хорхеа Буручагу, па и Клаудија Каниђу фаулирали су и добијали жуте картоне, али им није сметало.

Видели су да ривал није на највишем нивоу, а рецепт је, очекивано, био да се Марадони одузме време за размишљање. Како би примио лопту, одмах бих имао чувара на себи.

То је почело да даје резултате, Камерунци су чекали своју прилику и дочекали је...

На семафору је почињао 67. минут, после прекида са леве стране, нападач Сирил Маканаки је пребацио лопту у великом луку на другу стативу. Тамо су је аргентински дефанзивци чекали да је избаце, али...

Нападач Омам-Бијик, којем је игра главом била велика предност упркос томе што је био висок само 185 центиметара (још у школи је ишао на такмичења у скоку увис), полетео је и, како каже, захваљући Божијој помоћи, први захватио лопту.

Главом је упутио ка голу, она није имала идеалан правац, али је голман Аргентине Нери Пумпидо катастрофално реаговао и помогао да заврши у мрежи.

"Бог је рекао да је мој дан"

"Али и голман није урадио добар посао да је одбрани", навео је некадашњи члан бројних француских прволигаша, између осталог Рена и Олимпика из Марсеља.

"Када само скочио да је ударим, желео сам да одскочи од земљу и то се десило, али нисам могао да замислим да ће завршити у мрежи. Голман се мучио и када сам видео да прелази гол-линију, био сам још у ваздуху. Тада је све експлодирало од среће."

Испоставиће се да је Омам-Бијик постигао први и једини погодак на том првенству, али њему није било важно. Учинио је оно о чему је читавог живота сањао и то је поделио са својим саиграчима.

"Лавови" су тада постали непобедиви, успели некако да преживе до краја упркос искључењу Бенжамана Масинге и остварили највећи тријумф у историји.

Славље је могло да почне, велика журка је организована већ на стадиону и настављена је у хотелу. Стигле су породице и пријатељи играча и тек сутрадан су сви могли да преусмере фокус на наставак такмичења.

"За нас је Светско првенство било завршено одмах јер смо били задовољни", истакао је Омам-Бијик.

Како је Роже Мила ушао међу бесмртнике

Ни слутили нису да је фудбалска авантура њихових живота тек почињала.

Авантура која ће им донети светску славу и учинити их, у избору многих фудбалских и спортских листова, највећом афричком екипом која је играла на Мундијалу.

Шест дана касније на мегдан долази легендарна генерација Румуније са Јоанеом Андоеном, Јосифом Ротаријуом, Флорином Радучојуом, Георгеом Попескуом, Георгијем Хаџијем...

Сви они су морали да се поклоне Рожеу Мили, резервисти Камеруна који је и у овом, баш као и у оном мечу против Аргентине, прилику добио у другом полувремену.

Пола сата на терену напуљског стадиона "Свети Никола" било му је довољно да два пута убаци лопту иза леђа румунског голмана и обезбеди пролаз у нокаут фазу.

Ни убедљив пораз од СССР-а (4:0) није омео момке селектора Непомњашчија.

Камерун је постао прва афричка земља у историји која је обезбедила пласман у осмину финала Светског првенства.

У наредној фази чекали су Рене Игита, Карлос Валдерама, Фреди Ринкон и читава Колумбија.

Сваком фудбалском романтику појави се осмех на спомен ових имена, али ни они нису била довољна да се заустави ураган звани Роже Мила. После 0:0 у регуларном делу сусрета, два гола у размаку од 120 секунди џокера са клупе и обезбеђен је пролазак међу осам најбољих.

Занимљиво је да је Мила завршио репрезентативну каријеру након Купа афричких нација 1988, али га је председник Савеза Пол Бија убедио да се врати само неколико седмица пред Мундијал у Италији.

И саиграчи су сумњали да ће бити физички спреман за првенство јер је 12 месеци раније напустио Монпеље и преселио се на Реунион, мало француско острво у Индијском океану, где је играо аматерски фудбал.

Тада 28-годишњак их је све разуверио и био други стрелац Светског првенства иза Салватореа Скилаћија.

Историјско четвртфинале: Камерун против Енглеске

Све што се до тог тренутка издешавало, према речима Омам-Бијика, давало је знакове играчима да верују да је коначно дошло време да нека афричка селекција подигне највреднији пехар у свету фудбала.

На ред је дошло четвртфинале против Енглеске која у својој лиги није видела много Камерунаца.

Због тога је "горди Албион" потценио ривала и, упркос вођству, средином другог полувремена се нашао у резултатском заостатку.

Стрелци су били Емануел Кунде и Јуџин Екеке, па је мандат селектора Енглеске Бобија Робсона у том тренутку био угроженији него икада.

Међутим, "непобедиви лавови" нису издржали, много снажнији противник је направио преокрет и преко Гарија Линекера, стрелца једног пенала у финишу регуларног дела, а другог на самом крају првог продужетка, прошли међу четири најбоља на планети.

Камерунци верују да је недостатак искуства био разлог елиминације.

"Имали смо све – посед лопте, додавања, дриблинге", истакао је Омам-Бијик.

Чак 12 од 22 играча била су из домаћег шампионата, али је већина њих, након такмичења добило ангажман у Европи.

"Иако смо изгубили од Енглеске, свет је почео да верује у нас, знајући да Африка може да изазове велике тимове", поносно је говорио голман Бел.

Африка је могла видети светске шампионе

Роже Мила, прва звезда камерунског фудбала до појаве Самјуела Етоа, верује да је та генерација могла чак и до титуле.

"То не можете описати. Било је много радости, ми смо били пресрећни и тај резултат нам је дао огромну инјекцију самопоуздања. Волели бисмо да смо отишли даље јер смо имали све што је потребно", присетио се Мила.

"Убеђен сам да смо могли да идемо до краја"

Чудо Камеруна у Италији инспирисало је многе дечаке у Африци да направе озбиљније кораке у фудбалу.

Дванаест година касније Сенегал је са чувеном генерацијом Бубе Диопа, Ел Хађија Дијуфа, Амане Траореа и других поновио четвртфинале, док је исто учинила и Гана 2010.

Екипа коју је тада предводио српски селектор Милован Рајевац могла је и корак даље, да није било чувене одбране руком Луиса Суареза у надокнади времена.

Камерун је једна од највећих фудбалских велесила из Африке, пионир сјајних резултата на међународним такмичењима и репрезентација која је изнедрила велики број врхунских играча.

Ситуација пред Мундијал у Катару је мало другачија, форма изабраника Ригобера Сонга није на завидном нивоу, али је познато да они најбоље партије пружају баш на највећим турнирима.

Међу ривалима у групи имаће и Србију, па "орлови" морају да буду и те како опрезни када се на супротној страни нађу "непобедиви лавови".