100 година Прве лиге Југославије: Чех учи Београђане фудбалу, а трагични голгетер иде у легенду (1)
У уводу у серијал "100 година Прве лиге Југославије" упознали смо вас са историјским контекстом настанка нове Краљевине, обнављањем фудбалских клубова након Великог рата и успостављања регионалних савеза из којих ће стићи учесници првог фудбалског шампионата ондашње монархије.
У првом делу, бавимо се предратним великаном С.К. Југославијом и његовом путу до полуфинала државног првенства.
Прича прва - Југославија, шампион Београда и носилац развоја
Београдски Спорт Клуб (Б.С.К.) до данас је остао упамћен као најбољи клуб предратне Југославије. Они и Грађански из Загреба освојили су по пет титула државног првака.
Међутим, у првој половини 1920-их, њихов највећи ривал С.К. Југославија бележио је боље резултате.
Б.С.К. и Југославија, "вечити" ривали пре "вечитих" ривала, били су далеко најбољи београдски клубови. Њихово супарништво процветало је 1913. године, са оснивањем С.К. Велика Србија, клуба који ће после рата понети назив пригоднији за проширену државу - Југославија.
Први сусрет два тима одигран је убрзо по завршетку Другог балканског рата и остао је једини све док клубови нису обновљени 1919. године.
Прва два наслова првака Београдског лоптачког подсавеза освојио је Б.С.К. 1920. и 1921., али тада се ствари мењају у корист С.К. Југославија.
"Црвени" освајају наредних пет издања тог такмичења, као и две титуле првака државе. Освајањем трофеја Београдског подсавеза у сезони 1922/23, С.К. Југославија се квалификије за премијерно државно првенство.
Чех постаје "кум" београдског фудбала
У тим успесима важну улогу игра Алојз Махек, Чех од милоште називан "Лојда".
Новинар Србислав Тодоровић сматрао га је за утемељивача тадашњег модерног фудбала у Србији. На наговор сународника Едуарда Мифека, Махек је још 1913. дошао у Београд из родног Храдец Кралова.
Играо је за Велику Србију од оснивања клуба, а забезекнутим саиграчима је на терену показивао докле је стигла чувена чешка школа. Уз аустријску и мађарску, био је то најнапреднији фудбалски талас у континенталној Европи тог доба.
Током рата, Лојда се из Београда прво повлачи у Крагујевац где неко време игра фудбал, одакле му се губи траг све до 1920. и боравка у Минхену. Тада се враћа у Београд и облачи дрес С.К. Југославије који ће носити све до престанка играња фудбала 1926. године.
"То његово знање састојало се у изванредној техници владања лоптом и великим смислом за организовање заједничке игре, а све је почивало на његовој изузетној обдарености фудбалера и спортисте у оппште. У ствари, Лојда је владао оним знањем које је нама још увек недостајало и зато је већ са првим својим наступима у тиму Велике Србије, у ком је играо на месту вође навале центарфора и голгетера, постао узор учитељ не само нас млађих и најмлађих, већ и старијих", описао је Јован Ружић, још један славни фудбалер Југославије, утицај Махека на тада тек основани клуб.
Махекове голгетерске способности у нападачком "квинтету" - у то време је 2-3-5 била доминантна формација - често су остављале снажан утисак.
Тако је једна утакмица тада још увек Велике Србије у Темишвару 1914. била прекинута. Махек је поготком изједначио на 2:2, а локални српски навијачи, одушевљени тим голом, улетели су на терен да га прославе.
У сезони 1922/23, Махек је у пријатељском мечу против Б.С.К. био стрелац хет-трика у победи 7:2.
Терорисао је чувеног Мађара Лајоша Шенфелда, голмана Б.С.К., некада чувара мреже Ференцвароша и Војводине. Шенфелд, у Београду упамћен по надимку Тушко, био је голман "плавих" све до 1925. године, када је умро у 24. години од последица ударца задобијеног у бубрег током једне утакмице репрезентације Београда.
Југославија се мучи са Загрепчанима, али "туче" стране тимове
У лиги Београдског подсавеза за сезону 1922/23, поред Југославије учествовали су још Б.С.К., Вардар и Конкордија (у римској митологији Конкордија је била богиња споразума, разумевања и слоге).
Б.С.К. је сезону отворио победом 4:1 над Конкордијом, да би у дербију против Југославије ремизирали 2:2. На том мечу забележен је и догађај који је показао да су београдски навијачи и пре 100 и више година умели да буду креативни.
Пред крај утакмице, док је Б.С.К водио 2:1, у једном углу игралишта наишла је поворка деце са високим крстачама, што је требало да буде симбол пораза Југославије. Ипак, остало је забележено да је баш у тим тренуцима лева полутка Милорад Драгићевић "Баја" изједначио резултат.
"Разуме се да су се тада све крстаче одмах изгубиле", писало је у извештају "Политике".
Уследиле су победе Југославије 8:0 против Конкордије и 4:0 против Вардара, док је неочекивани пораз "Бсковаца" против Вардара (1:2) значио да су "црвени" у предности пред пролећни део сезоне.
Али добри резултати С.К. Југославије у београдском првенству су током зиме и пролаћа добили нову димензију. Утакмицама против клубова из Загреба, али и Чехословачке, Пољске и Румуније, Југославија добија прилику да се "мери" са екипама против каквих су ређе имали прилике да играју.
У поразу од загребачког Грађанског 3:4 децембра 1922. године, играном под неколико центиметара снега, новине су писале да се радило о сусрету "београдског првака" и "првака Краљевине", иако до тада државно првенство никада није одиграно. На "пургере" се у престоници гледало са великим поштовањем.
Око Нове године, тимови из Београда и Загреба су играли празничне мечеве, гостујући једни код других. Тако је Југославија ремизирала 1:1 против загребачке Конкордије 31. децембра, да би за православни Божић 1923. од истог тима у Београду претрпели пораз 2:0.
На пролеће је Југославија наставила да ређа победе у београдском првенству. Победа 2:1 у дербију против Б.С.К. головима Душана Петковића "Сенегалца" и Александра Марковића донела им је и званичну одбрану наслова првака Београдског подсавеза.
Била је то година у којој је С.К. Југославија славио 10 година постојања. На мајској прослави јубилеја, у мечевима против загребачког Хрватског академског шпортског клуба (Х.А.Ш.К.), Југославија се није прославила. "Академичари" су разбили домаћи тим 4:1 и 8:2.
Но, како је година одмицала, и "црвени" су бивали све бољи. На турнеји румунских клубова у Југославији, ремизирали су 3:3 против Унирее из Темишвара и славили 3:1 против Глорије из Арада. Ређале су се победе против Илирије из Љубљане и С.А.Ш.К. (Сарајевски аматерски шпортски клуб), али и пољског Погона (4:0) и Слована из Братиславе (4:3).
Меч Југославије против Јуде Макаби, клуба новосадских Јевреја, био је званичан сусрет првака Београда и Новог Сада. Победа 9:0 - током које је голман Родољуб Маленчић више времена проводио ћаскајући са пријатељима који су стајали поред гола, него бринући о чувању истог - показала је колики је био јаз између нивоа фудбала у та два града.
Југославија је била спремна за учешће на првом државном првенству Краљевине.
Прво коло државног првенства: Југославија - Бачка 2:1, 2. септембар 1923.
У првом колу завршног првенства, играна су три меча, а Југославија као шампион Београдског подсавеза, добила је за ривала Бачку из Суботице.
Бачка, данас најстарији српски клуб основан 1901. године (у тадашњој Хабзбуршкој монархији), заправо није на терену освојила титулу првака Суботичког подсавеза.
У кључној утакмици у борби за прво место, Бачка је ремизирала 1:1 против С.А.Н.Д. (Суботичко атлетичко ногометно друштво), али је тај меч касније регистрован 3:0 у њихову корист.
Као разлог за такву одлуку наведен је наступ двојице фудбалера С.А.Н.Д. који нису били правилно регистровани, па је Бачка за "зеленим столом" изборила учешће.
Ипак, њихов долазак у Београд почео је јако лоше. Већ после 13 минута игре, Југославија је пред око 3.000 гледалаца имала предност 2:0, головима легендарног Драгана Јовановића "Жене".
"Жена" - трагично настрадали голгетер разорног ударца
Јовановић није био тек обичан нападач. Он је обележио београдски, али и југословенски предратни фудбал. Његова каријера и живот имали су несрећне крајеве, али је Јовановић успео да их квалитетно испуни за оно мало времена.
У дресу С.К. Југославије је постигао преко 300 голова, био је репрезентативац државног тима осам пута, као и најбољи стрелац овог првог шампионата Краљевине.
У његовој игри, заправо, није било ничег женственог - чувени надимак добио је због активног учешћа на тренинзима хазенашица Југославије (хазена је претеча рукомета), за које је наступала његова сестра Емилија. Штавише, до данас се очувала легенда о "Женином" разорном ударцу.
Тако је на мечу Југославије против Славије из Прага 1925. постигао нарочито упечатљив гол из волеја.
"Лопта је силовито бљеснула у ваздуху и пролетела муњевитом брзином поред очију згранутих играча. Лопта је пролетела поред саме горње стативе. 'Г-о-о-л' викали су они који су стајали иза славног Планичке. Судија је био у недоумици и са неколико играча пришао голу и на велико изненађење открио је у левом горњем углу велику рупу. Шут је био толико јак да је лопта пробила мрежу. Ову утакмицу Југославија је добила са 4:2", стајало је у "Споменици С.К. Југославија" из 1938. године.
Са репрезентацијом је учествовао на Олимпијским играма у Паризу 1924., а каријеру је због повреде окончао већ 1928. када му је било 25 година.
Али оно најгоре уследило је у ноћи између 1. и 2. јуна 1936.
Враћајући се са прославе 25 година постојања Б.С.К-а, Драган је желео да се са пар пријатеља прошета по лепом времену. Када је члан управе Б.С.К. Војислав Николић наишао са својим "кадилаком", одлучили су да се ипак његовим колима повезу до вароши.
Трагично, тој вожњи дошао је крај на раскрсници Немањине и Кнеза Милоша.
Када је Николић покушао да избегне жену која се појавила насред улице, аутомобил се закуцао у дрво. У том превртању аутомобила, од шесторо лица која су у њему била, пет је задобило само повреде. Шести, Драган Јовановић Жена, преминуо је у 33. години.
Но, натраг оног септембарског дана 1923., Јовановић је био јунак Југославије. Грго Шефчић је у 73. минуту постигао гол за Бачку, али то је било довољно само за коначних 2:1 у корист Београђана.
Југославија се пласирала у полуфинале државног првенства.
Читајте у петак: други део, "Грађански - предводник загребачке доминације".