У уводу у серијал "100 година Прве лиге Југославије" упознали смо вас са контекстом настанка нове Краљевине, обнављањем фудбалских клубова након Великог рата и успостављања регионалних савеза из којих ће стићи учесници првог фудбалског шампионата монархије.
Први део је био посвећен С.К. Југославији, други загребачком Грађанском, а трећи причи о првом скандалу југословенског првенства.
Четврти део вам доноси причи о славним предратним играчима, нарочито оним који су носили дрес Југославије.
Прича четврта - Легендарни фудбалери Београда и Сарајева
Након жреба који је Грађански послао директно у финале, а Ј.Н.С. одлучио да они буду и домаћини у финалу, С.А.Ш.К. и Југославија требало је да међу собом одлуче ко ће "пургерима" на мегдан.
Иако је сусрет требало да буде одигран и неколико седмица раније, на крају је меч у Сарајеву игран 23. септембра, само седам дана пре него што ће победник морати да буде у Загребу. Али ништа од тога није спречило играче два тима да публици на стадиону у Ковачићима пруже нови меч са седам голова.
Био је то дуел играча који су обележили фудбал у Београду, Сарајеву и читавој Краљевини.
За Југославију су наступили, између осталих Милутин Ивковић, Душан Петковић, Јован Ружић, Михајло Начевић и Стеван Лубурић. Сваки од њих оставио је дубоког трага у предратном фудбалу.
Нико као Милутинац
Ивковић, свима познат по надимку "Милутинац", био је унук војводе Радомира Путника, начелника штаба Врховне команде у оба балканска рата и Првом светском рату.
За својих 37 година живота, Ивковић је стигао да буде толико тога - фудбалер, репрезентативац, лекар дерматолог, комуниста, симбол пркоса, мученик и страдалник због својих уверења.
Милутинац је баш против С.А.Ш.К. први пут заиграо у државном првенству, када му је било 17 година. Био је репрезентативац Београда 42 пута, а Југославије 39. Играо је за "беле орлове" на првом Светском првенству 1930. у Монтевидеу, али и на Олимпијским играма у Амстердаму 1928.
Чврстих уверења, Ивковић је на иницијативу Савеза комунистичке омладине Југославије (С.К.О.Ј.) пристао да буде један од организатора бојкота Игара у нацистичком Берлину 1936. Када је Југославија била окупирана 1941. од те исте Немачке, Милутинац је сарађивао са Народноослободилачким покретом, што га је на крају и коштало живота.
Последњи пут се на фудбалском терену нашао 6. маја 1943, када су га његови другари замолили да заигра на прослави 40. годишњице Б.А.С.К, клуба чији је дрес носио по одласку из СК Југославија. Већ 24. маја исте године, нешто пре поноћи, Гестапо га хапси и затвара у логор на Бањици.
Тамо је, годинама касније је откривено, Милутин Ивковић Милутинац забележио последњи шут у свом животу. Није то био ни ударац ка голу ривала, ни избијање лопте пред својим.
Био је то шут босом ногом у стомак Светозара Вујковића, злогласног управника Бањичког логора, када се Милутинац одупирао везивању пред одлазак на стрељање. Тај шут Ивковићу је донео прво болне ударце до бесвести, пре него што су га, по сведочењу бившег логораша Драгослава Ракоњца, повели према излазу. Одвезли су га у Јајинце, где је стрељан због "комунистичке делатности".
Као некадашњи уредник часописа "Младост", који је такође покренут на иницијативу С.К.О.Ј, Милутин Ивковић убијен је 25. маја 1943. Симболично је да ће годинама касније, баш 25. маја почети да се слави Дан младости комунистичке Југославије.
Обавештење да је умро, Ивковићева породица добила је тек годину дана након његове смрти, од немачког Црвеног крста.
Чика Јова Ружић, фудбалски пионир у албанској голготи
Ако је Ивковић против С.А.Ш.К. био голобради младић који је тек почео да скупља искуство, то искуство и те како је могао да му пренесе Јован Ружић.
Овај Београђанин је припадао првој, пионирској генерацији фудбалера који су постављали темеље тог спорта у Србији. Почео је да игра још 1911. у Српском мачу, а 1913. био је један од оснивача Велике Србије, тј. касније Југославије, уз свог касније великог пријатеља Лојду Махека.
Ружић је са српском војском прешао Албанију у повлачењу током Првог светског рата, а потом отишао у Француску. Тамо је као гимназијалац играо фудбал у Сент Етјену и Ници, да би као студент права играо и у Паризу. Међу тамошњим фудбалерима је био популаран и због снажног ударца добио је надимак "Боулет де цанон" - топовско ђуле.
По повратку у Београд 1919., Ружић је постао члан С.К. Југославија, обновио је "сарадњу" са Махеком и другим предратним играчима Велике Србије, а 1920. био је једини играч из Србије у саставу прве репрезентације Југославије (уз деветорицу Хрвата и Словенца Станета Тавчара).
Ружић је могао да покрива све позиције на терену, осим голмана. На мечу против С.А.Ш.К. био је лево крило. До њега, као лева полутка, наступио је Душан Петковић "Сенегалац".
"Сенегалац" и "Чича" у нападу Југославије
Петковић је дугих 12 година носио дрес С.К. Југославија, са једним краћим излетом 1927. у француски Монпеље. Живописни надимак добио је због своје изразито тамне пути. Играма на првом државном првенству ће и заслужити први од својих осам наступа у дресу репрезентације. Остао је упамћен као један од најбољих српских голгетера 1920-их, толико да је 1928. у његову част основан фудбалски клуб Сенегалац.
Но, Петковић је играчку каријеру прекинуо доста рано, решивши да се посвети новинарству. Био је уредник спортске рубрике у дневном листу "Време", а бавио се и послом фудбалског судије. Уочи Другог светског рата је радио у југословенском конзулату у Софији, након чега се одселио у Њујорк. У Сједињеним Државама је и остао до краја живота 1979. године.
Тик поред "Сенегалца", на месту центарфора играо је Стеван Лубурић. Голгетер са надимком "Чича", такође је једна од легенди С.К. Југославија. Био је други у историји клуба по броју одиграних утакмица са 294 наступа, доневши "црвенима" две титуле првака.
Прешао је у београдски Борац где је играо до 1941., када га је задесила несрећа да постане ратни заробљеник. У нацистичкој Немачкој је био лишен слободе до краја рата, а у послератним околностима је радио у тренерској организацији Југославије. Лубурић данас има своју улицу у београдском насељу Жарково.
Ту је и случај Михајла Начевића, који показује да предратни фудбалери нису уживали велике користи од своје тренутне спортске популарности.
И он је био део шампионских тимова 1924. и 1925, а после тога је отишао у Сарајево. Носио је дрес Славије, највећег ривала С.А.Ш.К, где се и разболео па је остао само једну сезону. Већ 1930. је престао да се бави фудбалом због погоршања здравственог стања.
Начевић - играч халф линије, која је деловала иза нападачке петорке - био је тапетар из брака Србина и Аустријанке. Како се бавио и атлетиком, није ни чудо да је играо на средини терена. Био је дугопругаш, па су познате приче да је некада умео да се ујутру такмичи у трци на 10.000 метара, а да поподне игра утакмицу.
У међувремену се вратио у Београд, где је живео у Церској улици на Врачару. У беди и сиромаштву, преминуо је 1939. од последица туберкулозе, у 36. години. Иза себе је оставио жену, двоје деце и магловито сећање на неуморног халфа, вишеструког шампиона Југославије.
Полуфинале државног првенства: С.А.Ш.К. - Југославија 4:3, 23. септембар 1923.
У том једином полуфиналном мечу првенства, С.А.Ш.К. је повео у 41. минуту преко Јосипа Плачека, да би два минута касније на 2:0 повисио Фердинанд "Фери" Гец, искористивши што је Југославијин Петар Радојковић промашио лопту.
Гец, родом из Беча, био је синоним за фудбал у Сарајеву тог доба.
Наступао је за Германију из Швехата, клуб из Аустрије, пре него што је у Сарајево дошао са братом Виктором - те сезоне играчем Грађанског. Без Ферија у тиму се није могло - С.А.Ш.К. је у седам сезона учествовао у завршницама шампионата, а Гец је део екипе био шест пута.
"Када Фери повиче 'напријед', још увијек је страх и трепет противничке обране", писале су сарајевске новине тог доба. Играо је на свим местима у нападу, али највише као лева полутка.
Но, у наставку меча, Југославија је заиграла доста боље.
"У 7. минуту (другог полувремена, прим. аут.) Ђурић даје први гол за Југославију. У 12. минуту на Петковићев центар Јовановић Жена даје други. Одмах затим Целебор скрива пеналти, што Јовановић необрањиво искоришћује", писала је "Политика" у свом извештају из Сарајева.
Тако је Југославија већ до 69. минута направила преокрет и повела 3:2 наочиглед шокиране сарајевске публике. Али опет "С.А.Ш.К. бива надмоћнији, јер Југославија игра без воље и растргано", па само три минута касније - резултат постаје 3:3.
Тај изједначујући гол за Сарајлије постигао је Антон Фелвер. Име десне полутке С.А.Ш.К. далеко боље ће остати упамћено по финалу државног првенства, али оног из 1926. године.
До тада је Фелвер већ постао фудбалски судија, па је добио прилику да суди финални окршај Грађанског и Југославије. Грађански је славио 2:1 голом у 87. минуту, из пенала који је Фелвер досудио.
"Према новинским изворима, око 1.500 навијача из Београда стигло је у Загреб возом. Играчи Југославије били су љути што је Фелвер изабран за судију, сумњајући да ће он, као члан хрватске националистичке организације, можда фаворизовати домаћу екипу", забележила је Софија Божић у свом научном раду "Срби у Хрватској 1918-1929: Између мита о 'великосрпској хегемонији' и друштвеној реалности".
У тадашњем Загребу надимак за пенал био је "елвер", по немачкој речи "елф", што значи "једанаест". Након сумњивог одлучујућег пенала који је Фелвер досудио, прикачен му је надимак "Елвер", као јасна алузија. Фелвер је касније био и доживотно суспендован из фудбала због сумње да је проневерио новац Сарајевског ногометног подсавеза када је обављао функцију секретара.
Те 1926. је Фелвер као судија "учествовао" у болном поразу Југославије, а три године раније као играч. После његовог поготка за изједначење, неумољиви Јакупец у 85. минуту вара голмана "црвених" Родољуба Маленчића и поставља резултат на коначних 4:3 за С.А.Ш.К.
Фудбалско првенство Краљевине С.Х.С. добило је и свог другог финалисту.
Читајте у понедељак: последњи део, "Грађански први шампион и српско-хрватске тензије".