У уводу у серијал "100 година Прве лиге Југославије" упознали смо вас са контекстом настанка нове Краљевине, обнављањем фудбалских клубова након Великог рата и успостављања регионалних савеза из којих ће стићи учесници првог фудбалског шампионата монархије.
Први део је био посвећен С.К. Југославији, други загребачком Грађанском, трећи причи о првом скандалу југословенског првенства, а четврти фудбалским легендама Београда и Сарајева.
Последњи, пети део вам доноси причу о историјском финалу у Загребу, али и догађајима који су фудбал чинили огледалом пропадајуће Краљевине.
Прича пета - Грађански је шампион, српско-хрватске тензије и у фудбалу
Финале је било заказано за 30. септембар 1923., а одлука Ј.Н.С. да се игра у Загребу наишла је на критике из Београда. Било је то уобичајено за фудбал у предратној Југославији.
Тензије на релацији Београд - Загреб, односно по српско-хрватској линији, биле су пригодан одраз у огледалу тадашњег стања у новооснованој Краљевини. У фудбалу би сваких неколико година нови догађаји изнова затезали односе.
Тако је 1926. године играно финале Прве лиге, такође у Загребу. Када је Грађански савладао Југославију 2:1, београдски "Спортлист" забележио је повике присутне загребачке публике:
"Мафија ликује: ’Доле српске свиње’, ’Уби’, ’Живео судија’ ори се игралиште Конкордије - док судија нервозно гледа на сат - да се није случајно преварио у времену! Крај!"
Већ 1928. настали су нови проблеми у југословенском фудбалу.
Током једног гостовања С.К. Југославије екипи Хајдука, навијачи сплитског клуба су током читавог меча вређали Београђане, пре него што су их по завршетку меча и напали. Тада је најгоре прошао судија Сегедински, који је био погођен каменом у груди. На предлог полиције, играчи Југославије су остали закључани у свлачионици добрих сат времена пре него што су се навијачи Хајдука разишли.
После свега, С.К. Југославија је донела одлуку да у наредне две године бојкотује Хајдук, док су играчима Б.С.К. пренели поруке играча Хајдука да би им "било боље да не долазе у Сплит". Због тога је и Б.С.К. поднео захтев да своје гостовање против Хајдука играју на неутралном терену.
Уследила је и фамозна 1930. година, када су хрватски фудбалери бојкотовали репрезентацију Југославије и одлазак на Светско првенство у Монтевидео.
Незадовољни што је Ј.Н.С. на седници скупштине великом већином гласова пресељен из Загреба у Београд, лидери загребачких клубова имали су проблема да се помире са том чињеницом.
Једно време су чак наставили да се понашају као да се ништа није десило. Тако су Бугари априла 1930. уочи утакмице Балканског купа добили два телеграма - један из званичног Београда, а други из Загреба - како истог дана треба да играју утакмицу против репрезентације Југославије у два различита града.
Финале државног првенства: Грађански - С.А.Ш.К. 1:1 (30. септембар), други меч 4:2 (1. октобар 1923.)
Но, у финалу у Загребу, Грађански је дочекао С.А.Ш.К. на стадиону Конкордије.
Уместо 90, финале је потрајало укупно 210 минута током два дана, пошто су морале да се одиграју две различите утакмице.
У ремију 1:1, Грађански је повео преко Франка Пасинека, док је Перо Монтл изједначио у финишу за С.А.Ш.К. Приступило се потом игрању продужетака, али после само 12 минута, меч је био прекинут због мрака и настављен сутрадан.
У преосталих 18 минута није било голова, а како у то време извођење пенала још није постојало, одлучено је да се игра нова утакмица. После само 45 минута паузе, играчи су опет били на терену.
С.А.Ш.К. је у другој утакмици наступио са истим тимом, док је Грађански, испоставиће се, направио пресудну измену. Уместо крила Душана Пејновића, на његово место отишао је Павлековић, док је Емил Першка ушао у тим на место центарфора.
Емил Першка - од бегунца до усташког службовања
Емил Першка није оставио трага само на прво финале државног првенства поготком у 42. минуту, већ је био једна од најконтроверзнијих фудбалских личности предратне Југославије.
Пореклом Словак из Старе Пазове, Першка је почео да игра фудбал за Х.А.Ш.К. По избијању Првог светског рата као војник је био послат у Угарску, где је у слободно време наступао за Ђер.
Када су 5. децембра 1918. године избили протести у Загребу, само четири дана након проглашења Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца, Першка је био ту.
Нашао се у редовима Народне страже Државе Словенаца, Хрвата и Срба, која се сукобила са припадницима војске. Народна стража била је противна југословенском уједињењу или је макар захтевала републиканизам, а не монархију. Узвикиване су пароле против српског краља Петра Првог, а када је сузбијена побуна у којој је живот изгубило 18 људи - Першка је као бегунац завршио у Бечу.
Наредне године, Першка из сигурности Беча потписује за Грађански, а у Загреб се враћа помилован уз свесрдну помоћ утицајних загребачких фудбалских радника. Но, био је то само почетак Першкиног "активизма".
Када се 1928. догодио атентат у Народној скупштини у ком је Пуниша Рачић убио хрватског политичког лидера Стјепана Радића, Першка је са осталим хрватским играчима одбио да наступи за репрезентацију Југославије против Чехословачке.
"У Прагу су ме тад могли допељат само у лијесу", наводно је Першка тад изговорио.
Три пута је као играч Грађанског постајао шампион Југославије, први пут те 1923. године, а уз то је 14 пута носио дрес националног тима. Али очито Краљевину никада није сматрао својом земљом.
Зато је, када је 10. априла 1941. године проглашена Независна Држава Хрватска, Першка одлучио да постане службеник усташког редарства. Током рата је служио усташком режиму, а по доласку Југословенске армије у Загреб 1945., Першку је стигла смрт у сукобу са ослободиоцима.
Зато је још веће изненађење било када је 2019. године, скоро век након његовог поготка у првом финалу Прве лиге Југославије, Емил Першка накратко добио улицу нигде другде него - у Београду.
Ова велика грешка поткрала се Комисији за споменике и називе тргова и улица. Брзо је постала вест која је заинтригирала читав регион, а спорна улица на Чукарици муњевитом брзином је поново била преименована.
Грађански и С.А.Ш.К. одлазе различитим путевима
У другом мечу финала, Грађански је читаво прво полувреме опседао гол Сарајлија. "Пургери" су повели Мантлеровим голом из пенала, док је Антон Фелвер убрзо изједначио. Али надмоћност Загрепчана била је евидентна - Мантлер је поново затресао мрежу, а онда и Першка за 3:1 на полувремену.
Да ће домаћи победити, у 48. минуту је потврдио халф Грађанског, Виктор "Вики" Гец, рођени брат Ферија Геца, тог дана његов ривал у редовима С.А.Ш.К. Нешто касније је Фелвер другим голом смањио заостатак, али "Аматерима" није било повратка - остало је 4:2.
Грађански је пред око 6.000 људи крунисан првим државним шампионом Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.
Но, историја за два клуба после овог финала гранала се у различитим правцима.
Грађански је на темељима ове титуле низао још успеха. У финалу 1925. у поразу од Југославије наступило је чак седам истих играча, док су их до трофеја 1926. и 1928. водила већ добро позната лица - Враговић, Рупец, Мантлер, Бабић и Першка.
С.А.Ш.К, са друге стране, никада више није био тако близу титуле. Наредне сезоне испадају у полуфиналу од Хајдука из Сплита, а свој први приметнији резултат потом праве тек 1944. - у фудбалском првенству Н.Д.Х.
Тада је требало да "Аматери" играју финале против Х.А.Ш.К. из Загреба, али утакмица због ратних дешавања никада није одиграна. Клуб је по ослобађању Југославије био расформиран.
Фудбалска лига Југославије - огледало пропадајуће Краљевине
Само неколико недеља након финала у Загребу, државна репрезентација играла је утакмицу против Чехословачке у Прагу. У спектаклу 4:4 заиграла су петорица играча првог шампиона Грађанског, уз по три играча Х.А.Ш.К. и Конкордије. Стартних 11 комплетирали су дебитанти из С.К. Југославија - Драган Јовановић Жена и Душан Петковић Сенегалац.
Управо су ова двојица Београђана у првих 16 минута меча постигла три гола, и управо ће они у наредне две сезоне предводити С.К. Југославију до титула првака државе - победама у финалима против Хајдука и Грађанског.
Премијерна сезона Прве лиге Југославије је после доста перипетија окончана у јесен 1923., пре равно 100 година. Потрајала је нешто мање од две деценије, све до 1940. године, а за то време изнова је била поприште најбољих фудбалских окршаја које је млада Краљевина имала да понуди.
Истовремено, била је и жариште свих оних међунационалних борби које су прогањале монархију.
Иако је Краљевина Југославија већ средином 1930-их почела да клизи ка пропасти због низа различитих фактора, и фудбал је настављао да буде огледало друштва.
Чим је Бановина Хрватска успостављена 4. априла 1939. са далеко већим овлашћењима као територијална јединица унутар Краљевине, тако су и хрватски фудбалски клубови одлучили да напусте Југословенски ногометни савез и оснују Хрватску спортску слогу (Х.С.С).
Унутар Х.С.С. ће убрзо настати Хрватски ногометни савез (Х.Н.С.) који ће основати лигу хрватских клубова. Тако ће се у сумрак Краљевине Југославије државно првенство играти тек након што се клубови за њега квалификују из одвојених такмичења - Српске лиге и Хрватско-словеначке лиге.
Уместо да спаја, фудбал и спорт у Југославији под утицајем нестабилне политичке и друштвене ситуације почели су да раздвајају различите народе. У разговору за РТ Балкан, исто издваја и историчар Љубодраг Димић, аутор књиге "Културна политика у Краљевини Југославији 1918-1941".
"Кроз спорт се можда и боље види све оно што дели и не повезује људе него кроз политику. Као и националне, верске и културолошке различитости, и спортска ривалства добијају ону другу димензију. Оно што је живело једно поред другог, сад је почело да бива супротстављено. И само је била потребна политичка ситуација, каква је у Југославији постојала, да се сваки од облика сарадње радикализује и постане супротан свом циљу. То је судбина овог простора."
Фудбал је у овим крајевима после Другог светског рата, као и сама Југославија, пронашао нови и другачији живот. Али његови почеци, пре 100 и више година, не би требало да остану заборављени.
Јер фудбалски мајстори предратне Југославије утабали су терене на чијим темељима су настали неки нови.
Крај серијала