Последњи немачки цар

Ноћ је најмрачнија пред свитање.

Свитање, у разрушеном и пораженом Минхену – неколико месеци након што су сирене утихнуле и након што је Георгиј Жуков повео совјетске трупе у освајање Берлина – неочекивано је отпочело рођењем дечака који ће за живота постати "Цар".

Франц Бекенбауер, или једноставно – "Кајзер", рођен је у септембру 1945. године у највећем баварском граду, као друго дете у радничкој породици.

Његов отац – Франц сениор, радник поште, није подржавао сина у жељи да постане фудбалер, плашећи се за његову будућност у нестабилној економији послератних година.

Али, младић је желео само да игра фудбал. Сањао је дрес Минхена 1860, не слутећи да ће се прославити у оном – а и онај – сада надалеко чувенијег ривала.

Међутим, рано је схватио млади Франц да не може баш сваки сан да се испуни.

Играо је на турниру млађих екипа, после којег је требало да пређе у клуб који је волео. Али на турниру је његова екипа играла баш против Минхена 1860, а Франц је меч, после неколико оштријих стартова на обе стране, завршио тучом са противничким центархалфом.

Након макљаже, јасно је било да од преласка у Минхен нема ништа, па се Бекенбауер преселио у комшилук.

"Није била божја рука, већ рука играча Минхена 1860", рекао је годинама касније.

На прелазу из јуниорског у сениорски фудбал, Бекенбауер је наишао на, до тада, највећу препреку у животу, која је могла да му преусмери каријеру.

Са 18 година, Бекенбауер се нашао у центру скандала – његова тадашња девојка је остала у другом стању, а Франц није хтео да је ожени.

У данашње време то вероватно не би ни била вест, али тада – коштала га је места у младој репрезентацији.

Савез га је избацио из тима Западне Немачке, а вратио се тек након што је интервенисао селектор Детмар Крамер.

Када су се страсти (можда није права реч за овај тренутак) стишале, Бекенбауер се поново фокусирао на фудбал.

"Царске" године за Бајерн и Западну Немачку

Дебитовао је за Бајерн, а онда помогао клубу да први пут заигра у новоформираној националној лиги – Бундеслиги.

Играо је на позицији везног фудбалера, могао је да игра и на крилу и у нападу, али се прославио на, у таквом облику, сада већ изумрлој позицији – позицији либера.

Играо је иза одбране, "трећег центархалфа", имао је слободу, али и веома незахвалну и захтевну улогу – да чисти лопте које промакну одбрани, исправља грешке саиграча, али и да учествује у зачетку напада.

Ту позицију је усавршио и редефинисао, а истовремено пленио елеганцијом и грациозношћу. Стилом и ауторитетом.

"Био је посебан. Елегантан, није био типичан Немац. Више је био Бразилац када погледате шта је радио са лоптом", рекао је Карл-Хајнц Румениге, још једна легенда немачког фудбала.

Бајерн је стидљиво и тихо ушао у Бундеслигу, а онда је, предвођен одлучним Бекенбауером, постао сила – како у Немачкој, тако и у Европи.

Зато се не сме заборавити да је "Кајзер" одиграо драгоцену улогу у постављању темеља модерног Бајерна, каквим га данас знамо.

У дресу Бавараца је освојио четири титуле првака Западне Немачке и три трофеја (заредом) у Купу европских шампиона.

"Бајерн је ово што јесте захваљујући успесима из 1970-их година. А за њих велике заслуге има Бекенбауер", објаснио је Румениге.

Док је од Бајерна правио европског гиганта, Бекенбауер је то исто чинио и у дресу репрезентације.

Са Западном Немачком је освојио Европско првенство 1972. године, а потом и Светско првенство, две године касније.

На Мундијалу 1970. године, Бекенбауер је појаснио, уколико некоме до тада није било јасно, због чега му савршено пристаје надимак "Кајзер".

Западна Немачка је играла утакмицу полуфинала против Италије.

Немци су искористили све измене, а онда је Франц незгодно пао након оштрог старта противника.

Иако је поломио кључну кост, није желео да напусти игру, већ је стегао је зубе и са импровизовано превијеним раменом наставио меч.

Италија је победила у продужецима, али се "Кајзеру" све вратило четири године касније, када је Западна Немачка у финалу победила Холандију (2:1), баш у његовом Минхену.

Бекенбауер је први дефанзивац у историји, чији је минули рад награђен "Златном лоптом". И то је није добио једном, већ два пута – 1972. године и 1976.

Једини дефанзивци који могу да се похвале овим престижним признањем су Матијас Замер и Фабио Канаваро. 

Играње са Пелеом у Космосу и повратак у Немачку

Када је последњи немачки цар покорио фудбалски свет и освојио баш све што се може освојити, решио је да пружи себи одушка и отисне се у непознато.

Стигла је богата понуда са друге стране баре, па се Бекенбауер преселио у Њујорк, где је обукао дрес Космоса.

"Кајзер" је заиграо са играчем којег је сматрао најбољим фудбалером свих времена – Пелеом.

Али, више од играња са Бразилцем, Бекенбауер је желео миран живот.

"Одлука да дођем у Њујорк је најбоља коју сам донео у животу. Могу да идем било где, а да ме нико не препозна."

Три године је провео у Њујорку, пре него што се вратио у Немачку, где је поново – сада са Хамбургом – освојио Бундеслигу.

Иако су сви мислили да ће се пензионисати, Бекенбауер је решио да одигра још једну сезону, поново у дресу Космоса. 

Нова титула Светског шампиона

Као што то обично бива када фудбалери окаче копачке о клин – и Бекенбауер се брзо ужелео фудбала.

Није се дуго чекало на повратак "Цара", али се сада фудбалу вратио у другачијем облику, као селектор Западне Немачке.

Већ на првом Мундијалу одвео је тим до финала. Ипак, "мексички таласи" су подигли Дијега Марадону до трофеја – "кудрави Гаучос" је био незаустављив у походу на светску титулу.

Међутим, Бекенбауер није одустајао. Као и никада у каријери. Нити у животу.

Поново је стегао зубе, превио шта је требало превити, па поново кренуо у офанзиву.

Осветио се Аргентини четири године касније у Италији и тако постао други човек у историји који је освојио светску титулу као играч и као селектор (Марио Загало је то први урадио са Бразилом, а након Бекенбауера само Дидије Дешан са Француском).

Након освајања највећег трофеја у фудбалу (други пут), Бекенбауер је потражио нове изазове, сада у клупском фудбалу.

У Марсељу се задржао годину дана, а Олимпик је на крају сезоне постао шампион.

Преузео је свој Бајерн, па са њим освојио Бундеслигу и  Куп УЕФА.

Коначно се опростио од рефлектора, па се преселио у канцеларију, где је обављао неколико различитих функција.

Горки укуси царског живота

Иако се достојанствено и храбро борио са свим препрекама у животу, Бекенбауер је наишао на оне које остављају трага. Дубоке ожиљке од којих се никада не опораве.

Колико год да се жустро борио, неизбежном се не може умаћи.

Такав ударац – најтежи у животу – "Кајзер" је претрпео 2015. године.

Францов син Штефан, који је својевремено био на проби у Црвеној звезди, преминуо је у 47. години.

"Кајзер" је био уз сина до последњег момента, а тај тренутак је оставио трајне последице по здравље највећег немачког фудбалера.

"Био сам лош отац јер никада нисам био присутан", рекао је Бекенбауер једном приликом.

Немачки медији су открили да се "Кајзер" бори са Алцхајмером, да нема моћ расуђивања и да је дементан. Изгубио је вид на десном оку и морао да припази на срце. 

Здравље се сваким даном погоршавало, а "Цар" се – тихо и елегантно – какав је био током читаве каријере и читавог живота, повукао из јавности и у миру провео последње дане. 

Преминуо је у 79. години, чиме се завршио невероватан живот човека о којем нико није имао ружну реч.

Женио се три пута, добио петоро деце, а уз све побројане титуле, пехаре и награде – може се, сасвим слободно, рећи да је проживео живот достојан надимку.