РТ Балкан открива: Како је Зоран Ђинђић тражио повратак српске војске и полиције на КиМ

Најава директора Канцеларије за Косово и Метохију Петра Петковића да ће Београд, у складу са Резолуцијом 1244, размотрити повратак до 1.000 припадника српских безбедносних снага на простор Косова и Метохије, након противправних и насилних акција привремених приштинских институција, први је пут да се овакав потез помиње након готово две деценије.

И премијерка Србије Ана Брнабић поручила је потом да "нас је Курти довео на ивицу рата":

"Близу смо одлуке да према Резолуцији 1244 затражимо повратак наших снага на КиМ", рекла је Брнабић.

У члану 4. Резолуције 1244 предвиђа се да ће "после повлачења, договореном броју југословенског и српског војног и полицијског особља бити дозвољен повратак на Косово ради обављања дужности у складу са анексом 2". 

Поменути Анекс 2 у свом члану 6. прецизира да ће "након повлачења, договореном броју југословенског и српског особља ће бити дозвољено да се врати и обавља следеће функције: везу са међународном цивилном мисијом и међународним безбедносним присуством, обележавање/чишћење минских поља, одржавање присуства на местима српске културне баштине и одржавање присуства на главним граничним прелазима".

Осим тога, важна је и одредба у одељку Други тражени елементи, која гласи: "Повратак особља за четири горе наведене функције обавиће се уз надзор међународног безбедносног присуства и биће ограничено на мали договорени број (стотине, не хиљаде)."

Иако се Резолуција 1244 често спомиње, о овим конкретним одредбама - односно о њиховом непоштовању од стране међународне заједнице и приштинске стране - последњи пут се озбиљно говорило и дипломатски борило за њихову примену пре двадесет година. 

Косовска дипломатска офанзива

У првим месецима 2003. године, тадашњи премијер Србије Зоран Ђинђић појачао је своју косовску дипломатску офанзиву, упркос негативним реакцијама Брисела и Вашингтона. Осим захтева да се отпочну преговори о статусу Косова како оно не би иза леђа Србије добило независност, Ђинђић тада тражи да се, у складу са Резолуцијом 1244, српске војне и полицијске снаге врате на Косово и Метохију.

У писму Грегорију Џонсону, НАТО команданту у југоисточној Европи, 1. фебруара 2003. године он захтева да се обез­беде услови за неодложан повратак до хиљаду припадника на­ших снага безбедности:

"Резолуција Савета безбедности (1244) предвиђа улогу Србије и Југославије у прелазном периоду, тиме што налаже међународним организацијама да створе услове за повратак контигента југословенске војске и полиције. Стога вас молим да, у складу с мандатом који имате, обезбедите услове за неодложно испуњење става из Резолуције 1244 о повратку до хиљаду припадника безбедности матичне државе."

Ђинђић је истог дана и на прослави Демократске странке поменуо да се нада да ће се "југословенске снаге у наредних пар месеци вратити на Косово" и најавио да ће писма упутити и другим надлежним институцијама за захтевом за доследнију примену Резо­луције 1244.

"Постоје две ствари које тражим, а то је да се не преносе надлежности безбедности на локалне структуре власти на Косову без консултовања и сагласности са Југославијом. Ако кажу да се стварају услови за смањење снага НАТО, значи да су се стекли услови за повратак наших снага", говори премијер.

Колико је озбиљан Зоран Ђинђић у својим намерама, показује и чињеница да је био формиран специјални одред војске који по бројном стању, структури, опреми и наоружању одговара условима из Резолуције 1244, о чему је говорио тадашњи начелник Управе Генералштаба Вој­ске Југославије за морал, пуковник Слободан Стојановић.

Одговор је стигао наредног дана, 2. фебруара, од портпарола НАТО­-а Ари­јена Контијеа, који је поручио да се "безбед­носна ситуација на Косову стално разматра, а она је сада таква да је, ипак, прерано говорити о повратку војске на Ко­сово". 

Зоран Живковић, тадашњи савезни министар полиције, 3. фебруара 2003. коментарише негативан одговор НАТО-а и каже да не верује да је то коначан став Алијансе. 

"Тренутни став НАТО­-а да за повратак није дошло време, не значи да већ сутра неће стићи одговор да је време дошло, и да је то неопходно", устврдио је Живковић за Б92 и подсетио да је повратак вој­ске и полиције на Косово обавеза која произлази из Резолуције 1244 и Кумановског споразума.

Штавише, министар је тад оценио да за тиме "дефинитивно има потребе, а ако нема могућности за то је крива међународ­на заједница. Обавезе које је имала СРЈ су извршене и онда је апсолутно време да и међународна заједница извршава своје обавезе, а то је не само повратак до хиљаду припадника војске и полиције него и интензиван повратак оних који су протерани са Косова и Метохије и обезбеђивање сигурности и безбедности оних који сада тамо живе."

Писмо Савету безбедности УН 

Зоран Ђинђић, као што је и најавио, наставља своју дипломатску офанзиву поводом ситуаци­је на КиМ. Он пише председницима Русије и САД Владимиру Путину и Џорџу Бушу и премијеру Велике Британије Тонију Блеру.

У писмима Ђинђић констату­је да Косово клизи ка независности мимо воље и учешћа Србије и Југославије у читавом процесу, упозорава на катастрофалне последице таквог решења и по Србију и по читав регион, и тражи да разговори о будућем статусу Косова започну што пре, наравно, уз неизоставно учешће београдских власти.

Уз писма тројици лидера премијер Србије доставља и званично пи­смо које је 7. фебруара 2003. упутио Савету безбедности УН и ње­говим чланицама. Значај писма је превасходно у томе што је представљао формализацију косметске офанзиве, а у њему Зоран Ђинђић напомиње да је забринут због развоја догађаја на КиМ; указује да Резолуција 1244 гаран­тује суверенитет СР Југославије на КиМ гарантујући Косову и Метохији "суштинску аутономију", гарантује повратак српских снага безбедности у покрајину, повратак избеглих и расеље­них...

Он упозорава да би текући пренос надлежности са КФОР-а­ и УНМИК-­а на локалне органе власти могао да доведе до де факто независности албанског Косова, и изазива: "Шта да ка­жемо о ауторитету међународне заједнице кад ниједан захтев у вези са правима Републике Србије и СР Југославије ни­је испуњен."

Због свега тога, Зоран Ђинђић од Савета безбедности формално и званично тражи да се Србија и Црна Гора укључи у процес одлучивања о свим питањима на КиМ, од безбедносних до правних и економских, али и да се одреди датум повратка наших снага безбедности на КиМ ("Ово ће бити гест добре воље који ће показати искреност међународне заједнице према грађани­ма СЦГ. Штавише, овај чин би психолошки охрабрио малобројне преостале Србе на Косову и Метохији, и без сумње би убрзао процес повратка интерно расељених Срба").

Ђинђић завршава писмо у упозоравајућем (и пророчком?) тону:

"Колико год да сам забринут због онога што се дешава на Косовову и Метохији, још више ме брине оно што ће се догодити у блиској будућности. Греше они који мисле да овај процес (клизања Косова у независност) може да се заврши без драматичних последица..."

Само месец дана касније, 12. марта 2003, премијер Зоран Ђинђић убијен је у атентату на улазу у Владу Србије.

После његове смрти, званичних захтева за повратак српских безбедносних снага на Косово и Метохију, у складу с Резолуцијом 1244, све до сада није било.