Страни достављачи за РТ Балкан: Зашто смо изабрали Србију?

Како изгледа живот достављача који су у Србију "увезени" из иностранства, за РТ Балкан открили су Хакан Гејик (36) из Истанбула и Лазаро Јанцел Пена Родригез (36) из Хаване.

Под теретом кутије са рекламом "Волт" и "Глово", крстаре београдским улицама у просеку 10 до 14 сати дневно и кажу да им не остаје превише слободног времена за уживање и одмор.

Обојица откривају да су нашу државу изабрали, пре свега, јер им за долазак није требала виза.

"Следећег априла ће бити три године откако сам у Србији. Тренутно возим скутер, мада сам почео са бициклом првих месец дана. Али то је катастрофа, јер су српски возачи луди", каже Родригез.

Он додаје да му поред десет сати које минимум проведе на послу не преостаје много сати за дружење и упознавање традиције и културе.

"Дружим се са другим Кубанцима, имамо наш клан, али и са колегама из других земаља и људима одавде. Има дивних и добрих људи, али и оних који нас не поштују и који сваку прилику користе да покажу агресију и предрасуде", наводи он. Објашњава да је једина непријатна ситуација, које је имао поред падова са скутера, када га питају "зашто је у Србији а не прича српски језик". 

Каже да добро зарађује, да у зависности од дана, на крају месеца може да уштеди и до 150.000 динара.

"С обзиром да на Куби имамо велико сиромаштво и инфлацију, покушавам да својој породици пошаљем 200-300 евра месечно. План ми је да останем да живим овде, свиђа ми се Београд више од Новог Сада, који сам такође имао прилику да посетим", каже Родригез.

Истиче да је завршио студије права на Куби, а као најлепши тренутак, кроз осмех, издваја онај дан када треба да добије плату.

Његов колега из Турске, Хакан Гејик, за наш портал открива да је још у детињству у Истанбулу имао додира са мигрантима с Балкана.

"Сматрам да је турска кошарка добра захваљујући спортистима из Србије, БиХ, С. Македоније. Од раније сам чуо за Београд, многи туристи из Истанбула долазе овде, па су нам причали како је лепа земља, како су људи добри домаћини, а храна као и наша. Знао сам и неке српске речи, углавном псовке", каже Хакан и додаје да је у Србији прво научио да каже "пријатно".

"Почео сам да радим у јануару 2024, а до сада сам већ два пута ишао у Турску. Волим то што сам на сат и по од куће, одакле сам отишао из економских разлога", прича нам Хакан.

Открива да је радио као тренер менаџер у компанији "Хонор", увозио робу из Кине, радио као енглески тутор јер је завршио студије енглеског језика, имао је ангажман и на аеродрому, у продаји за "Самсунгове" телефоне...

Наш избор

РТ Балкан истражује: Да ли је Србија постала проточни бојлер за стране раднике?

"Обављао сам много различитих послова. Међутум, девалвација је огромна и код нас. На пример, за курирску плату од 3.000 евра за 14 сати рада, можеш да купиш само један 'ајфон', док овде можеш више. Зато нисам размишљао када сам видео оглас за посао у Београду. Покушао сам, јер сам размишљао – шта могу да изгубим? Ништа, осим неколико месеци. У најгорем случају, вратићу се...", објашњава достављач из Истанбула.

Каже да слободно време углавном проводи у ленчарењу.

"Обилазим град са пријатељима, али се најчешће социјализујем кроз посао. Волим овај град, све је на десет минута, а то није случај са Истанбулом. Време је такође боље него у Турској, храна је боља. Занимљиво ми је да препознајем утицаје у ономе што историјски имамо заједничко. Такође, боља вам је храна, иако је слична као наша, која је сувља и са више зачина", каже Хакан.

Наводи да је по доласку прве две недеље сваки дан јео бурек, али да је схватио да то није одрживо.

"Онда сам прешао на ћевапе, гурманску, бургер... ", набраја он омиљене српске специјалитете.

Иако за сада потроши све што заради, жеља и планови су му да инвестира у Србију. 

"Чекам на личну карту, учим српски, који није лак и треба времена. Међутим, када радиш немаш времена да се фокусираш на језик", каже он.

Стефан Шурлан из Агенције за запошљавање странаца у достави за РТ Балкан каже да је први контингент радника запослен пре 7-8 година званично, али да се омасовило и постало актуелно 2019. године.

"Прво смо ми почели у достави да увозимо стране раднике, па сектор грађевине, угоститељства, сад већ и у производњи, магацинима, где год су дефицитарна занимања и где постоји стварна потреба за увозом радне снаге", каже Шурлан.

Објашњава да су процедуре следеће: прва и основна ствар је да послодавац пред државом докаже да је озбиљан, да докаже да није јуче отворио компанију, да има потребу за запослењем странаца, али да има и српске држављане међу запосленима.

"Потребно је да има одређени промет, да послује у плусу, да је фирма чиста што се тиче пореског дуга, да има потврду о некажњавању, као и да странци нису осуђивани. Морају да имају важећи пасош на 3 године. Прво се аплицира за боравак, а онда за дозволе за рад. Странац мора да има адресу, предуговор о раду који достављамо полицији",  објашњава он.

Додаје да је додатни проблем абнормално дуго чекања, као и дезинформације које добијају у Управи за странце. Шурлан каже да и поред добре плате не можеш да нађеш људе.

"Сад нам треба 100 возача, не можемо да их нађемо у Србији. У овом послу је велика флуктуација људи, многи одлазе преко зиме или промене земљу, па се врате на пролеће, а неки се и не врате. За ових пет година кроз достављачки посао је прошло 150 до 200 људи, а тренутно на терену ради од 60 до 80 људи", открива наш саговорник.

Најчешће, како истиче, радници долазе из Узбекистана, Русије, Турске, Египта, Индије и Непала.

"Најзадовољнији смо са Узбекистанцима и Русима, док смо незадовољни са Индусима и Непалцима, који не могу да се похвале радним навикама", наводи он.

Објашњава да се сви апликативни послови раде на учинак, па да од радника зависи да ли жели да ради пет или 10 сати.

"Организујемо им смештај, све трошкове радне дозволе, који варирају од 200 до 500 евра у зависности од такси, амбасаде и сл. Рефундирамо и путне трошкове, али тек после годину дана када се уверимо да ће радник остати", прича Стефан Шурлан.

Према његовим речима, време предрасуда, напада, слања инспекција и вређања сада је прошло.

"Две године нисмо имали ниједан напад. Жив се човек на све навикне, као што ми одлазимо за Немачку да возимо камионе, тако Турци долазе код нас да раде као курири или грађевинци", закључује представник агенције.