РТ Балкан истражује: Зашто је немогуће понављање санкција из 90-их?

Од враћања виза, преко економских санкција, па до потпуног прекида европских интеграција - тако би, укратко, могао да се опише сценарио са којим би Србија могла да се суочи уколико не прихвати европски план за Косово. 

Све толико подсећа на деведесете године 20. века. Нити су се променили ставови западних изасланика, нити њихова реторика, па јавни простор последњих дана све више личи на прелиставање политичких лексикона из тог времена. 

Многи су већ видели себе како чекају у редовима - за визу, хлеб или гориво, што је био случај након увођења потпуног економског ембарга СР Југославији 1992, уз амин Савета безбедности УН.

За разлику од тог случаја, санкције из 1998. увеле су "само" ЕУ и САД, а трајале су док Слободан Милошевић није отишао са власти 2000. године. 

Ипак, ситуација у којој је Србија данас драстично се разликује од оне у којој се налазила деведесетих година прошлог века, кажу стручњаци за РТ Балкан. 

Санкције УН - немогуће 

Санкције преко СБ УН не долазе у обзир, јер не постоји никакав оправдани политички основ за тај потез, каже некадашњи министар спољних послова СР Југославије Владислав Јовановић.

Он додаје да Србија брани територијални интегритет који је нарушен управо од оних који сада прете санкцијама. Осим тога, положај Србије је промењен. 

"Раније је био покушај да се агресија оправда хуманитарним разлозима који су сви били измишљени, али су били масовно коришћени у пропаганди. Сада је Србија у активној, легитимној позицији, јер се брани од отимања КиМ и то задржава другу страну да може да уведе било какве санкције", каже дипломата.

Какво год да је међународно право, са свим својим мањкавостима, у овом сегменту још увек дејствује, па би сваки покушај доношења одлуке о санкцијама у СБ УН био спречен ветом Кине и Русије. 

Унилатералне санкције 

Али ако не може међународна заједница, оличена у УН, да стане иза одлуке, да ли нам прети опасност из ЕУ? 

Оно што је могуће и реално у тренутној ситуацији су унилатералне санкције, да једна земља нпр. Немачка или Велика Британија, покрене санкције против Србије.

Али ту већ није реч о класичним санкцијама, него о некој врсти крајње ограничених притисака, оцењује Бојан Димитријевић из Фискалног савета, истичући да је било која врста организованог притиска у овим околностима - немогућа. 

"Узмите нпр. Шпанију која није признала 'Косово'. Они су рекли да ће прихватити само оно што Србија буде прихватила. Ако Србија не буде прихватила Шолц-Макронов план, неће га прихватити ни Шпанија. Ако га Шпанија не буде прихватила, ЕУ неће моћи да уведе организоване санкције против Србије, јер ће Шпанија бити против", закључује Димитријевић.

Он понавља да нема ни моралног ни политичког аргумента за санкције, што је "врло компликовано за Запад".

"То је претња празном или полупразном пушком", каже члан Фискалног савета. 

Могућа је нека врста политичког и пропагандног остракизма, "што иначе Запад воли да ради са државама које им нису по вољи", додаје Владислав Јовановић. 

Једна од опција је и враћање виза, али, упозорава овај дипломата, "не треба да се заборави да они имају важнији и дугорочнији циљ, а то је да Србију ставе у своју орбиту. Од тог циља неће одустати и због тога неће бити преоштри у својим потезима према Србији, ни политички, ни економски - да је не би отуђили".

Више користи него штете 

Сужавање могућности трговине или инвестиција, чак и повлачење инвестиција јесу у оптицају, али не у оној катастрофалној мери као деведесетих. Ипак, штета коју би то проузроковало није мала, јер је трговина са ЕУ веома развијена, истиче Јовановић, додајући да би све ишло у фазама, у очекивању да Србија промени свој принципијелни став.

"То би било постепено, ради постизања политичког циља, а не ради економског срозавања Србије. Јер они се и даље не одричу циља да Србију политички ставе на своју страну, иако наоко не оспоравају да је она независна и војно неутрална земља. Међутим, све чине да то промене у своју корист", каже некадашњи шеф југословенске дипломатије.

Додаје да Запад неће моћи да промени битне карактеристике постојања и положаја Србије - независност и неутралност - али могу да покушају да је поткопавају и да је слабе, као и да изазивају унутрашње тензије.

"То није пријатно ни за једну земљу, али ми смо прошли кроз теже катаклизме и искушења", каже Јовановић. 

Поставља се питање колико би било "пријатно" за западни капитал да буде приморан да следи политичке одлуке својих влада?

Када је за колективни Запад неки догађај тако очигледан, они унутар себе лако постижу консензус, као у случају Русије, а онда капитал тешко може да буде против такве врсте санкција, оцењује Димитријевић. С друге стране, истиче да се те санкције крше навелико и нашироко и да су врло ограниченог домета.

"ЕУ није увела никакве санкције Русији за пољопривредне производе. Индија увози 30 пута више нафте из Русије него раније, што значи да се преко Индије вероватно перу папири и нафта враћа у Велику Британију и друге земље ЕУ итд. Дакле, привреда прихвата санкције када постоје политички разлози, али мора да буде апсолутни једногласни консензус, што не постоји у случају Србије", сматра Димитријевић. 

Економиста Бранко Павловић такође прави паралелу са Руском федерацијом "из које су се, наводно, повукли западни инвеститори". По његовим речима, дубља анализа показује да то није баш тако и да се значајан број њих уопште није повукао. Осим тога, сматра да је за положај Србије много значајније да је реч о пропису који је донет на нивоу ЕУ.

"Тај пропис се позива на кршење одређених одредби међународног права од стране РФ. То није основано, али се они позивају. Међутим, код Србије нема ничега на шта би могли да се позову. Пошто је Запад полудео, ми не можемо да искључимо ту могућност, али то је врло мало вероватно", оцењује Павловић.

Он наводи да је три године уназад Кина највећи инвеститор у Србији, а не инвеститори са Запада, па у упозоравању на повлачење инвестиција не види озбиљну претњу.

Истиче се да 65 одсто извоза иде у ЕУ, а, по његовим речима, "ми немамо користи од тога", јер је "читав концепт где ти се привредни систем заснива на страним директним инвестицијама - погрешан".

"Ми бисмо имали више користи него штете од тога. Имали бисмо потресе у првом тренутку, као што увек имате турбуленције кад прелазите са једног система на други. Али генерално би за нас било врло корисно ако би нас неко протресао да се научимо да се не ослањамо толико на директне стране инвестиције, а нарочито да се не ослањамо на оне државе које су признале независност 'Косова' и које директно раде против нас", каже Павловић.