Није прошла ни пуна година од Титове смрти, а на Косову и Метохији је пукло. Они који су тих година живели на Космету сведоче да је атмосфера била таква да је била потребна само искра да све букне, и – букнуло је.
Почело је увече, 11. марта 1981. године у мензи Универзитета у Приштини, због, наводно лоших студентских оброка. Наредни дани и недеље показали да је то, уствари, био само повод, да су и узроци и захтеви били много дубљи, дубоко у сфери политике и захтева да Косово и Метохија, уместо покрајине у саставу Социјалистичке Републике Србије, постане република у саставу Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, да се затим отцепи у самосталну државу, да се на тај начин поставе темељи онога чему смо сведоци данас.
Не треба много промишљања за закључак да је 11. марта 1981. године под теретом актуелних, запаљен фитиљ будућих догађаја, не само у Србији, него и у тадашњој СФРЈ, спорогорећи фитиљ који је потпалио бомбу која ће свом силином експлодирати десетак или двадесет година касније.
Из студентске мензе, те вечери, студенти су око 21 сат изашли на улицу, споредни пролази око Улице маршала Тита убрзо су блокирани од стране полиције, групе демонстранта разбијене су тек око пет ујутру, употребом сузавца и пендрека.
"Демонстрације су почеле као социјални немири али, постоје и докази да је догађај био инсцениран. Постојали су проблеми у мензи, проблеми у животу студената, сви су их били свесни, али је извесно да је једна група студената која је имала везе са илегалним албанским сепаратистичким покретом одлучила да иницира инцидент у мензи, и тај инцидент је одмах те вечери прерастао у масовне демонстрације студената. Те прве вечери, демонстранти су заиста у највећој мери били студенти, чак је међу њима било и Срба. Али, међу њима и припадника илегалног сепаратистичког албанског покрета који су покушавали да диктирају пароле", објашњава за РТ Балкан историчар Петар Ристановић, виши научни сарадник Института за српску културу у Лепосавићу.
Већ те прве ноћи интервенисала је полиција, сутрадан је покрајинско руководство осудило нереде, на тренутак се мислило да су протести разбијени, али су они тек наредних дана букнули свом снагом.
Само пет дана касније, 16. марта у конаку Пећке патријаршије подметнут је пожар, на три места у поткровљу на раздаљини од по десетак метара. Изгорели су цео конак са капелом, патријарховим одајама, сестринским собама, радионицама и магацином, као и велики број икона и изузетно вредних богослужбених књига.
Ватрогасне службе из Пећи уместо да помогну у гашењу пожара, више су учествовале у саботажама, долазећи на место где је беснела ватра са празним цистернама па је пожар беснео до вечери, када је конак потпуно изгорео.
Наредни дани донели су нове жестоке сукобе. У Призрену су 25. марта ученици каменовали Учитељску школу, у Сувој Реци средњошколци су каменицама напали полицијске снаге. Сутрадан, 26. марта у Приштини, на улици било је више од хиљаду студената који су из студентског града кренули ка центру где је организован дочек штафете младости, прве после Титове смрти. Дошло је до новог сукоба полиције и демонстраната који су носили Титове слике. Повређено је више од 30 особа.
Претпоследњег дана марта студенти више факултета у Приштини ступају у штрајк, 1. априла креће нови талас протеста.
Уз студенте, на улице излазе и радници Фабрике амортизера, Електропривреде Косова, грађевинске фабрике "Рамиз Садику".
У Приштини, Подујеву, Вучитрну, Липљану, Косовској Митровици, Глоговцу и Подујеву уведен је полицијски час од 20 увече до пет сати ујутру, забрањено је окупљање више од пет особа на једном месту.
Погинула су и двојица Албанаца који су учествовали у сукобу са полицијом.
"Било је покушаја подизања барикада пред специјалним јединицама полиције које су послате из централне Србије, неки Срби су отети, односно, демонстранти Албанци су ушли у њихове станове са идејом да их узму за таоце да би спречили да полиција прође. Снаге безбедности су то сузбиле", наставља Ристановић.
Уместо као сепаратизам, демонстрације су означене као контрареволуција.
По косметским фабрикама покренути су тихи штрајкови, односи Срба и Албанаца постају у месецима и годинама које су долазиле, све хладнији. Креће талас напада на Србе, талас увреда, претњи, уништавања имовине, физичких напада, паљевина, пљачки. Наслутивши шта их чека, Срби масовно почињу да продају имовину, нарочито у општинама јужно до Ибра. Многи од њих уточиште ће потражити у већински српским срединама северно од Ибра, други у централној Србији.
Многа села и градови остаће без иједног Србина. Мимо званичне политике и статистике, меродавни подаци говоре о више десетина хиљада Срба који су у том периоду напустили Косово и Метохију.
По њему, иницијални студентски протест "врло брзо" претворио се у политички покрет, са активистима "тајних политичких организација".
"Албанске демонстрације 1981. су међу кључним догађајима у политичкој историји Kосова. Оне су биле организација цивилног бунта и албанског револта као једног народа који је у Југославији био под политичком репресијом и недовољно заступљен, дискриминисан на националној основи и привредно експлоатисан", написао је Курти, додајући да су ти догађаји били "темељ" каснијег "организовања политичког покрета" и "оружаног отпора" УЧK, наглашавајући континуитет у борби за права Албанаца на Kосову и Метохији.
Према речима Петра Ристановића, политичко руководство Србије искористило је тада те демонстрације да проговори о стварима о којима до тада нису смели да говоре, а то су односи републике и покрајине и исељавање Срба.
"У Београду су за то знали, али су били слабији, у федерацији су били у дефанзиви из других разлога, па та питања нису смели да покрећу. Тек након демонстрација из Београда покрећу та питања, зашто односи не функционишу, креће да се говори о исељавању Срба о чему се знало али се није причало. Људи на терену су уплашени, креће масовно исељавање али и организовање Срба. Од 1982. године у Косову Пољу израста покрет отпора Срба Косова и Метохије", подсећа Ристановић.
"Сви проблеми који су постојали пре 11. марта након тога су избили на површину. Ситуација на Косову и Метохији је била нека врста катализатора да се о тим проблема проговори, да се о њима не ћути. Те демонстрације су отвориле многа питања о којима се до тада шапутало али политички није било опортуно да се о њима говори", каже Ристановић.
Када је реч о директним везама између побуне на КиМ 1981. године и догађаја који су уследили, оне су сасвим извесне и лако доказиве.
"Постоји нека врста директне везе, будући да може да се прати директан кадровски и идејни континуитет између тзв. ОВК и неких људи који су били укључени и у демонстрације и у илегални сепаратистички покрет. На пример, Хидајет Хисени који је касније био један од лидера ОВК био је веома експониран током демонстрација. Један од оних који су били укључени у прве немире 11. марта, који су покренули тај инцидент, био је Али Љаићи, који је касније био градоначелник Пећи. Много људи активних у демонстрацијама 1981. били су активни и касније у илегалном албанском сепаратистичком покрету, и у ОВК. Може да се каже да су демонстрације у том тренутку потврдиле да је сепаратистички покрет на Космету и те како жив и од тада му је снага само расла", закључује Ристановић.