Србија и Балкан
Окупација у безброј тужних косовских слика: Шта је Србима донео Бриселски споразум из 2013. године
Пре 13 година, слика албанских специјалаца како патролирају шеталиштем у Северној Митровици испод споменика Кнезу Лазару била би равна виђењу ванземаљаца. Данас је та слика уобичајена, она је саставни део живота Срба у том граду
Годину или две пре Бриселског споразума, па и на сам дан када је потписан, север Косова и Метохије, чинило се свима који су тамо и закорачили, привирили, а камоли онима који су тамо живели – био је неосвојива тврђава.
Срби из енклава, из гета јужно од Ибра долазили су у Северну Митровицу, у Звечан, у Лепосавић или у Зубин Поток, у Лешак и Сочаницу да се, како су говорили "надишу ваздуха", да "пар сати уживају у слободи", а онда да се врате у своја села, у своја гета на југу, у којима се живело тешко и претешко.
Путевима севера патролирале су снаге КФОР-а, за приштинске специјалце, Росу је тада била још у повоју, кретало се са формирањем још неких специјалних јединица, магистрале од Јужне Митровице преко Рудара до Лепосавића, Лешка и Јариња, преко Зубиног Потока до Брњака биле су забрањена зона.
Годину или две пре Бриселског споразума, Северна Митровица била је својеврсна тврђава. Српски део града северно од Ибра брањен је на реци и био је одбрањен.
Најтежи дани на мосту били су 17. марта 2004. године увече и 18. марта, када су хиљаде Албанаца из правца јужног дела Косовске Митровице покушали да преко моста уђу у северни део града, када су на пар стотина метара од моста убијени Јана Тучев и Боривоје Спасојевић.
Нису прешли мост, град је одбрањен. За цену нико није питао.
На мосту су септембра 2011. године постављене велике барикаде. Убрзо после тога, стотине Албанаца са југа покушали су да се пробију до северног дела града, али је захваљујући снагама КФОР-а, Еулекса, али и косовској полицији то спречено.
У лето 2011. непуне две године пре Бриселског споразума, Северна Митровица и Звечан, Зубин Поток и Лепосавић били су поприште епских сцена. Сирена за узбуну у Северној Митровици била је знак да се хиљаде грађана, само који минут после звучног сигнала упуте према Дудином кршу, према Главном мосту на Ибру, према раскрсници у Бошњачкој махали, према Јагњеници, Зупчу, према магистрали кроз Лепосавић...
Чинило се тада да нема силе која може срушити и угушити тај отпор.
Јула 2011. године јединице РОСУ из Приштине кренуле су у заузимање пунктова на Јарињу и Брњаку које су до тада контролисале снаге КФОР-а. У ноћној препад вожњи ка Јарињу, стигли су до Лепосавића и ту су заустављени на барикади. Они који су стигли на Јариње, пребачени су хеликоптером ОС Хрватске у саставу КФОР-а, на Брњаку дошло је до пуцњаве, путеви на северу били су непроходни после постављања низа барикада.
Месец дана касније поново су код Јариња постављене барикаде, криза је трајала пуних 11 дана, завршена је привременим споразумом о режиму на административним прелазима. Људи су на барикаде ишли пуног срца, уверени да нешто могу променити, да вреди супротставити се, да је у питању борба за слободу, достојанство...
Нико није устукнуо ни када је септембра 2011, близу гробља на Јарињу дошло до сукоба Срба са припадницима Кфора. Међународне снаге користиле су гумене метка али и бојеву муницију па је 118 Срба рањено, седморица су имала теже повреде. Остало је забележено да је паљба трајала 45 минута. Пољана изнад контролног пункта на Јарињу била је тог дана права ратна зона, чауре и трагови крви били су на све стране, али нико од Срба није устукнуо ни питао за цену.
Крајем октобра те године, КФОР је започео уклањање барикаде у месту Јагњеница код Зубиног Потока којом је био препречен један од путева између Зубиног Потока и Косовске Митровице. Окупио се велики број Срба, дошло је до сукоба, КФОР је употребио сузавац, барикада није уклоњена.
Те 2011. на преговорима Београда и Приштине постигнут је споразум о слободи кретања преко административних прелаза, Београд је прихватио да Приштини да копије података катастра и матичне књиге, Београд је прихватио косовске царинске марке, печат "Царина Косова", донета је одлука о интегрисаним граничним прелазима на северу Косова и Метохије.
Средином 2012. нове барикаде су подигнуте у месту Рударе. Уследила је акција КФОР-а на уклањању, Срби су потиснути преко моста на Ибру према Звечану, чула се пуцњава, тројица Срба су рањени, неке куће близу моста су изрешетане.
У међувремену, Срби са севера су, покушавајући да спрече инсталирање косовске полиције и царине, запалили Јариње. Чинило се у тим данима и месецима, годинама, да нема силе која може срушити српску тврђаву Север.
"Српски Аламо", писало је касније на барикади у Рудару.
Недељама су тог времена Срби протестовали на Јарињу, спавали под шаторима покушавајући да спрече изградњу интегрисаног прелаза. После су их убедили да ће све бити у реду, Срби су се повукли, интегрисани прелаз је успостављен, данас је тамо, ма колико то тешко било рећи и прихватити – граница!
Бриселски споразум Београда и Приштине од 19. априла 2013. предвидео је формирање Заједнице српских општина са надлежностима у областима као што су образовање, здравство, локални економски развој и урбанизам, уз сопствене органе управљања.
Када сам 19. априла те године, увече позвао Оливера Ивановића, питао очекује ли скоро формирање ЗСО и шта би то могло да донесе Србима на КиМ и на северу посебно, пророчки ми је рекао:
"Неће то скоро..."
Споразум је донео и интеграцију полицијских структура на северу Космета у јединствени косовски систем уз то да командант регионалне полиције за север буде Србин, као и интеграцију правосудних органа у косовски правни оквир кроз јединствен систем судова и тужилаштава...
То је писало и тако је тумачен Бриселски споразум.
Тринаест година касније свако, од Срба на северу, сада у једном великом гету, до Срба у малим гетима јужно од Ибра, до Срба у Србији, у складу са полазном тачком може да тумачи шта је коме донео а шта однео Бриселски споразум.
Чињенице су ипак неумољиве.
Према последњем попису који је обавила Приштина, оном од пре три године у Дечану је остало двоје Срба. У Ђаковици 15, у Глоговцу ни једно, у Драгашу 17, у Качанику шесторо, у Јужној Митровици 18, мада, колико се зна, тамо живи само свештеник са својом породицом. У Сувој Реци остало је, наводно, 14 Срба, у Штимљу нема ни једног јединог, у Урошевцу 23, у Вучитрну 207, у Малишеву шест, у Јунику, тврде, један, у Мамуши двојица...
У општини Грачаница у којој је према попису из 2011. године живело 7.209 Срба и 2.474 Албанаца, Албанци су према том попису – већина. Сада је у овој општини 8.623 Албанаца и 8.560 Срба. За 13 година, од пописа до пописа, број Албанаца у Грачаници повећан је за 248 посто, а број Срба само за 18 одсто. Албанци полако али сигурно откупљују куће и имања све ближе центру Грачанице.
У општини Ново Брдо 2011. године било је 3.524 Албанаца и 3.122 Срба, сада је Албанца 3.801 док је Срба остало тек 606.
Косовска агенција за приватизацију расписала је пре који дан конкурс за давање у закуп 14 локала од којих је већина у строгом центру Северне Митровице. Већи број локала на шеталишту у најстрожем центру тог града већ су заузели Албанци који истрајавају у бизнису, иако Срби у те локале не улазе.
Питање је дана или месеца, можда године када ће већину локала у центру Северне Митровице, или можда све, преузети комшије из јужног дела града, биће довољна још два три конкурса приштинске агенције.
Преузимање, отимање бизниса од Срба и давање у руке Албанцима само је, међутим, врх леденог брега, огледало у коме се најбоље види стање српске заједнице на северу 13 године од Бриселског споразума.
Институције Републике Србије, сем школства и здравства, одавно су преузете, угашене, интегрисане. И школе и болнице већ су под баражном ватром, пре који дан затворене су амбуланте у селима Бање и Суво Грло у општини Исток, са школа у тим селима скинуте су ћириличне табле.
Срби који раде у школама и болницама живе под свакодневном пресијом, очекивањем да им полиција упадне на радна места и да их похапси.
Што се ћирилице тиче, она је на путевима Космета остала једино на једној срушеној српској кући на путу Пећка Патријаршија – Високи Дечани. Називи улица у Грачаници су на албанском и на латиници.
За ово 13 година, нестало је са путева возила са КМ или ПР таблицама, нема више ни вожње кола са таблицама градова централне Србије уз овлашћење. Срби који немају косовска документа, да би опстали на дедовини морају да узму приштинске личне карте на којима пише да су Косовари, да потписом признају лажну државу.
Српски студенти који из централне Србије долазе на Космет да студирају морају да се пријаве за боравишну дозволу.
Пензионери по пензије и радници који примају плате од Републике Србије по новац морају у централну Србију јер је динар на Космету забрањен.
Тешко је пребројати колико је Срба у међувремену похапшено по КиМ, 25, 26 или 27 година после рата и оптужено за ратне злочине уз два сведока Албанца који су се злочина, напрасно присетили после две и по деценије.
Шта је била намера, циљ, а шта резултат Бриселског споразума, данас може да дефинише свако за себе, оно што је сваком ко ових дана и привири на север и више не јасно јесте да је и тај део Космета окупиран.
Пре 13 година, слика албанских специјалаца како патролирају шеталиштем у Северној Митровици испод споменика Кнезу Лазару била би равна виђењу ванземаљаца. Данас је та слика уобичајена, она је саставни део живота Срба у том граду.
Градови севера, путеви, раскрснице, улице, данас су преплављени приштинском полицијом, људима под оружјем и панцирима, службеницима лажне државе од којих већина не зна језик домаћег становништва.
Оно друго, свакодневна малтретирања, понижавања, попут шамарања Србина прелазу Бела Земља пре који дан, више нико и не помиње.
Ломљење крстова и споменика, отварање гробница по српским гробљима широм Космета више и није вест. Ко се још сећа њива и ливада које су отете Србима у Лепосавићу или Зубином Потоку на којима су у међувремену изграђене војне и полицијске базе за приштинске снаге репресије над Србима.
Све ово је рам за слику прилика у којима живе Срби на Косову и Метохији 13 година после Бриселског споразума. Рам изгледа тако а слика у раму, заслугама разних мешетара све је мутнија, тамнија, тешко је разазнати шта она све приказује.
"Ми немамо куд него да се супротставимо терору", причали су људи на последњим српским барикадама на северу у зиму 2022.
Читав децембар народ је провео под шаторима на Рудару. Киша, снег, мраз, ледени северац низ Ибар. Три и по недеље ватра у металним бурадима није угашена.
Претходно, на састанку у Рашки, један од овдашњих Срба руководству Србије дословце је рекао:
"Ако се повучемо са барикада, ако их уклонимо, ловиће нас као зечеве..."
После се показало да је био сасвим у праву. Почео је лов на Србе који траје до дан данас.
Какве ово везе има са Бриселским споразумом?
Тај одговор, све су прилике мора или ће морати да да свако појединачно.
Од оних који су га потписали, промовисали, подметнули, помогли спровођење, до оних чијих се живота тиче.
Live
