Свет
Прави геноцид о којем се ћути: САД на Филипинима убиле најмање 250.000 цивила
Јапанске окупационе трупе су за време Другог светског рата убиле између пола милиона и милион Филипинаца, што поприма оквире геноцида. Међутим, у јавности се врло ретко помиње још један, такође могући геноцид, који је народ Филипина претрпео, али четири деценије раније
На Филипинима ће од 20. априла до 8. маја, уз учешће ко 17.000 америчких, филипинских, јапанских, француских и канадских војника, бити одржани велики маневри под називом "Баликатан".
Ове вест има велики (гео)политички значај, будући да ће јапанска војна чизма, први пут после Другог светског рата, ступити на тло Филипина, овога пута у својству савезника САД. Чак је у неким азијским медијима најављено да ће јапанске трупе, том приликом, такорећи ритуално, лансирати противбродску ракету у правцу НР Кине.
Филипини су били жртва јапанске империјалне политике, па долазак јапанских трупа у светлу најновијих милитаристичких изјава у Токију буди велику пажњу.
Јапанске окупационе трупе су за време Другог светског рата убиле између пола милиона и милион Филипинаца, што поприма оквире геноцида. Међутим, у јавности се врло ретко помиње још један, такође прави геноцид, који је народ Филипина претрпео, али четири деценије раније.
Посреди је геноцид који су над филипинским становништвом починиле САД, чији ће војници чинити ударну окосницу предстојећих маневара на Филипинима и које у тој острвској држави данас имају најмање девет војних база.
Тако долазимо до извесног парадокса: две државе које су починиле тешке злочине геноцида у прошлом веку над Филипинцима, данас се издају за заштитнике Филипина од Кине која Филипине никада у историји није напала.
Циљ није била слобода, него експлоатација
Радња ове приче спада у геополитичке "класике" актуелне и данас.
Након што је у оквиру ширег Америчко-шпанског рата, тобоже, подржавао борбу Филипинаца за слободу против посустале шпанске империје у 19. столећу, у којој су страдале десетине хиљада људи, Вашингтон је 1898. године "купио" Филипине за 20 милиона тадашњих долара и покушао да их припоји, у чему је само делимично успео, јер је ту намеру осујетио Други светски рат.
Када су Филипинци 1899. године схватили да циљ подршке САД није њихово ослобођење, ни демократизација друштва, увођење владавине права и слобода за грађане, већ нова "умивенија" окупација и економска експлоатација земље, повели су нови рат, овога пута против америчких колонизатора.
Амерички војници починили су масовна убиства праћена мучењима
Од фебруара 1899. до почетка јула 1902. године, америчке трупе убиле су чак неколико стотина хиљада филипинских цивила. Већина извора слаже се да је посреди број од најмање 250.000 жртава, премда постоје мишљења које иду до пола милиона или чак милион убијених цивила.
У сукобима је, такође, погинуло нешто више од 4.000 америчких и двадесетак хиљада филипинских војника.
Масовна убијања филипинских цивила пратило је окрутно поступање према њима.
"Једна од најозлоглашенијих метода мучења коју су развили амерички војници била је такозвана водена терапија. Овај вид мучења подразумевао је насилно уливање воде у грло и желудац жртве све док јој се стомак не надује. Када би тело било испуњено водом, они који су спроводили мучење насилно су избацивали воду из тела затвореника, било ударањем песницама, било кундаком пушке. Водена терапија је у многим случајевима спровођена јавно, без страха од последица. Тај поступак могао је да се понавља сатима без престанка, све док жртва не би открила тражене информације. Занимљиво је запазити и сам назив овог мучења. 'Излечити' некога водом подразумева да је та особа болесна или нечиста; када се то повеже са дискриминацијом којој су многи Филипинци били изложени, ова техника представља спој страховитих ратних злочина и настојања да се у потпуности измени филипински начин размишљања, у нади да ће жртве бити 'прочишћене' од своје наводне прљавштине", наводи Ендру Клем, потомак филипинског емигранта у САД, у научном раду под насловом "Геноцид над Филипинцима" који је објавио Универзитет Санта Клара.
Шта све прећуткују школски системи
У коликој мери је амерички геноцид над Филипинцима непожељна тема, очигледно из политичких разлога, што би можда била и добра лекција за српски народ, сведочи пример деде Ендруа Клема који је са Филипина емигрирао у САД.
"Мој деда, рођен 1931. године, одрастао је на Филипинима током тридесетих и четрдесетих година 20. века. Пре него што је емигрирао у САД 1946. године, преживео је јапанску окупацију Филипина. Сећа се како су јапански војници палили школе и марширали кроз његов родни град Куласи Антик, на острву Панај, због чега је цело село бежало у планине", наводи Ендру.
Страх од јапанске војске, како додаје, натерао је деду да у младости напусти школу. О свом школовању тамо памти врло мало, осим да је учио о великим херојима Филипина: Хосеу Ризалу и Емилију Агиналду.
"Иако ови хероји, националисти и револуционари представљају поједине аспекте филипинске историје, други делови су у потпуности изостављени из идентитета Филипинаца. Генерација која је школовала мог деду искусила је и проживела шпански колонијализам, кратко раздобље независности, а потом америчку окупацију и империјализам. Оно што мој деда никада није научио, јесте да је Емилио Агиналдо, као вођа Филипинске националне владе, водио борбу против војске САД. Није знао да је америчка војска палилa села, баш као што су Јапанци палили школе током Другог светског рата. У стварности, злочини почињени на Филипинском архипелагу, током Филипинско-америчког рата (1899–1902) указују на то да су САД биле заинтересоване за ширење америчког империјализма и покушај 'цивилизовања' дивљака, што је на крају подразумевало и чишћење ниже расе", навео је у поменутом научном раду Ендру Клем.
Разлози који су довели до рата, као и начин на који је он вођен, додаје даље, наводе човека да се запита да ли је тај рат уопште био рат, или пре модерни геноцид двадесетог века
Live
