Србија и Балкан
Годишњица смрти Јосипа Броза Тита: Персонификација друге Југославије
Држава коју је самопроглашени маршал обновио као подељену федерацију 1945. надживела га је само за деценију
Пре 46 година преминуо је Јосип Броз Тито, доживотни председник Социјалистичке федеративне републике Југославије.
Умро је у Љубљани, уочи 88. рођендана. У болницу је примљен у јануару 1980, због проблема са циркулацијом. Од средине фебруара, био је у вештачкој коми, током које му је ампутирана нога. Није хтео на то да пристане док је био свестан.
"Умро је друг Тито. То су вечерас саопштили Централни комитет Савеза комуниста Југославије и Председништво Социјалистичке Федеративне Републике Југославије радничкој класи, радним људима и грађанима, народима и народностима Социјалистичке Федеративне Републике Југославије", саопштио је тог дана спикер тадашње Телевизије Београд Миодраг Здравковић.
Ковчег са Титовим посмртним остацима стигао је у Београд 5. маја, "Плавим возом" из Љубљане, преко Загреба. Тито је сахрањен у Кући цвећа на Дедињу 8. маја 1980. године.
На сахрану је дошло 700.000 људи. Присутно је било 209 државних делегација из 128 земаља света. Међу званицама је био 31 председник државе, 22 премијера, четири краља, шест принчева и 11 председника националних парламената. Из Хладним ратом подељеног света, у Београд су допутовали државници из оба табора, подсећа РТС.
Међу гостима на сахрани су били потпредседник САД Волтер Мондејл, Индира Ганди, Хосни Мубарак, Садам Хусеин, Николај Чаушеску, шведски краљ Карл XVI Густав, Леонид Брежњев, Хелмут Шмит, Јасер Арафат, Моамер ел Гадафи, Роберт Мугабе, као и Маргарет Тачер и чланови британске краљевске породице.
По званичној биографији, Јосип Броз је рођен у загорском селу Кумровец, у тадашњој Аустро-Угарској, највероватније 7. маја 1892. Након основног школовања у родном месту, браварски занат је учио у Сиску. Убрзо по доласку у Загреб 1910. године постаје члан Социјалдемократске странке Хрватске и Славоније.
На одслужење војног рока одлази 1913. године, где се истакао стицањем подофицирског чина и другим местом на такмичењу у мачевању. Већ следеће године учествује у аустроугарској агресији на Србију. У његовим каснијим биографијама тај податак је био занемарен, а истицало се једино да се због "недисциплине" нашао заточен у Петроварадинској тврђави, након чега је послат у Галицију, на руски фронт.
Тамо је заробљен у мају 1915. године, након рањавања. Остатак Првог светског рата проводи у Русији, где је одбио да се прикључи југословенској добровољачкој формацији. За потоње наводе да је учествовао у Октобарској бољшевичкој револуцији нема доказа.
У новоформирану Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца долази у јесен 1920, са супругом из Русије. Већ 1927. године бива ухапшен као комунистички агитатор. Са робије излази 1934. године, након чега постаје члан Политбироа КП Југославије. Броз и формално постаје генерални секретар КПЈ у октобру 1940, мада се тако представљао још од 1937.
Од устаника до маршала
После окупације Југославије у априлу 1941, из Загреба одлази у Београд. После напада нацистичке Немачке на СССР, у јуну те године, започиње организацију устанка у Србији, где његов Народноослободилачки покрет (НОП) долази у сукоб са Југословенском војском у отаџбини (ЈВуО) генерала Драже Михаиловића.
Другом половином 1943. Велика Британија преусмерава своју подршку на Брозов НОП и врши притисак на краља Петра Другог и избегличку владу да га признају као јединог легитимног вођу покрета отпора у Југославији. За маршала је проглашен у новембру 1943, на Другом заседању АВНОЈ-а у Јајцу.
По завршетку Другог светског рата, Јосип Броз Тито постаје неприкосновени лидер обновљене Југославије (ДФЈ, ФНРЈ, СФРЈ), као председник владе (1943-1963), председник државе (1953-1980), и генерални секретар КПЈ, која је новембра 1952. преименована у Савез комуниста Југославије.
Раскол са Стаљином и Покрет несврстаних
Недуго потом долази до раскола са лидером СССР Јосифом Стаљином, који оптужује Тита за скретање са пута социјализма. У периоду од Резолуције Информбироа (1948) до Стаљинове смрти 1953, Југославија се ослања на Запад, првенствено САД и Велику Британију.
Иако се односи са Москвом поново успостављају током владавине Никите Хрушчова, Југославија остаје изван Совјетског блока. Уместо тога, Тито оснива Покрет несврстаних са лидерима Индије и Египта. Југославија се тако током Хладног рата профилише као неутрална земља и пријатељ новонасталих деколонизованих држава широм "Трећег света".
"Кроз Тита, Запад је показивао источним Немцима, Бугарима и Румунима и осталима да можете да будете комуниста, а не морате да будете слуга Стаљина. Зато је титоизам био опасан по Москву. И кроз несврстани покрет Тито је новоослобођене деколонизоване државе извлачио испод утицаја Совјетског Савеза", рекао је недавно за РТ Балкан историчар Милош Ковић.
За то време, на унутрашњем плану се ствара тзв. "југословенски пут" социјалистичког самоуправљања, у којем се друштвена својина комбинује са ограниченим тржишним механизмима.
Све се то финансира огромни задужењима у иностранству, која долазе на наплату после Титове смрти. Крајем 2025. је Народна банке Србије (НБС) проценила да је укупан преостали дуг Србије по обавезама које је преузела из СФРЈ, износио је 815,86 милиона евра. Дугове Светској банци Београд ће да плаћа до 2031, а повериоцима тзв. Париског клуба све до 2041.
Крај Југославије
Тито је од почетка председавао подељеном земљом. Још 1945. је Југославија дефинисана као заједница шест република. У Србији су додатно установљене аутономне покрајине, Војводина и Косово и Метохија. За то време, Босна и Херцеговина је проглашена за републику у некадашњим аустроугарским границама, док су обновљеној Хрватској припојене Истра, Далмација и Барања.
Уставима из 1963. и 1974. спровођена је даља политичка децентрализација, којом је формална власт пренета на ниво републичких и покрајинских партијских руководстава. После Титове смрти, наследило га је осмочлано колективно Председништво, које се показало неспособно да заустави распад земље почев од 1990.
Live
