Трагом празничне поруке Антониjа Коште: Како, по бриселским стандардима, постати човек и Европљанин

Целокупном српском роду, како у земљи тако и у расејању, јуче се, на Дан победе над фашизмом и нацизмом, о радости наше, о среће наше ничим изазване ни заслужене, благоизволео обратити Њ. Е, председник Европског савета г. Антонио Кошта.

Гледајући нас веома милостиво, и обраћајући нам се као "будућим члановима ЕУ", поруком да је управо сада тренутак "да земља остави иза себе наслеђе прошлости и окрене се заједничкој европској будућности".

"На Дан Европе славимо наш заједнички европски пројекат, тренутак када су наши оснивачи изабрали јединство уместо подела и сарадњу уместо сукоба. Одлучили су да, на пепелу Другог светског рата, изграде будућност мира, слободе и просперитета", дао је изјавити овај господин.

Наш избор

Тешко Србима: Са чим ће Аљбин Курти пред албанске гласаче и дијаспору

О другом европском господину, на Адолфа Хитлера овде мислим, у поруци Њ.Е. јуче ни речи. Ни о њему, ни о нацистичким логорима, ни о милионима побијених Срба и Руса, ни о Крагујевцу, Шумарицама, Краљеву, о Дану победе над фашизмом, итд, итд...

Јер...

"Време је да иза себе оставите наслеђе прошлости и пригрлите нашу заједничку европску будућност. Живела Европа", истакао је председник Европског савета.

Читајући јутрос зором дотичну поруку, јуче сам, признајем, гледао Параду победе из Москве, па нисам стигао, толико сам био ганут да сам се расплакао.

О Господе, колико само лепих жеља у пар речи, колико добронамерних савета читавом једном народу у тако краткој поруци. Колико само они брину о Србима, не дају нам да пропаднемо.

Путин са делегацијом Српске: Међу Србима и Русима су вековима постојали посебно блиски односи

Заиста, чиме смо све то заслужили, толику милост Њ.Е.  и Брисела уопште?

После свега, тако брзо у Европу и уз тако мало услова. Просто као пасуљ.

Одрекнемо се прошлости, пригрлимо заједничку европску будућност и европске вредности, и, ето нас у сред европског раја, у Европској унији, на изворима европских фондова и грантова!

После првог удара ганутости и суза које су навирале, грлећи заједничку европску будућност и европске вредности, одричући се прошлости, гледајући лице Њ.Е. пуно бора, уоквирено седим власима и добротом, ничим изазван, сетио сам се јутрос лика једног другог Европљанина. Коштиног брата по Бриселу, пуковника немачке војске кога сам уочио још пре 15 година на барикади на Јагњеници крај Зубиног Потока. Тада сам га уочио и од тада га нисам  заборавио нити ћу га кад заборавити.

Дотични пуковник, као један од команданата Кфора стигао је тог дана на барикаду да убеђује Србе да склоне балване са пута, да се предају приштинским специјалцима, да одступе, зарад европских вредности, од борбе за слободу, за своје куће, њиве и кућне прагове.

Дотични пуковник, нисам се том утиску могао одупрети, гледао је тог јесењег дана, негде уочи Лучиндана, и оно покислих и промрзлих Срба на барикади, у оно нас српских новинара, као да смо, Боже ме сачувај, животиње, стока, а не људи. Тако нас је гледао и тако се према нама понашао.

У сусрет Дану победе: Сад разумемо наше дедове

И, само од себе, отворило ми се јутрос питање, шта то нама Србима обећава поменути Антонио Кошта, какве су то европске вредности, и, уопште, каква је та Европа, ако ћемо у њу, ако ће нас у Бриселу и Берлину дочекати горе такође поменути немачки пуковник? И он и њему слични.

Како он, мислим на немачког пуковника, може имати заједничке вредности са нама када ми по његовим критеријумима и нисмо људи?

Па још, како заједничке вредности са Србима могу имати они који су Србе стрељали, 100 за једног Немца, или, 1915, у јесен, вешали Србе по Мачви и Јадру, по Кремнима и око Београда, хиљаду за једног? Као да Срби нису људи?

Но, ако Њ.Е. каже да је довољно да се сада одрекнемо прошлости и пригрлимо европску будућност и европске вредности па да уђемо међу њих, међу људе, онда, мора да је то тако.

Министарство спољних послова: Србија обележава Дан победе на европском путу

На личном плану, размишљам јутрос, после првог удара ганутости, да бих постао човек, Европљанин, члан ЕУ, а следећи директиву Коште од одрицању од прошлости, морао бих најпре да се одрекнем ђеда Милосава који је три године, од 1915. до 1918. провео у немачком заробљеништву у неком логору близу Немачке па се отуда вратио пешке као и ђеда Гвоздена који се током Другог светског рата није дао везати него је пар годинама по шумама и горама носио митраљез.

Па још, размишљам нешто јутрос, да бих по критеријумима Коште постао човек и Европљанин, морао бих да се одрекнем и Косова, то председник ЕС у јучерашњој поруци није поменуо, али, то се подразумева. Да јавно кажем да је Косово њихово, да није моје, да ми није тамо и срце и душа и све што имам. Да јавно, пред сенима предака изјавим како су ми од Косова драже европске вредности.

И још, није то Кошта јуче отворено рекао, није имао времена, а и порука му је била кратка па није све могло да стане унутра, шта Србима има да шаље дуже поруке, нису они тога вредни, за чланство међу њима, и како би Срби постали достојни њихове ћасе, морало би се одрећи и Руса и Русије.

Наш избор

Ход по правосудним законима: Да ли је српски суверенитет на путу ка ЕУ ограничен (ВИДЕО)

Просто као пасуљ. Одрекнеш се прошлости, одрекнеш се ђедова и њихових гробова, одрекнеш се Косова, мајке Русије, погазиш све оно што си био и што јеси, пригрлиш европске вредности и постанеш човек и Европљанин.

А шта ја, несрећник, размишљам јутрос, да радим, кад ми на сваки помен Косова и Метохије ударе сузе на очи, кад ме заболи душа, али, онако изистински, кад ми се скупи туга под срцем па ми дође да закукам из гласа?

Како ћу ја постати човек, Европљанин по њиховим аршинима? И, има ли за мене уопште места у Европској унији? Или сам ја за њих изгубљени, пропали случај, па ме тамо неће ни примити? На концу, све и да хоће, ја нећу!