За који дан, 13. јуна, биће равно 27 година како су у Призрену до зуба наоружани немачки војници из састава Кфора са 220 метака изрешетали, убили а затим и оклеветали, оптужили их да су они кривци, двојицу Срба цивила, Жарка Андрејевића и Славка Веселиновића.
Претходне ноћи, 12. на 13. јун 1999. године, 1.000 немачких војника ушло је, према одредбама Кумановског споразума у јужну српску покрајину, са мандатом да, поред осталог, заштите и Србе.
Следећег јутра, потпоручник Давид Ферк постао је први Немац који је после Другог светског рата ван своје земље наредио да се отвори ватра на цивиле, а тада је немачка оружана сила по први пут и изашла из Немачке са оружјем.
За "јуначко дело" касније је у Немачкој, уместо да буде кажњен за злочин, одликован Крстом части Бундесвера.
Трагични инцидент, злочин у Призрену, који се догодио само три дана после потписивања Кумановског споразума и два дана после изгласавања Резолуције 1244 у СБ УН, као да је трасирао пут, одредио судбину Срба на Косову и Метохији који су узалуд чекали, надали се да ће их снаге Кфора, Немци, Енглези, Американци, Турци, заштитити од разуларених припадника тзв. Ослободилачке војске Косова.
Само 40 дана касније, на Космету је, у само једном инциденту, оном у Старом Грацку, убијено 14 Срба. И ти побијени Срби били су тог 13. јуна под заштитом КФОР-а чији је основни задатак управо био да предупреди такве злочине. Четрнаесторо људи сурово је измасакрирано док су на пољу ван села били у жетви, а починиоци, упркос присуству на терену и КФОР-а и других међународних мисија никада нису откривени, нити ће кад бити пронађени и кажњени.
Посебна комисија Владе Србије утврдила је да је у периоду од 11. јуна 1999. до 1. новембра 2001, дакле у присуству КФОР-а, на Космету убијено 709 српских и црногорских цивила и 1.002 отете или нестале особе исте националности.
Непознате особе, читај припадници тзв. ОВК, тада су из жбуња отворили рафалну паљбу на децу која су пливала у реци или се сунчала. Убијени су Пантo Дакић (12) и Иван Јововић (19). Тешко су рањени Богдан Букумирић (14), Марко Богићевић (12), Драгана Србљак (13) и Ђорђе Угреновић (20).
У истрази је саслушано 75 сведока, тужилац Канцеларије специјалног тужилаштва тзв. Косова 2010. затворио је случај јер, како је тада саопштено из Еулекса истрага полиције није дала никакве резултате.
Тек подсећања ради, мандат мисије Кфора, и према Кумановском споразуму и према Резолуцији 1244 подразумевао је и разоружавање снага тзв. ОВК на терену.
Под Кфором се на Косову и Метохији десио и мартовски погром 2004. године. За два дана, 17. и 18. марта 2004. године из својих кућа прогнано је најмање 4.000 Срба, 28 људи је убијено, 35 православних манастира и цркава је спаљено, запаљено је и уништено близу 1.000 српских кућа.
Двадесет и седам година од Кумановског споразума и Резолуције 1244, остаје и чињеница да је број терористичких аката на Косову и Метохији, са 134 у периоду од 1991. до 1997, и са 2.391. 1998. у 1999. години, непосредно пре и након доласка снага Кфора порастао на невероватних 5.492 а да је касније, 2.000. године забележено још 1.028, а од 2001. до 2004. још 1.909 терористичких аката.
И све ово, уз присуство снага НАТО оличених у Кфору на територији Косова и Метохије.
Такође, подсећања ради, Федерација америчких научника, са седиштем у Вашингтону, објавила је 1998. године извештај у којем је тзв. ОВК сврстана међу 113 најпознатијих терористичких организација у свету. Џон Пајк, шеф одсека за безбедност ФАС-а изјавио је да је његова организација израдила комплетну анализу, детаљно истражујући начин деловања и структуру тзв. ОВК и да је утврдила чињенице због којих је тзв. ОВК сврстана међу терористичке организације.
Двадесет седам година од Резолуције 1244 и Кумановског споразума, тзв. ОВК је окосница тзв. косовских безбедносних снага које прерастају у "војску Косова" коју САД, Турска, Немачка и Енглеска убрзано наоружавају испрва лаким, сада и тешким наоружањем. Истовремено, челници власти у Приштини мало коју прилику пропусте да подсете да су управо тзв. ОВК и један од њених оснивача Адем Јашари дубоко инкорпорирани у духовно биће самопризнате, лажне државе.
Ако се све ово има у виду, одговор на питање – какву су судбину доживели Срби на КиМ надајући се заштити КФОР-а и других међународних мисија, нуди веома очигледне одговоре.
Уместо да се, по Резолуцији 1244 обезбеди повратак расељеним и прогнаним Србима, њихов број се из године у годину смањује, а о повратку више нико и не говори.
Шта је у ствари, данас, 27 година касније, остало од Резолуције 1244 и Кумановског споразума?
"Оно што данас треба посебно и још једном потврдити јесте да је Резолуција 1244 на снази и да сва права и обавезе који из ње произилазе и даље важе. Што се Србије тиче, она је своје обавезе испунила, што се тиче дела међународне заједнице то није случај због опструкције да се одредбе резолуције поштују и спроведу. То важи када је реч о одредби о враћању дела српских снага на КиМ, кад је реч о поштовању одредби које се тичу српских институција, поштовању права српског народа, слободе кретања. У свему томе се резолуција не поштује, и, што је најважније не поштује се у најважнијој одредби а то је суверенитет и територијални интегритет Републике Србије који је резолуцијом гарантован", каже у разговору за РТ Балкан дипломата Зоран Миливојевић.
Јуче је била и годишњица потписивања Кумановског споразума чија је једна од основних одредаба обавеза међународних снага распоређених у српској покрајини да се старају о безбедности Срба.
"Кфор мора да остане на терену у складу са Резолуцијом и то је једина физичка заштита српског народа. Иначе, они своје обавезе у другом трајању на Космету нису испунили, нису обезбедили повратак 220.000 Срба у своје куће, нису обезбедили стабилност и сигурност, нису расветлили злочине од Погрома 2004. па свих других. Омогућили су властима у Приштини да развојем оружаних снага директно крше Резолуцију 1244 и оно што је обавеза КФОР-а да буду једина оружана сила на терену и да штити мир и безбедност на цело простору", речи су Миливојевића.
Он објашњава да је разлог томе то што суштину КФОР-а чини НАТО, а циљеви НАТО земаља су да се 'косовска' самопроглашена државност потврди и то тако треба разумети.
Важно је, наставља Миливојевић, што Резолуција остаје на снази, њени домети и даље представљају обавезу и по међународном праву и сасвим је извесно да ће српска страна и даље на томе инсистирати.
"Суштина целе приче јесте да постоје дупли стандарди и да постоје циљеви који су супротни резолуцији и да се одредбе резолуције не испуњавају. И даље међутим остаје међународно право и обавезност тог документа и то ће и у наредном периоду бити предмет пажње Србије у пуном смислу", додаје Миливојевић.
Како у овом смислу читати поруку западних сила на чијем је списку тзв. ОВК не тако давне 1998. била терористичка организација а сада је окосница тзв. КБС-а који увелико наоружавају?
"Треба имати у виду да је једна од одредаба Резолуције која није извршена демилитаризација тзв. ОВК и друго, елиминисање тзв.ОВК као терористичке организације која је била виновник свега што се на КиМ дешавало. Не треба међутим испустити из вида да је она била копнена снага НАТО агресије 1999. године, да је била у функцији интереса западних сила у покушају реализације отцепљења дела територије Србије и заокружења 'Косова' као државе. Она је постала симбол тог паналбанског заноса и националистичког покрета и данас представља окосницу војне стратегије великоалбанске политике. Није случајно што је тзв. ОВК симбол и у Тетову, Дебру, Тузима, Тирани, у Прешеву...", каже Миливојевић.
"Толерисање тзв. ОВК и њено прерастање у војну силу уз асистенцију НАТО управо је у функцији тих циљева и тих интереса. То је један од елемената који доводи у питање мир и стабилност у наредном периоду и једна од обавеза КФОР-а која и даље важи", каже Миливојевић.