Србија и Балкан
Годишњица самопроглашене независности: "Косово" као доказ експанзионистичке стратегије НАТО-а
Једнострано проглашено "Косово" прве су признале земље које су бомбардовале СР Југославију и њихови сателити, а одмах затим, Запад је кренуо даље, с намером да освоји Исток и да на њему прошири своју војну моћ
За Србију црвена линија и вечна светиња коју чува Устав, а за Албанце из наше јужне покрајине "држава". То је и данас, петнаест година након једностраног проглашења независности- такозвано Косово.
Ако Ројтерс упитате како је могуће да јужна српска покрајина данас себе назива републиком, одговор ће бити да је "Косово са већинским етничким Албанцима независност стекло 17. фебруара 2008, скоро деценију након герилског устанка против репресивне српске власти".
Изостаће онај део приче да је "герилски устанак" заправо представљао систематско убијање и прогон српског становништва, као и да "Косово" ту наводну независност није стекло већ самопрогласило.
Када је албански премијер Еди Рама у посети Призрену рекао да се "у ваздуху осећа албанска историја", српски министар спољних послова Ивица Дачић одговорио му је "данас се у Призрену може осећати само етничко чишћење и геноцид над српским народом и идеја велике Албаније".
И тако објаснио један део парадокса такозване косовске независности.
А други део ове приче, за РТ Балкан открива искусни дипломата, некадашњи министар спољних послова Србије Живадин Јовановић.
Признали "Косово" па почели да отварају војне базе
"Косово и Метохија су талац стратегије доминације и експанзије чији је предводник НАТО на челу са САД. То је све јасно још од 1999. године када је та алијанса у савезу са сепаратистима и терористима на Косову извршила агресију на Савезну Републику Југославију", подсећа он.
Приче да је бомбардовање Југославије био "рат за људска права угрожене националне мањине Албанаца" он назива "одвраћањима од правих узрока агресије". Ту су били у питању, много другачији интереси- Западни.
"Нама, који овде живимо је јасно да је и циљ агресије био одузимање КиМ од Србије, у оквиру те глобалне стратегије ширења НАТО-а на исток. Да је то тако било сведочи и чињеница да је НАТО одмах након отварања војне базе Бондстил на КиМ и стационирања својих трупа у тој бази, отворио три нове базе Америке у Бугарској, три у Румунији, а онда су оне отваране и у балтичким републикама, у Пољској и централноевропским државама. А почетак читаве те војне експанзије била је агресија НАТО 1999.године", истиче наш саговорник.
Данас, двадесет четири године од бомбардовања, и деценију и по од илегалне прокламације једностране сецесије, све се то, како каже овај дипломата, само потврђује.
"Косово, односно Приштина је 2008. године прогласила једнострано отцепљење и први који су то подржали биле су исте оне чланице НАТО које су извршиле оружану агресију 1999. као и њихови сателити са разних страна. Под притиском водећих сила НАТО-а низ земаља је у првом таласу то илегално отцепљење признао, али касније су многе од држава увиделе грешку и признања повукле", подсећа Јовановић.
"Отпризнавање" доказ промене глобалне атмосфере
Укупно је, наводи, 20 држава које су под притиском Запада признале "Косово", а онда своје признање повукле. Данас је, каже, далеко више земаља које "Косово" не признају, него оних што га признају. Да није претњи, притисака и уцена Србије процес "отпризнавања" би био и интензивнији, тврди наш саговорник.
"Легитимно је да српска дипломатија интензивира своју активност на отпризнавању, користећи све те легитимне аргументе да је до отцепљења дошло после оружане, илегалне агресије НАТО, као и да је признавње било исхитрено и неосновано. Проглашње независности је представљало и игнорисање међународног права, конкретних одлука Савета безбедности, Резолуције 1244 и оно не може бити у интересу мира и безбедности, не само на Балкану, и у Европи, већ је супротно циљевима мира и безбедности у глобалном смислу, односно у свету", истиче Јовановић.
Он наводи да чињеница да земље повлаче признања илегалног "Косова", показује и да је измењена глобална атмосфера, те да је све мање држава "које се боје тешких последица претњи Америке и Запада, ако повуку признање Косова".
"Свет све боље разуме како се признавање једног илегалног чина враћа као бумеранг последица и по конкретне земље и конкретне интересе и да није чак ни у интересу неких чланица ЕУ, а да не говоримо других земаља да се држе нечега што се показало као опасан преседан, и као нешто чега се треба клонити и што треба исправљати. Мислим да не само пет чланица ЕУ које нису признале илегално отцепљење од почетка, него и друге земље чланице ЕУ и НАТО данас размишљају о тој грешки коју су направиле под притиском и уценом САД", уверава некадашњи дипломата.
Развој мултиполарности- шанса за Србију
И даље траје преговарачки процес како би се нормализовали односи између Србије и привремених приштинских институција и српском живљу омогућили нормални услови за живот.
Притисак међународне заједнице је сада посебно интезивиран па се чини да је дошло до "стани-падни" ситуације и да се проблем "Косова" мора експресно решити.
Али, наш саговорник упозорава да је баш због тога потребно да српска страна наступа изузетно опрезно.
"Косово и Метохија се у стању у каквом је данас мора третирати као територија под мандатом Уједињених нација, и прејудицирање статуса путем признавања, наноси се штета читавом систему и кредибилитету УН", уверен је Јовановић.
Према његовим речима Србија још интензивније треба да користи аргумент да су сви обавезни да поштују одлуке Савета безбедности УН, пре свега Резолуцију 1244.
"У измењеним геополитичким условим, у периоду када се Европа и свет суочавају са тектонским променама, када је на ширем плану доминантна нестабилност и неизвесност, сматрам да не постоје никакве основане претпоставке да се питање КиМ реши на стабилан, одржив и на праведан начин. У тим дестабилизованим глобалним односима, у условима, када дестабилизација карактерише и економске и безбедносне и политичке и сваке друге односе, није могуће за један проблем попут КиМ решити адекватно", упозорава Јовановић.
Он додаје и да Србија, баш у том развоју "мултиполарног светског поретка" може да нађе нове просторе који се отварају за решење питања КиМ у складу са основним принципима међународних односа, повељом УН и складу са резолуцијом 1244 и у складу са Уставом Србије.
Шолц и Макрон преузимају посао Савета безбедности
"Запад врши јачи притисак на Србију да би на свој начин 'решио' питање КиМ. Јер оно чему Запад данас тежи и чему служи и тај предлог Шолца и Макрона (француско- немачки план) то је да се КиМ узме од Србије и не реши ништа. То би значило решавање путем силе, притисака и уцена, а такво 'решење' никад не би могло бити одрживо. А ти појачани притисци у ствари говоре да Запад губи осећај за нове реалности", наводи наш саговорник.
На КиМ где свако мало ситуација узаври, како додаје, није проблем "замрзнути конфликт".
"И даље је проблем стратегија доминације и експанзије НАТО-а. Нека се западне силе, и Немачка и Француска врате Резолуцији 1244, нека помогну да се спроведу делови Резолуције који нису спроведени, нек се заложе и обезбеде да се на КиМ врати 250.000 протераних Срба и других неалбанаца који ни после 24 године не могу да се врате у своје домове и на своја имања. Такође је потребно и да се обезбеде слобода, слободно кретање и остала права за преостале Србе на КиМ (има их око 130.000 у најбољем случају)", истиче Живадин Јовановић.
Упозорава, међутим, да Запад, уместо да обезбеди слободу, толерише насиље и мало преосталих Срба приморава да размишљају о одласку.
"Сматрам да Шолц и Макрон, а и САД које су део те фамозне петорке настоје да преузму компетенције Савета безбедности па траже да оне наметну неко решење. Занима ме како нико не примећује да група земаља узурпира право Савета безбедности и хоће да реши нешто изван Резолуције 1244. Морамо промислити какве то последице има, мора се одлучније реаговати", наглашава Јовановић.
Он додаје да је јасно да Макрон помаже Шолцу да Немачка задовољи своје експанзионистичке циљеве на Балкану а да обојица помажу Америци која жели да се шири на исток.
"То замешатељство треба разобличити. Ако се те земље ангажују као чланице ЕУ, поставља се питање како су то две државе преузеле прерогатив других чланица па сада у име ЕУ нешто предлажу и свој план представљају као план целе ЕУ, па чак и пет земаља које нису признале Косово", јасан је наш саговорник.
Нове преговарачке оквире о којима се говори, (попут француско-немачког предлога) он не признаје, јер не може се говорити о преговарачком оквиру који није одобрио Савет безбедности.
"Исто тако стиче се утисак да је наводно решавање КиМ са колосека УН премештено на колосек ЕУ, што апсолутно није тачно. Одлуку да се то измести може донети само Савет безбедности, а он је није донео. Скупштина УН је 2010. године само поздравила спремност ЕУ да олакшава дијалог страна, а у начелу постоји и могућност да се каже- да постоји незадвољство досадашњим учинком ЕУ и да се поднесе извештај Генералној скуштини и тражи да чак и дијалог страна иде даље под окриљем УН", јасан је наш саговорник.
И шта је решење, шта Србија може да уради?
"Мислим да ће Србија одолети притисцима који се на њу врше и да се морају све снаге уложити на враћање преговарачког процеса у оквир УН. Јер нема новог преговарачког оквира, ни господе Шолца ни Макрона ни госпође ЕУ, изван оквира Резолуције 1244. Нико не може претендовати да дође до бољег решења од оног који је резултат компромиса свих светских сила, па и ондашње Југославије између осталих", закључује наш саговорник Живадин Јовановић.
