Нова влада у Љубљани је обележавање 35. годишњице "одласка последњег војника ЈНА" из Словеније прекрстила у "ослобођење државе од агресора", а непожељнима је прогласила борачке барјаке са петокраком звездом из Другог светског рата и прогнала их из јавног живота, заједно са председницом и опозицијом.
Нашла је решење и за анти-десничарске демонстранте који се противе прећуткивању победе југословенских партизана, Црвене армије и савезничких војски над фашизмом и нацизмом пре више од осам деценија – полиција је за звиждуке, вувузеле и протестне пароле лансиране у правцу слављеничке бине и свечаног говорника, виновнике кажњавала глобама тешким 1700 евра; ко је платио одмах – може половина, 875 евра.
Тако је део копарске луке 25. октобра постао поприште сукоба деценијама на смрт завађених страна, домобранско/усташке и партизанске, али и показатељ шта се догоди када заједничку прошлост присвоји једна политичка опција.
Тачније она, чији су преци, колаборанти Хитлерових снага, изгубили рат 1945. Једна једина реч је била довољна да се државна прослава у Копру претвори у бескомпромисан политички сукоб око права на тумачење словеначке, али и историју некадашње Социјалистичке федеративне Републике Југославије (СФРЈ) и њених наследница. Администрација премијера Јанеза Јанше је наиме у тексту и позивници владе на свечаност 25. октобра поред Дана суверености истакла да се ради о "35. годишњици ослобођења" – Словеније.
Словенија је Дан суверености почела да обележава 2015. поводом протеривања последњих војника, припадника Југословенске народне армије (ЈНА) из Луке Копар, који су се укрцали на малтешки трајект "Венус" и испловили пут Црне Горе у ноћи између 25. и 26. октобра 1991. године. Додатак "ослобођење" је овогодишњи изум Јаншине владе, по освајању власти.
Тиме словеначка десница не мења само протокол, већ суштину самог догађаја. И брутално ревидира историју – Јанша (1991. министар одбране у влади Алојза Петерлеа која је отцепила Словенију од Југославије), пропустио је да у свечарском говору наведе победу предака својих политичких противника у Другом светском рату, који је преименовао у "неки рат", неупоредив са његовом "великом и сјајном победом над агресорском ЈНА, четвртом војском у Европи" поткрај 20. века.
Критичари уздизања десетодневних чарки словеначке територијалне одбране и полиције са голобрадим регрутима ЈНА пре 35 година, у којима је погинуло више војника савезне војске него словеначких територијалаца, не остављају места сумњи – "осамостаљење" социјалистичке Словеније виде као политички и демократски процес, заснован на плебисциту и изградњи прве самосталне словеначке државе.
Ослобођење, међутим, подразумева окупацију и ослободиоца. Када се 1991. прогласи "годином ослобођења", ЈНА се ретроактивно претвара у окупаторску силу, седиште савезних власти (Београд) у окупатора, а тиме и Србија, отуда су протеклих дана словеначке друштвене мреже препуне говора мржње на тему "Србославије, четника и агресорских Срба".
Јанша је тако сву претходну историју, од краја Првог светског рата и стварног ослобођења Словенаца од јарма Хабзбурговаца и уласка у Краљевину СХС, а потом и Титову Југославију, претворио у окупацију и заробљеништво.
То није споредна семантичка игра. Исти симболички потез премешта тежиште заслуга са широког друштвеног договора о мирном "осамостаљењу" (на словеначком – осамосвојитев), заправо отцепљењу, на војни чин и ратне заслуге људи који су тада чинили власт у Љубљани. Тако словеначка независност више није резултат безмало једногласне одлуке грађана, већ подвиг једне генерације политичара и, уже, једне страначке клике. Разуме се - под вођством Јанеза Јанше.
Познати мариборски филозоф и публициста Борис Везјак упозорава да се увођењем "ослобођења" прелази од плебисцитарног наратива на "државотворну" причу о ослобођењу извојеваном у крвавом рату, па тако у први план избијају други актери и њихове заслуге се гурају у први план.
Везјак је сасекао и тврдње Јелка Кацина (1991. министра пропаганде у словеначкој влади, а данас организатора Јаншиних светковина) да се сада "ради о пуком одређењу шта се обележава 25. октобра". Публициста упозорава да се заправо ради о грубој ревизији историје.
Словенија је током протеклих деценија дошла миц по миц до тачке на којој је Јанша ЈНА и некадашњу заједничку државу прогласио окупаторима. И током претходне Јаншине власти, у време пандемије ковида, са свих прослава су биле протериване партизанске инсигније, црвена петокрака звезда и барјаци бригада из Другог светског рата који носе исти симбол. Али тада се није помињало никакво "ослобођење" 1991. Сада је уз објаве о "ослобођењу" уследила и одлука да су персоне нон грата представници наследника Савеза удружења бораца за вредности Народно-ослободилачке борбе (НОБ). Кацин је објаснио да нису позвани јер носе симбол под којим је ЈНА напала Словенију, а Јанша досолио: "Сви су добродошли, али без симбола агресора." Тиме је избрисао историјски контекст петокраке, као и победу партизана и Црвеноармејаца (у словеначком Прекмурју) над домаћим квислиншким трупама које су сарађивале са нацистима током Другог светског рата.
Описана операција прекрајања догађаја из ближе историје звучи још лицемерније ако се зна да је креирају људи са лавирајућом биографијом. Кацин је, на пример, 2005. на прослави у Ајдовшчини седео у првом реду са "титовком" (са црвеном звездом) на глави, а 2011. је у Подљубељу говорио да је НОБ био "део спасења целог света" и да без партизана и Освободилног фронта (ослободилачког фронта) не би било ни словеначке самосталности.
Данас исти Кацин води прославу са које су прогнани и звезда и сви други симболи партизанских бораца. Јанша је пак 1975. у приступници Савезу комуниста написао да жели да се додатно образује у марксистичкој идеологији, а касније је био председник републичке комисије за Општенародну одбрану и друштвену самозаштиту. Његови радови о марксистичкој доктрини "општенародне одбране" објављивани су и у војним публикацијама у Београду. Бивши теоретичар система у време комунизма чије фотографије са титовком и црвеном петкораком његови следбеници сада загризено бришу са друштвених мрежа, је исти онај који је писао цмиздрећу молбу локалној организацији југословенске комунистичке партије да га прими назад у своје редове, пошто га је избацила, а сада одлучује шта из бившег система сме да уђе у ново писање историје.
Од фалсификованих ратних подвига до идеолошке конструкције
Јанша је у говору у Копру победу из 1991. приписао јасном политичком циљу, јединству народа, плебисциту, благовременим припремама… Истакао је да су многи веровали да ће југословенски и комунистички симболи завршити у музеју тоталитаризма, али су преварени. Послератне обрачуне са сарадницима немачких и италијанских окупатора у Словенији повезао је са "геноцидом у Сребреници", јер су "извођачи - најбољи ученици војне академије ЈНА (у Београду)". Председника Русије Владимира Путина и Ратка Младића поменуо је у истом даху, назвавши их "производима исте убилачке доктрине зла". Ту се није латио осуде злочина, већ идеолошке матрице којом је повезао послератне ликвидације из 1945, Сребреницу, рат у Украјини и чак протесте против геноцида над Палестинцима, чије је заставе Јанша већ првог дана на власти збацио са прочеља владе и других установа. Нова словеначка власт је најавила да ће нову доктрину убрзано увести и у школске програме – будућа, али и садашња покољења ће учити о само једном злочину (носилаца петокраке) и једном непријатељу, оном из Београда; нестају разлике међу злочинима, режимима и епохама.
Али, историја је тврдоглава. Сукоб у Словенији трајао је десет дана, од 27. јуна до Брионске декларације склопљене 7. јула 1991. Према званичним словеначким подацима, погинуло је 19 припадника Територијалне одбране и полиције, 44 припадника ЈНА, дванаест странаца и неколико цивила. Више од 4.600 регрута ЈНА које је влада савезног премијера Анте Марковића, Хрвата, послала на границу са Аустријом и Италијом како би осигурали југословенску међу, заробљено је или се предало.
Програм УЦДП Универзитета у Упсали тај сукоб рангира као "унутрашњи", са око 64 смртних жртава; према тој класификацији 25 до 999 жртава означава мањи оружани сукоб, а не велики, још мање "величанствен" рат, како га сада квалификује словеначки премијер.
Америчка база " Корелејтс оф вор" за међудржавни рат користи праг од хиљаду жртава палих у борбама. Укратко, 1991. се у Словенији одвио краткотрајан оружани сукоб ниског интензитета - што никако не умањује жал због изгубљених живота, али не дозвољава ни да се од тога прави рат већи и значајнији од Другог светског.
Нити је ЈНА могуће тек тако поистоветити са страним окупатором. Словенија је до проглашења независности била једна од република СФРЈ са сопственим органима власти - скупштином, владом, полицијом и Територијалном одбраном. Имала је и свог представника у савезном Председништву - Јанеза Дрновшека. Словеначки кадрови су ведрили и облачили у СФРЈ – од Станета Доланца, преко Едварда Кардеља до Јанеза Становника… Договор на Брионима је на Јаншину жалост зауставио крвопролиће доневши тромесечни мораторијум, а 18. јула је Председништво СФРЈ одлучило о повлачењу ЈНА из Словеније; за то је гласао и Дрновшек. И Кучан. Јанша не би јер је хтео "баш велику победу", али њега тада нико није питао. Европска заједница признала је Словенију тек 15. јануара наредне године, Америка 7. априла, а чланица УН постаје 22. маја 1992.
На страни савезних власти и војске под командом генерала Вељка Кадијевића био је тада важећи уставни поредак, јер међународно право не познаје право на једнострано отцепљење изван колонијалног и другог изузетног контекста.
Словенија је плебисцит о отцепљењу од СФРЈ 23. децембра 1990. организовала самовољно, а Уставни суд СФРЈ уочи гласања није издао ни привремену забрану; потоње одлуке о неуставности аката о "осамостаљењу" Љубљана је игнорисала.
Поређења са Каталонијом, Шкотском или Квебеком показују да референдум и самосталност нису исто: Европска комисија је каталонски референдум 2017. оценила нелегалним према шпанском уставу, британски референдум у Шкотској спроведен је у договору са Лондоном, а канадски Врховни суд је одлучио да чак и јасно "да" Квебек обавезује на преговоре, не дајући му право на моментално отцепљење.
Све то оспорава Јаншине мокре снове да је управо он велики ослободилац Словеније испод (српске) "окупаторске" чизме.
Звиждуци, казне и баханалије без "оних других"
Да цинизам буде потпун, градњи мита о "окупаторској ЈНА" највише смета Јаншин лични досије. У тзв. Процесу против четворице 1988, био је оптужен за одавање војне тајне и завршио у војном затвору у Љубљани. У аутобиографској књизи "Окопи" (бедеми), себе је представио као жртву мучења, приморану на штрајк глађу јер су му у притвору сервирали затрован чај и храну. То је запрепастило његовог тадашњег иследника, шефа Контраобавештајне службе (КОС) ЈНА генерала Александра Васиљевића до те мере, да је касније и видео снимцима посведочио како је Јанши у ћелију доносио свеже трешње и сладолед, обашка што су опуштено ћаскали о компјутерима и другим трицама.А ту су биле и ћуфте, које Јанша није одбио.
Све то јесте подсетник да односи између осумњиченог за најгоре дело (издају државе) и његовог иследника далеке 1988. нису били упрошћена слика окрутног окупатора и будућег ослободиоца тлачених Словенаца. А сада би човек, који је тек недавно обелоданио да му је отац једва извукао живу главу из једне од јама у које су у Кочевском рогу партизани бацали заробљене домобране, данас да целу бившу југословенску армију и све њене историјске претходнике сведе на симбол зла.
Јаншу су за то прегнуће охрабрила слична идеолошка наслеђа и породичне трауме других видних водитеља ЕУ, оптерећених нацистичком прошлошћу својих очева и дедова, попут немачког канцелара Мерца, шефице дипломатије ЕУ Каје Калас… Перверзија је потпуна јер је за своју представу протеривања петокраке звезде и обрачуна са победницима у Другом светском рату изабрао Копар, град који је 1945. ослобођен баш захваљујући Југословенској армији, и касније припао Југославији, па тако и Словенији. У Словенији слављени писац Борис Пахор се данас вероватно преврће у гробу – он је преживео фашистичке, па нацистичке логоре, и зато вазда упозоравао на злоупотребе: црвена звезда у борби против фашизма и нацизма, рекао је, "није била симбол комунизма, него симбол ослободилачке борбе". Пахорова заоставштина налаже да се не брише разлика између антифашистичког отпора, касније државне идеологије и војске 1991.
Публициста Бојан Крајнц оценио је да говор словеначког премијера у Копру није био државнички, већ фразарење о злочиначким комунистима, црвеној звезди, "нашима и вашима". Други аналитичари у Јаншином говору виде доказ да је се он "ментално заглавио у 90-има"… Укратко, у Словенији се, оптерећеној свакодневним затварањима фабрика и отпуштањима због високе цене енергената, те све недостижнијим трошковима живота, уместо дебате о будућности, распламсао се рат поводом прошлости. Словеначка власт није ништа научила из историјских лекција – јер ретуширање прошлости ретко даје трајан резултат.
Стаљинови цензори су Николаја Јежова, некадашњег шефа НКВД, после његовог пада и погубљења избрисали са познате фотографије уз канал Москва–Волга. Оригинал је ипак сачуван и данас управо та фалсификована фотографија служи као доказ механизма пропаганде, а не као доказ да Јежов никада није постојао. Историја се не мења када се неко избрише са слике или избаци са прославе; мења се само проценат људи који ће схватити да власт нешто крије. Јанша (за сада) не исеца странице из енциклопедије.
За сада се задовољава избацивањем партизанских барјактара са прославе "ослобођења" и прецртавањем црвене звезде из заједничког сећања. Никако да схвати да се сувереност не постиже тиме ко има јачи мегафон, већ може ли држава да поднесе сопствену историју - без цензуре и унапред крунисаних домољуба.