РТ Балкан анализа: Коме смета јака Војска Србије?

Ко ће бранити Србију ако је неко нападне - "хипи комуна" или јака војска, дебатовало се данас у Скупштини Србије, након што се и у највише законодавно тело прелила јавна расправа, или боље речено "свађа" која траје још од како је председник Александар Вучић најавио јачање српске армије и повећање броја специјалаца на 5.000.

Читава прозападно орјентисана чаршија предвођена својим медијским перјаницама ових дана се чуди Вучићевој најави да ће набавити дронове самоубице, а још теже им пада идеја о јачању специјалних јединица.

Тако је на пример, посланик "Не давимо Београд" Радомир Лазовић један од оних који се у Скупштини успротивио набавци наоружања износећи успут своју визију српске војске која "треба да добије нову важну улогу у помоћи становништву у борби против климатских промена".

А изјаве Лазовића који је пред почетак свог излагања одржао и минут ћутања за Украјину (чију армију иначе наоружава читав Запад и која се, замислите чуда, не бави климатским променама), отприлике су на истом курсу као и коментари појединих представника невладиних организација, очекивано, подједнако незадовољних јачањем српске војске.

Вучевић о реформи специјалних јединица: Имаће 5.000 војника, плате и до 220.000 динара

Међу онима који су једва дочекали да их медији назову за коментар како би народ просветлили шта је лоше у повећању броја специјалаца, био је и програмски директор Београдског центра за безбедносну политику (БЦБП) Предраг Петровић.

"СНС већ има искуства са коришћењем свог чланства и симпатизера за извођење специјалних задатака неконвенционалним методама и средствима у циљу јачања власти, а ова последња Вучићева одлука представља легализацију ове праксе", открива он.

Петровић, чија невладина организација иначе има подугачак списак донатора, међу којима су и УСАИД, Национална задужбина за демократију (НЕД), амбасада САД у Београду, фонд Браће Рокфелер, Мисија ОЕБС-а у Србији…тврди и да би будући специјалци прошли "партијски филтер".

"Први сценарио је да Војска Србије има на папиру 5.000 специјалаца док би у стварности био примљен знатно мањи број. Формацијски број би омогућио добру зараду приликом њиховог опремања, а код гласача владајуће партије не би био нарушен имиџ свемоћних специјалаца током војних вежби. Други сценарио је да војска досегне до 5.000 специјалаца у задатом року, али у поступку који би у реалности личио мање-више на регрутацију војника за служење војног рока, наравно уз проверу партијске подобности", просветљује Петровић читаоце "НИН-а".

Најаве о јачању српске армије насекирале су и Драгана Поповића, директора Центра за практичну политику који за "Нову" наводи да је Вучић "оптерећен министарствима силе".

"Оценили су људи који за њега раде да је то у овом тренутку важно, да се пошаље као порука бирачима и он је шаље – представља себе као некаквог јаког лидера, вођу нације, који посебно, у кризним временима, брине о томе да је земља наоружана и да имамо специјалне јединице", наводи Поповић и додаје "једини против кога бисмо ми евентуално некад могли да ратујемо јесте НАТО, кога нећемо да стигнемо".

Поповићева невладина организација иначе је део "Куће људских права и демократије коју чине још и Грађанске иницијативе, Београдски центар за људска права, Комитет правника за људска права и Хелсиншки одбор за људска права. А то су све одреда организације за чије функционисање велике суме новца дају баш западни финансијери - што нас још ближе доводи проналажењу одговора на питање коме заправо смета јака српска војска.

Али, у свеопштем скандализовању што једна суверена држава планира да ојача своје војне снаге, предњачи некадашњи начелника Генералштаба Здравко Понош чији "траг" такође води ка Западу.

Понош, судећи по његовим објавама на Твитеру, од како је Вучић најавио јачање војске, не једе, не пије, и не спава, трудећи се да своје пратиоце убеди да Војсци Србији, војници заправо нису ни потребни.

"Нико у Европи нема 5.000 специјалаца, а Србија нема ни потенцијал за ту вођину глупост. Годишње би то коштало преко пола милијарде евра. Уз то, прича о енормним платама разваљује војску. Ем је глупо, ем је скупо, ем не ради чак ни као анестезија пред бруку 27. 02. у Бриселу", написао је Понош.

Кад га је Вучић, директно из Абу Дабија упитао није ли га срамота што лаже, бивши начелник Генералштаба разлетео се по западноорјентисаним медијима, настављајући да елаборира свој став.

"Вучић је доста нервозно реаговао и практично ми реплицирао директно из Емирата. У претходним твитовима сам показао да оно што он тврди није могуће. Нереално је да Србија има 5.000 специјалаца, са платом од 3.000 евра. Рекао сам да је бесмислено, и да је то један од анестетика који је коришћен пре непопуларног потписивања папира са Куртијем. За ову анестезију користи теме које су популарне код његовог бирачког тела – то су нова налазишта злата, јачање војске до неслућених граница и повећање пензија", рекао је Понош гостујући на једној од телевизија.

Бивши војник алергичан на Војску Србије

Занимљиво је Понош један од малобројних бивших војника који има аверзију према војсци. Или можда боље речено - српској војсци. И то није новост, јер тај његов отпор према јакој српској армији показао се још када је био на функцији начелника Генералштаба, а и много пре тога. Заправо, тога је и кандидовало да постане начелник.

Депеше "Викиликса" откриле су, наиме, да је Здравко Понош био НАТО кандидат за ту функцију, и то са основним задатком да он буде "у срцу" реформи војске, (по депеши број 06BELGRADE842) које "обезбеђују војну оријентацију и став који ће бити у нашем интересу".

"Наши" интереси у овом контексту нису били српски као што би се очекивало- већ амерички.

Белешка 06BELGRADE880, састављена 2. јуна 2006, детаљније објашњава Поношеве ставове: "Генерал Понош је недвосмислен око стратешке опредељености српских оружаних снага ка уласку у Партнерство за мир и коначном учлањењу у НАТО".

Понош је зато имао задатак да доведе до тога да се Војска Србије практично самоукине, па је тако један од његових циљева, откривају "Викиликсове" депеше, био и "смањење људства на 27.000, уместо постојеће 62.000, велика редукција и затварање војних база, и усвајање модерне структуре војних снага".

Највећа мука која се пред њим тада нашла била је "промена стања свести оружаних снага, а нарочито официра".

А та мисија "мењања стања свести" за Поноша изгледа није још завршена - његово лобирање по друштвеним мрежама показује да му је сада намера да промени стање свести народа и убеди их да њихова домовина, у доба док се планета налази на корак од Трећег светског рата, треба да се брани (вероватно) лепом речју другосрбијанске елите.

Вучевић са припадницима 63. падобранске бригаде: Војска способна да брани све грађане Србије

Када је тачно Понош своје пацифистичке ставове усвојио, можемо само да нагађамо - вероватно када је 2003. године био на тромесечном курсу Женевског центра за безбедносну политику, у чијем је Саветодавном одбору, иначе, још један велики „пацифиста“, пензионисани немачки генерал Клаус Науман, који нам је познат као шеф Војног комитета НАТО-а у време бомбардовања 1999. године, али и Соња Лихт, председница београдског Центра за политичку изузетност и председница Спољнополитичког савета нашег Министарства спољних послова у време Вука Јеремића.

Или је можда до тих идеја о непотребности војске дошао школујући се у Лондону, на Краљевском колеџу за студије одбране, где је слушао и предавања Џејмија Шеја, НАТО портпарола из времена агресије на СР Југославију?

Било како било, са свим тим стеченим квалификацијама, Понош је успео да пређе наизглед непремостиву баријеру до свог именовања - тадашњег премијера Војислава Коштуницу.

У томе га је прилично погурао тадашњи амбасадор САД Мајкл Полт  који је, како показује депеша 06BELGRADE1381 од 30. августа 2006. тражио од Коштунице да „подржи брзо разрешење питања командовања војском, укључујући и именовање генерала Поноша за начелника Генералштаба.

Коштуница се, после тог лобирања, прилично зачудио да "САД знају више од Поношу од њега".

Кандидат Запада успео је међутим да заседне у фотељу начелника Генералштаба када је тадашњи председник Борис Тадић своја председничка овлашћења употребио 12. децембра 2006, и ванредно га именовао.

Вучевић: Не бринем за сигурност Србије када видим 72. бригаду за специјалне операције (ФОТО, ВИДЕО)

Његова "реформа" српске војске потрајала је до 2008.године, односно до коначног раскида са тадашњим министром одбране Драганом Шутановцем који је и сам (био) "НАТО" љубимац.

Период његовог командовања српским војним снагама, Википедија данас оцењује као "време када је војска стагнирала", али су садашње власти, међутим, много оштрије и тврде да је у том периоду српска армија "уништена".

Тенкови су се за то време, како се тврди, претапали, десетковано је људство, а између осталог расформиране су и две елитне бригаде- 63. падобранска и 72. специјална бригада.

Отворен конкурс за специјалце

Јавни конкурс за пријем кандидата за специјалне јединице Војске Србије је већ отворен, а како је недавно рекао садашњи начелник Генералштаба Милан Мојсиловић навео је да "доброг специјалца правимо годинама, он је скуп по обуци и опреми".

Он је за РТС рекао да ће "пројекат 5.000" имати три фазе у трајању од две године.

Прва фаза би обухватила јединице и надоградњу постојећих јединица за специјалне операције као што су 63. падобранска и 72. бригада за специјалне операције, као одред војне полиције Кобре и, како је навео, ићи ће се на повећање бројног стања тих јединица.

"Друга фаза би обухватала формирање нова три батаљона за специјална дејства и доградњу оклопно-извиђачког батаљона и трећа фаза би обухватила надоградњу постојећих извиђачких јединица у оквиру јединица копнене војске. Тај троугао би чинио капацитет до 5.000 људи, с обзиром на то да ВС располаже и чистим припадницима специјалних јединица до нивоа од 1.500, значи да би бројно стање у односу на 1.500 ишло до 5.000 припадника", појаснио је генерал Мојсиловић.