СПЦ и Запад: Од негирања идентитета до негирања постојања
Године 2019. Српска православна црква прославила је осамсто година аутокефалности, осам векова непрекинутог историјског трајања и црквене самосталности.
Од те 1219. године када је Свети Сава за српску цркву издејствовао аутокефалију од патријарха Манојла Другог Харитопулоса Сарантена и византијског цара Теодора Првог Ласкариса "за питања у јурисдикцији и надлежности помесне Српске Цркве ни Свети Сава ни његових осамдесет и један наследник на архипастирском трону нису тражили нити траже сагласност или пристанак Цариградске или било које друге Цркве", како је то наведено у саборској посланици СПЦ објављеној тада, поводом великог јубилеја.
Године 2022. СПЦ је прославила сто година од васпостављања српске Патријаршије и уједињења свих српских црквених области, епархија и митрополија, које се налазе на територијама данашњих држава Србије, Црне Горе, Хрватске, Босне и Херцеговине, Северне Македоније.
Указ о обнови Пећке патријаршије "обнародован је уз звуке звона са свих карловачких храмова и топовске салве победничке српске војске", подсећа се у саборској посланици српске цркве поводом века од уједињења и додаје да је убрзо потом 19. фебруара 1922. Патријаршија у Константинопољу "свеправославно прихваћеним Томосом, потврдила уједињење историјских српских црквених области као 'канонско и оправдано', а Српска Православна Црква је призната, 'за сталнo и заувек', као сестринска Црква свих аутокефалних Православних Цркава".
Без обзира да ли се руководите диптихом, слободније речено редоследом аутокефалних православних цркава, Цариградске или Московске патријаршије, у оба српска црква заузима високо место: пето, одмах после древних патријаршија (Цариградске, Јерусалимске, Александријске, Антиохијске) и Руске православне цркве, односно шесто у диптиху Московске патријаршије, која је ставља после Грузијске православне цркве.
Потребно је било изнети ове основне чињенице о Српској православној цркви, њеном канонском устројству, историјском трајању, месту међу православним црквама, територијама над којима има историјску канонску надлежност, па и њеном називу. Као вид подсећања у светлу "формализовања статуса" Српске православне цркве на Косову и Метохији, што предлаже Европска унија, или замерки "православној цркви" што "промовише Русију као заштитницу породичних вредности", што су јој пребацили чланови Европског парламента, или твитова да "Српска православна црква не постоји", што је својевремено, али не тако давно, написала европарламентарка Виола фон Крамон.
Ново рухо старих планова
Регулисање положаја СПЦ на Косову и Метохији, њене имовине, слободе кретања, неповредивости простора, било је део и плана Мартија Ахтисарија из 2007. године. Тим планом је било предвиђено такође да Србија не призна независност тзв. Косова, али да његов садржај буде такав да то буде само формално, а реално би га признала, каже за РТ Балкан историчар Чедомир Антић из Напредног клуба.
"Један од мамаца за Србију био је и статус СПЦ. Током свих ових преговора који су били технички, од Борка Стефановића до данас, Србија је попуштала, међутим сваки пут се инсистирало на томе да ће питање СПЦ бити решено онако како жели Србија. Сада кажу да треба да потпишемо неки споразум који ће нас увести у светлу будућност и у оквиру овог плана кажу биће регулисано ово питање. Тиме желе да кажу да независна држава сама регулише своје односе са верским заједницама", наводи Антић.
Он додаје да је идеја да оставе да о том питању српска страна преговара са премијером привремених приштинских институција Аљбином Куртијем.
"Људи који предају у школама да су Немањићи били Нимани, да Срби нису никада били на Косову, да је то измишљотина СПЦ из 17. века, они који тврде да у Косовској бици Срби нису учествовали, шта мислите колико дуго ће бити потребно да доведу свештенике из архиепископије тиранске и заузму цркве и манастире. И после тога ми треба да преговарамо. О чему?", пита се Антић.
Проф. др Зоран Чворовић са Правног факултета у Крагујевцу наводи да би статус СПЦ на "Косову" који се помиње у члану 7 европског плана требало да буде ближе одређен анексом који треба да садржи план о примени појединих клаузула споразума.
"Поставља се питање колика је слобода уговорних страна, посебно Србије, када је питање регулисање статуса СПЦ у оквиру анекса о имплементацији. Према уставу тзв. Косова ратификовани међународни споразуми имају већу правну снагу од домаћих закона, али нижу правну снагу од устава. Евентуални модел за организацију и живот СПЦ у тзв. Косову мора се тражити у оквирима које дефинише 'устав', а он је већ у себе уградио Ахтисаријев план, који је Скупштина Србије 2007. одбацила", истиче Чворовић.
Темељни уговор као непријатељски елемент
Статус Српске православне цркве својевремено је био на удару у Црној Гори – усвајање Закона о слободи вероисповести 2019. године изазвао је талас масовних литија широм земље, после којих је закон, којим је, како је упозоравано из СПЦ, у питање био доведен статус црквене имовине, био повучен. Од председника државе до председника организације "Црногорска православна црква" и тих дана, а и касније СПЦ је стално критикована због тога што јој је седиште у Београду, односно тумачило се да институција са седиштем у Србији нема шта да тражи у Црној Гори, па и да је "преотела" светиње црногорској православној цркви.
И поједине бивше западне дипломате, попут бившег америчког амбасадора у Подгорици Родерика Мура, виделе су СПЦ као реметилачки фактор у црногорској држави. Мур је почетком прошле године говорио за Глас Америке о улози СПЦ у црногорском друштву и инструментализацији идентитетске политике, наводећи да га растужује што вероватно највећа црногорска верска заједница изазива толике поделе и саветовао јој да остане ван политике.
Бивше америчке дипломате коментарисале су за исти медиј прошлог лета најављено потписивање Темељног уговора између Црне Горе и Српске православне цркве. Тако је некадашњи амерички амбасадор при НАТО-у Курт Вокер, рекао да се владиним бављењем потписивањем уговора са црквом "поново подстиче контроверза у земљи, а Црној Гори је потребан период континуираних реформи и напретка ка Европској унији".
Предавач на Школи за напредне међународне студије Универзитета Џон Хопкинс Едвард Џозеф запитао се у чијем је интересу да се влада бави питањем које изазива поделе.
"Мржња према Србији, српском народу и православљу која постоји данас у овој генерацији функционера земаља Квинте, а пре свега САД је безгранична. Пре четири и по године амерички генерал се обраћао Конгресу и рекао да је највећи непријатељ САД на Балкану СПЦ. То је било пре сукоба Русије и Украјине, у време када је четири милиона муслимана на Балкану послало више добровољаца у Исламску државу и Нусра фронт него пет милиона муслимана у Француској", каже Антић.
Коначно, потписивање Темељног уговора нашло се и у извештају Европске уније о напретку Црне Горе у европским интеграцијама где је оцењено да је регулисање правног статуса СПЦ, након година преговора и након што је сличан документ потписан са свим другим црквама и верским заједницама, подигло тензије у друштву.
Чворовић напомиње да би у случају да се прихвати европски план, ситуација из Црне Горе могла да се понови на тзв. Косову у много горем облику.
"Овакав споразум не значи експлицитно признање државе Косово, али значи де јуре имплицитно признање кроз признање кључних атрибута суверености. У том случају би СПЦ остала да функционише у оквиру тзв. Косова, које није Црна Гора са доминантном српском заједницом, православљем као доминантном религијом, да свакодневно живи и делује са свим искуствима које има са приштинским властима нарочито од 2008. године", напомиње Чворовић.
У таквој ситуацији, како додаје, власти тзв. Косова власне су да самостално уређују статус културне баштине, доносе законе о слободи вероисповести, а само је једна степеница од тога да се то културно благо дефинише као "косовско" до лобирања у православном свету за независну црквум истиче наш саговорник.
"А недавно смо имали поводом прославе тзв. дана независности 'Косова' манифестације у оквиру Албанске православне цркве нарочито у дијаспори у Америци, где су дочекивани косовски функционери и где се славио тај дан независности", напомиње Чворовић.
Не постоји Српска православна црква
Претресање "политичке подобности" није могло да заобиђе Српску православну цркву после почетка руске војне операције у Украјини и најаве Европске уније да ће Москви увести највеће санкције икада.
У резолуцији Европског парламента усвојеној средином марта прошле године о страном уплитању у све демократске процесе у Европској унији, укључујући дезинформисање нашла се и СПЦ.
ЕП је "забринут због покушаја православне цркве у земљама као што су Србија, Црна Гора и Босна и Херцеговина, а посебно у њеном ентитету Републици Српској, да промовише Русију као заштитницу традиционалних породичних вредности и учвршћује односе између државе и цркве".
У резолуцији се осуђује и покушај Русије, којој је, наравно, уз Кину, посвећен највећи део документа, "да искористи напетости међу етничким заједницама на западном Балкану како би распирила сукобе и поделила заједнице".
Одговарајући на наводе из резолуције, Српска православна црква саопштила је да је "зачуђујуће стављање у негативан контекст питања заштите традиционалних породичних вредности за које се СПЦ залаже на исти начин како то чини и Руска православна црква, али и Католичка црква, као и неке Цркве реформације".
А шта промовишу њихове амбасаде, пита се Чедомир Антић.
"Хомосексуалне вредности, разбијање породице? То је њихово право, као што је право и цркве да промовише своје идеје. Они имају озбиљан проблем са Србима, ту говоримо о мржњи која је незамислива. Немачка посредница око изборног закона у БиХ говори о томе да у Босни треба да буде једна земља, један народ. Па што није рекла да треба да буде и један вођа, па да знамо до краја с ким имамо посла и ко седи данас у Бундестагу", каже Антић.
Европски парламент намерно, или случајно није именовао СПЦ – можда зато што у називу има српска, можда из бахатости, или незнања тек "православна црква" каква се у резолуцији помиње у региону Западног Балкана не постоји.
Да није случајно названа овако види се и на другом месту у резолуцији где се говори о "руском утицају у православним црквама посебно у Србији, Црној Гори, Босни и Херцеговини, посебно у њеном ентитету Републици Српској". У овим државама постоји једино Српска православна црква, али је изгледа намера да се она подели на "ентитете" или као што каже саговорник РТ Балкан – да се конфедерализује.
"Јасно је да је циљ политичког Запада и њихових савезника, нажалост и у окриљу православља, да се СПЦ по могућности прво конфедерализује, да се преуреди у некакву конфедерацију аутономних цркава, а да се то њено јасно национално обележје потискује и да се у новоствореним државама тај префикс српски укине, да се поништи не само име, него и национална мисија цркве", каже Чворовић.
Он истиче да се у процесу стварања политичких, синтетичких нација, како их назива, у новим државама никлим на матичном етничком српском и руском простору, заједно са тим процесом врши процес својеврсне денационалнизације, укидања етничких карактеристика СПЦ.
"Циљ је да се формирају локалне, државне православне цркве, тих нових синтетичких нација, управо на трагу онога што ради и Фанар када СПЦ у званичној комуникацији ословљава са црквом Србије", напомиње Чворовић.
Ако је Европски парламент само наговестио такав план, колико год тај наговештај био јасан, његова чланица Виола фон Крамон неколико месеци раније и пре почетка руске Специјалне војне операције била је експлицитна.
После састанка са владиком диселдорфским и све немачке Григоријем у децембру 2021, Фон Крамонова је поделила фотографију са састанка на свом Твитер налогу, а једна корисница јој је замерила "уз све дужно поштовање" што се састала са владиком из СПЦ која је "про-руски ентитет". У твиту који је касније обрисала, само недовољно брзо, Фон Крамонова је навела: "Српска православна црква не постоји, то су аутономне епархије, за разлику од Католичке цркве. Разговарајте са епископом и бићете изненађени".
Изненађени смо. И без разговора са епископом.