Србија и Балкан

Релативизација са Љиљаном Смајловић: Гост Предраг Радоњић

Гост Љиљане Смајловић објашњава зашто Јетон Незирај пет година после извођења критикује "бенигну" представу Народног позоришта у Приштини, пресељеног у Грачаницу, и због чега се тежак живот Срба са КиМ "не види из Београда"
Релативизација са Љиљаном Смајловић: Гост Предраг Радоњић

У седамнаестој епизоди емисије "Релативизација", Љиљана Смајловић је са Предрагом Радоњићем, директором Народног позоришта у Приштини, разговарала о нападима драмског писца Јетона Незираја, али и о томе да ли му смета кад га у Београду зову "Шиптар", зашто се Срби са КиМ препознају по блату на ципелама, шта мисли о дехандкеизацији Срба и "папској безгрешности Албанаца", као и чега се то стиди у име свог народа. 

Номен ест омен (Име је знамење) - овом латинском изреком започиње гост емисије излагање о установи на чијем је челу, образлажући да се "у самом називу институције крије и велики део објашњења њене судбине".

Народно позориште је измештено у Краљево, али се 2014. вратило у Грачаницу, у Дом културе. Постојало је у Приштини до рата 1999. године. Имало је српску и албанску драму, а албанска је, како каже, чак имала и већу продукцију.

"Била је то једна од ретких мултиетничких институција које су функционисале до деведесетих", напомиње Радоњић и додаје да многи и даље позориште повезују са Приштином - етнички најчистијим "главним градом". 

Репертоар је и данас шаренолик, али то није спречило нападе који су дошли од драмског писца Јетона Незираја, да је "позориште основала Влада Србије из идеолошких разлога, како би задовољила хегемонистичке апетите".

За Радоњића је то мржња и нетолеранција према нечему што је обично позориште, а долази од Незираја који је био део "пријатељ" установе и који је "један од ретких који је у неким тренуцима показао више храбрости да искаже другачије ставове". Откуд онда напади?

Шекспир у раљама живота 

Радоњић није изненађен.

"Дешавало ми се и раније да приватно причамо једно, а када се укључе камере креће та официјелна прича која је код Албанаца, што се тиче Срба и Србије, јединствена".

Представа која је Незираја наљутила је заправо играна 2018, а ни представници тзв. "либералне Србије" нису имали никакву замерку и делегирали су представу на фестивал "Јоаким Вујић", истиче гост емисије.

"Представа која на сасвим бенигни начин – не покушавајући да се политички конотира – говори о породичној трагедији породице Милошевић да на постмодернистички начин уради оно што је Шекспир радио са краљевским породицама – како се спољне трагедије рефлектују на њихов живот", појашњава.

А то што се представа коментарише после пет година, повезано је са тим што се све ради да се живот локалних Срба на КиМ учини што тежим и да што више њих напусти КиМ, сматра Радоњић.

Дакле, пита се ауторка емисије, у питању је део колективних напора да се и позориште стави у службу политичке борбе?

То се из Београда не види 

Живот Срба доле је јако тежак и то се из Београда не види и није довољно разјашњено, објашњава Радоњић.

"Дођу доле (на КиМ), нормално се прича, шали, чини им се да је све сјајно и бајно, онда се врате у Београд и причају како су нормални људи жртве политике, а не знају ноторне чињенице", упозорава. 

Он наводи као пример да деца из Грачанице, рођена након рата, никада нису била у центру Приштине, која је на девет километара од њих, "јер се плаше и не смеју". 

Радоњић сматра да се изјавама Куртија придаје превише пажње, а он "не ради ништа сам, већ спроводи неку вишу политику - ради оно што му је речено да ради". 

Препознајемо се по блату на ципелама

Незирај тврди да ми, Срби, Албанце доживљавамо као Индијанце и да смо пуни предрасуда. Међутим, ситуација је обрнута, каже Радоњић и да су Срби ти који живе у гетоима на КиМ. 

"Нема више Срба у градовима на КиМ - а градови су по природи центри мултиетничности - осим једног дела Косовске Митровице. И, како каже један мој пријатељ, ми се на неким сусретима препознајемо тако што имамо блато на ципелама", наводи. 

Поносан је, додаје, на свој филм "Споразум" и чини му се да "уравнотежено говори и о нашим и о њиховим гресима".

"Никад нисам успео да га прикажем на КиМ, а у Београду сам успео уз помоћ, јер и у Београду има предрасуда према Србима са КиМ. Овде нас зову Шиптарима", каже Радоњић.

Једна га је редитељка из Београда питала: "Да ли би Албанцима мање боло очи да ви промените назив ваше институције?", а ја јој кажем: "А шта ти мислиш да ја променим име у Јетон Незирај?"

"Балкан је суров", оцењује ауторка емисије, присећајући се да га је лондонски "Економист" назвао "најгори кварт Европе".

Поносим се и стидим у име свог народа

Постоје ствари и током деведесетих и током рата које су за осуду, а које су Срби урадили, тврди Радоњић.

"Ја се и поносим и стидим у име свог народа и не либим се да то кажем, и у Београду и у Приштини", истиче.

Ипак, додаје да је сведочио и "нападима на Србе на КиМ, и албанском фашизму и лицемерју међународне заједнице, које је кулминирало Кушнеровом изјавом да је убиство жетелаца у селу Старо Грацко разумљиво, али да није требало да се деси".

Новинарка Карлота Гал је рекла да је напад на аутобус "Ниш Експреса" - када су страдали цивили и беба - "смео акт", допуњује Смајловић, питајући се да ли би се неко усудио да "после 11. септембра каже да је било веома смело од исламских терориста да се устреме на куле близнакиње".

Незирај тврди да је Србима потребна "дехандкеизација", јер је, оцењује Радоњић, проблематично све што доводи у питање 'папску безгрешност Албанаца'.

"Све што се десило се гура у страну, исто као и у случају Домовинског рата у Хрватској", закључује Радоњић.

image
banner new
banner