Црногорске заставе на манастиру: Шта је Цетиње било и шта ће бити

Није то баш тако давно било, нема томе ни век и по, када је Радоје Рогановић, Црногорац на Цетињу писао и певао – "Слобода је сјајна зора, круна јој је Црна Гора, а најлепши њени зраци – то су српски див јунаци".

Стихови су објављени у листу "Луча" на Цетињу, а само мало раније, 1876. године, "Глас Црногорца" са Цетиња објавио je позив упућен свим Србима, као и словенским братским земљама "да учествују у ослобођењу свих потлачeних српских територија", наглашавајући како су последице сваког рата страховите, "али, да је неопходно да сви Срби неподијељено узму учешћа у великом дјелу свесрпског ослобођења".

У истом броју, "Глас Црногoрца" објавио је вест о смрти истакнутог Бокеља Лазара Бербера, а последњи поздрав српском патриоти из Котора запечаћен је речима – "Лака му српска земља".

Када се ових дана дође до Цетиња, и као што Бог милује, оде до Цетињског манастира, до моштију Светог Петра Цетињског, оно што прво привуче пажњу јесу безбројне црвене црногорске заставе које су залепљене, постављене по огради крај самих зидина манастира.

Знају ли они где су поставили заставе?

Црногорске заставе постављене су на Цетињски манастир и на друге верске објекте на Цетињу почетком августа прошле године, а неки европски медији тада су објаснили да је то "исказ грађанског бунта и револта због потписивања Темељног уговора са Српском православном црквом". Пре постављања застава десио се, како је објављено на истом медију, "инцидент испред Цетињског манастира када је једна особа окачила црногорску заставу на ограду манастира, а монахиња, против које је касније поднета пријава због сумње да је починила кривично дело повреда угледа Црне Горе, ту заставу уклонила".

"Ако ме питате ко је тачно поставио ту заставу на Цетињски манастир, није ни битно, а чије су то идеје, ко руководи с тим, не треба бити много паметан па закључити. Знате да је овде, на Цетињу, резиденција председника Црне Горе Мила Ђукановића, знате да је Веселин Вељовић његов главни саветник, знате да има екипа људи око њега која га саветује, немам конкретан доказ, али је моје мишљење да је то њихово масло. Међутим, онај ко је требало да склони те заставе, то не чини. Све је то учињено наводно због неке монахиње која је узела заставу, савила је, померила са тог места", прича за РТ Балкан бивши градоначелник Цетиња Јован Маркуш, човек чија породица живи на Цетињу још мало па читав век и по.

"Знају ли они где су поставили те заставе?", пита Маркуш.

"На ограду од гробља, то је дворско гробље, ко не верује нек погледа. Не стављају се заставе на ограду од гробља. То могу само неразумни људи да раде. Ваде се на то да је монахиња, наводно, хтела да баци државну заставу, а она је ту заставу само узела, савила, хтела да је помери. Треба знати да немају право да те заставе постављају ту", каже Маркуш и додаје да "онај ко је требало да реагује јер се ремети заштићени споменик културе – Цетињски манастир", а то је "Министарство културе Црне Горе" – "то не чини".

"До данас нико није реаговао, министарка културе то не чини, изгледа као да је министарка постављена по препоруци ДПС-а. Од како је изабрана није се наканила, смиловала да дође да посети Цетињски манастир, центар Митрополије, а у Црној Гори је, мислим, близу 80 посто становника православно или верници СПЦ, она то није урадила, за разлику до претходнице Весне Братић која је из Херцеговине, а на коју највише вриште јер је партијске ћелије по школама једноставно укинула", прича Маркуш.

Барикаде, паљење гума, град пун сузавца

Угледни научни радник из Београда Миша Ђурковић у ауторском тексту из септембра 2021. године, писаном коју недељу после догађаја на Цетињу, када су око града дигнуте барикаде, паљене аутомобилске гуме, град био пун сузавца, све у покушају да се на сваки начин спречи да се у Цетињском манастиру устоличи митрополит Јоаникије, подсетио је да су на „Цетињу небројени инциденети у којима су Цетињани малтретирали свештенство, ученике богословије, а да је покојни историчар са Цетиња Пеђа Вукић, који је волео да збија црнохуморне шале о положају Срба у том граду, једном написао – "Сад је одлично, само нас пљују, више не бију".

Господин Јован Маркуш, када говори о постављању застава на Цетињски манастир, као и о другим догађајима из блиске прошлости, нема дилему.

"Порука, уствари, оно што би они одавно желели, међутим, нека се опросте од тога, је да је то њихов манастир, односно манастир њихове НВО која је стара 23 године, иако су, тобоже, ових дана славили 30 година. Каквих тридесет година, кад су регистровани 2000. године. Порука је да отму манастир. Међутим, манастир је власништво СПЦ, односно Митрополије црногорско-приморске", каже Маркуш и додаје да је он човек који има најпотпунију документацију када је Цетињски манастир у питању.

У тексту из 2021. године, помињући да је јавност шокирана сценама које је око Цетиња и на Цетињу гледала претходних дана или недеља, када су митрополит Јоаникије и патријарх Порфирије до Цетињског манастира доведени хеликоптером да би обавили верски чин устоличења, Ђурковић закључује да су ти догађаји, "несумњиво одраз свега што се на Цетињу дешава већ дуго времена".

Данас на Цетињу не ради ништа

"Савремено Цетиње је заиста специфичан друштвени и етнопсихолошки феномен. Један мој пријатељ с правом тврди да је Цетиње нека врста уметничке инсталације, експеримента ин виво, који се рационалним терминима не да објаснити. Народ који ту живи, бескрајно је духовит, интелигентан, елоквентан, какви су катуњани кроз историју и били. Ал` тамо ништа више не ради, нема нормалног посла одавно, јер су све озбиљне фирме попут "Обода" одавно позатваране. Неки ће се сетити како је пре десетак година на табли са натписом града, пре уласка у њега, неко од домаћих духовито написао: "Цетиње – не ради", алудирајући на то да се тамо заиста ништа и не ради", записао је тада Ђурковић.

Јован Маркуш са своје стране подсећа да је у време када је он био градоначелник, односно председник општине, пре неких 25 година, Цетиње имало 9.800 радника, имало је и најмање десет добрих фирми.

"Нама је проблем био што нисмо имали радне снаге, данас је проблем што на Цетињу не ради ништа. Ради тек неколико пршутара, Цетиње доживљава катастрофу, између два пописа губи по 10 посто становништва. Град се исељава, узмите само бирачке спискове, па ћете видети истину. Цетиње је постало спаваоница, многи људи одлазе у Будву, Подгорицу, многи у иностранство. Све је то зато што људи немају где да раде. А, треба знати још нешто – беспослена војска прави глупости", кажа Маркуш.

Тешко је, каже, проценити ко је све, колико је старих Цетињана подржало догађаје око устоличења митрополита, и друге немиле сцене.

"Од старих Цетињана које ја знам, а моји живе овде преко 140 година, од тих старих породица знам све, мислим да је мали број подржао све то што се дешавало. Међутим, мирни, цивилизовани људи плаше се замерања, конфликата, последица, па су углавном ћутали. Има једна стара француска пословица која каже "господство обавезује", не господство у смислу спољног господства, него, ако си господин, дужан си да кажеш шта мислиш. Ја то говорим и не дајем пет ситних пара ко ће шта рећи", каже Маркуш.

Од повеље Ивана Црнојевића до данас

Када говори о неким дубљим коренима на којима почивају његове тврдње, Маркуш подсећа на повељу Ивана Црнојевића из 1484. године.

"Сви владари, сви митрополити, чак и патријарх српски својевремено су потврдили ту повељу, никад Турци у то нису дирали. Чак је краљ Никола 1895. нашао за сходно да је оснажи, другим речима да призна све што је написао Иван Црнојевић. Друго, синови Ивана Црнојевића не да су поштовали ту повељу, него су још додавали имовине на оно што је Иван Црнојевић завештао Цетињском манастиру као седишту Митрополије тадашње Зетске, а следећи назив је био Митрополија црногорско приморска. Ови мангупи сад кажу да је она основана за време Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, значи желе да скрате век за 200 или 400 година Митрополији црногорско-приморској, што је идиотлук. За све ово што говорим постоје документи. Кад погледате тапије између два светска рата, видећете да у пресудама које доноси тадашњи суд, а Краљевина Југославија је била уређена држава, да на тапијама фино пише за Цетињски манастир од повеље Ивана Црнојевића чије је власништво", каже Маркуш.

Ђурковић у ауторском тексту из 2021. наводи и да "други велики извор фрустрација за Цетиње јесу озбиљно изневерена очекивања од независности".

"Kао и сви првоборци покрета за одвајање, Цетињани су очекивали да ће им припасти некакве рентијерске принадлежности, пензије или шта слично. Но док је Подгорица наставила да се развија, делимично и Никшић, а о приморју да не причам, Цетиње је остало по страни, и наставило да егзистира као градић ван свих озбиљнијих токова. Уместо да свој бес усмере ка Ђукановићу, они су и даље наставили да за све окривљују Србију, Србе и цркву, и као и сви конвертити, постали су носиоци патолошке мржње према свему што су сами некада били", пише Ђурковић.

Сценарио као у Украјини

Јован Маркуш одговарајући на питање где су корени данашњих догађаја на Цетињу, каже да је "уверен да су многе ствари код нас импортоване, да нису самоникле", јер, не зна "због чега би биле самоникле".

"Граница између Истока и Запада иде средином Будве, обронцима Ловћена па наставља на Дрину и даље. Нисам сигуран да иза многих акција које се овде дешавају није сличан сценарио као што се дешава у Украјини. Очигледно да постоји давна жеља да се Црна Гора покатоличи, да се преведе на Унију, односно, прво да се направи унијатска црква која би признавала папу и имала, наводно, православне обичаје. Кроз историју је то покушано више пута, од владике Мардарија Ускоковића па даље. Међутим, све су то били узалудни покушаји", каже Маркуш.

Подсећа и да је био је и "један дрзак покушај са владиком Василијем, светим Василијем Острошким", "чак су и њему били приписали да је прихватио Унију, па су му фалсификовали потпис".

"Међутим, на сву срећу, пошто постоји оригиналан потпис владике Василија није тешко било утврдити шта је истина", вели наш саговорник.

Маркуш је, наставља, био и остао присталица да се ни по коју цену није смело одустати од устоличења митрополита на Цетињу, управо тамо где је столица Митрополије црногорско-приморске.

"То је историјски перфектно јасно. Јер, наследник свих тих владика, митрополита, неки од њих су и свеци, треба бити устоличен овде. Ван памети је да се тај чин одржава негде другде. Тим више што су претходници садашњег митрополита устоличени овде. Мишљења сам да је све то што се дешавало око устоличења митрополита Јоаникија масло Мила Ђукановића и екипе око њега. Јер то да су самоиницијативно људи дошли, побунили се, ја у то не верујем", каже Маркуш.

Невероватна историја једног процеса

У тешким временима, уверен је Маркуш, "треба што више читати посланице Светог Петра Цетињског".

"А он је, несрећник, на јаде био код нас, три пута је хтео да бежи из Црне Горе. Ових дана сам читао једну његову посланицу, осећај да се није много шта од тог времена променило у нашој нарави. Што се тиче знања, нас уби незнање. Ми историју више знамо кафански, него праву историју", вели Маркуш.

Признаје, иако стари Цетињанин, имао је непријатних ситуација у граду због оног што говори, што мисли, али, додаје, човек мора бити спреман на то.

Ђурковић у свом тексту из 2021. године наводи да је "невероватна историја процеса којим је најсрпски град на свету постао легло патолошке мржње према Србима".

"Извор је наравно, напољу, код бечких "спин доктора" који су радили половином претпрошлог века попут Талоција, Калаја и њиховог круга. Но већ у доба касне владавине, у то доба краља Николе, интерес и борба за примат у српству и будућој обједињеној држави, код цетињске елите створили су ону врсту патологије која ће експлодирати у текстовима Секуле Дрљевића чија трансформација од великог Србина до усташе почиње када су му изневерена очекивања да постане министар правде у Београду", пише Ђурковић и наставља:

"Свака следеће етапа после Николе доносила је померање границе, и све ближу сарадњу са свим непријатељима Београда, при чему су дуго Катуњани за себе и даље тврдили да су Срби, само већи и бољи од Србијанаца и осталих, и да би стога требало да им припадне сваки примат и достојанство.

И Kрсто Зрнов Поповић, на кога се данас ови огрнути у измишљену заставу Црне Горе позивају, јасно је себе одређивао Србином. Тек су заправо комунисти у пуној мери развили аустроугарску индустрију идентитета у којој су током деценија сузбијали и ћирилицу и српски идентитет православног становништва Црне Горе, и на силу терали људе да граде некакву посебну црногорску нацију".

Лакше је бити Србин у Призрену него на Цетињу

"Глас Црногорца" на Цетињу 1909. наводи да "као што је познато, Србин није нигда умирао кукавички, а вичан је умирању само херојски, јуначки", и додаје "да ће доћи дан кад ће Европа са стидом гледати у Ловћен знајући да су ту живела јуначка и поносна племена која су гинула за слободу своје српске браће".

Кад говори како је данас бити Србин на Цетињу, Јован Маркуш, цитира Матију Бећковића.

"Својевремено је Матија рекао да је лакше бити Србин у Призрену него Србин на Цетињу. То је тачно. Не бих за то кривио младе људе који не знају много, него кривим власт на челу са  актуелним председником и искрено се надам одлазећим и том кликом око њега. Једноставно, праве раздор по породицама. Отац једно, син друго, други син другачије. Створили су поделе за које нисам сигуран да ћемо их се лако ослободити. Развили су мржњу, а мржња је болест. Откуда толико мржње? Када одаберете објекат да вас наводно угрожава, онда се мржња усмерава према њему", каже бивши градоначелник Цетиња.

Када су све цетињске куће биле отворене за Србе

Маркуш се добро сећа, каже, 1988. године када су на Цетињу дочекали невољнике са КиМ, када су све цетињске куће биле широм отворене.

"Понели су се тада Цетињани на најбољи могући начин. Све се почело мењати после 90-их година, падом Берлинског зида, доласком Милове дружине, тих неокомуниста. Нису то биле никакве идеје Либералног савеза, само копија онога што се дешавало на Цетињу 1941. године за време фашистичке окупације. Либерали нису ништа измислили него узели програм из 1941. Узмимо новине, "Глас Црногорца", и прочитајмо шта пише, упоредимо са данашњом политиком Мила Ђукановића, видећемо да је то копија програма, односно чињеница које у тада биле актуелне. Црногорски језик је тада измишљен, први пут да неко пописује Србе из Црне Горе у националном смислу, да будем прецизан, као Монтенегрине имамо 1942. године и немојте да се сада чудимо", каже Маркуш.

Посматрајте, саветује наш саговорник, што се тиче Цетиња, само однос према Његошу, према краљу Николи, према владики Василију, према Петровићима...

"Они не смију да кажу да најмање воле Његоша, па после Његоша краља Николу, па после краља Николе владику Василија и после владике Василија, Боже ме опрости, Светог Петра Цетињског. А зашто? Неки од њих кад се поднапију, кажу, дошли сељачине из Босне, од Зенице, па су нас посрбили и поправославили. То су кафанске, дрипачке приче. Сретан сам што могу да се изјасним онако како се изјашњавао Његош, краљ Никола и сви Петровићи. Ми се налазимо пред дилемом, хтели ми да признамо или не, хоћемо ли да идемо за Петровићима или за Павелићима. Кратко и јасно. То су две идеологије, ја прихватам идеологију Петровића и мислим да већина Црне Горе, да ли се људи изјашњавали као Срби или Црногорци, ипак су им у срцу Петровићи а не Павелићи", каже Маркуш.

Нико не иде у Загреб, сви трче у Београд

Што се тиче односа према Србији, наставља наш саговорник, он не види "да нико одавде иде у Загреб, да студира, ради, да има пријатеље, другове", него "сви трче у Београд".

"Могу власти да причају шта хоће, могу да имају какве год односе, нико раздвојити Црну Гору и Србију и Републику Српску не може. То треба схватити. Не бих желео да будем песимиста. Понављам, беспослена војска прави глупости, да је овај народ запослен, он би се имао о чему забавити. Овако седе по кафанчинама, растежу приче по ваздан, а све то подстиче и политика", вели Маркуш.

Уверен је, закључује да се народ није сам од себе завадио, да су то урадили политичари. Оздрављење је потребно, како додаје, треба кренути прво од економије, запослити људе.

"Не можемо ми никога са ових простора иселити, нити нас неко може иселити. То смо што смо. Где је проблем? Мој брат може да се осећа како год хоће, јер има право да се изјашњава како му је мило, али мој брат нема право да нашим заједничким прецима фалсификује оно што су били. Наши заједнички преци, говорим о мојој породици, о људима са овог простора, су били Срби. У сведочанству војводе Стева Вукотића, брата краљице Милене, фино пише, то је 1912. година – Војвода Стево Вукотић, народност српска, вера православна, поданство или држављанство – црногорско. И, имали у томе сукоба, нема. Ја сам Црногорац као држављанин ове државе јер, Црна Гора је самостална држава, национално сам Србин, нисам Кинез, вере сам православне, и не смета ми ако је неко исламске вере, римокатоличке, али нека он поштује моје ако ја поштујем његово. То треба деци објашњавати", закључује Маркуш причу о Цетињу.

Ђурковић у свом тексту из 2021. тврди да ће попис "који на све начине покушавају да одложе, показати да је Срба убедљиво највише, да је ту и један део људи који одржавају двојни идентитет исказујући се као национални Црногорци, а говоре српским језиком и верници су СПЦ, и тек 10 до 20 одсто конвертита који граде некакву посебну црногорску нацију".

"Цетиње је, нажалост, климакс те патологије: простор на коме обитава и даље се зове Обилића пољана", закључује Ђурковић.