Анализа РТ Балкан: Одговорност за трагедију на лицитацији

Јучерашњи трагични догађај када је дечак усмртио осморо деце и чувара у Основној школи "Владислав Рибникар" ставио је у први план питање односа у породици, а психолози упозоравају да се кроз праксу види да је комуникација деце и родитеља лоша и прилично осиромашена.

Деца иначе према одраслим људима немају задовољавајући степен поверења да би са њима поделила оно што их мучи, или о чему размишљају, него се осећају као да су прилично сама, или да ће наћи решење кроз угледање на моделе који су њима по годинама ближи, нпр. из групе вршњака или кроз оно што им је доступно на интернету, каже дечији психолог Јелена Вукичевић. 

Додаје да је изложеност насиљу један од најчешћих окидача који доводе до проблема у понашању и проблема са менталним здрављем, те да се у нашем друштву и образовном систему баве насиљем на недовољно добар начин.

"Пуно тога постоји у теорији, законима и процедурама, али у пракси се не примењује. Дешава се да неки облици насиља не буду ни примећени, а чак и кад их дете пријави да не буду схваћени озбиљно. Дешава се и да буду примећени и пријављени, али онда буду стављени са стране и заташкани од стране система", наводи Вукичевић. 

Један од важних фактора су карактеристике и специфичности личности, где се пре свега мисли на толеранцију на фрустрацију, степен самопоуздања – које је најчешће снижено, механизме за регулисање стреса, комуникацијске вештине, импулсивност, ставове.

"Међутим, лични фактори неће нужно бити пресудни уколико не постоје ови други, као што је школска заједница и вршњачка група (да ли постоји вршњачко насиље, колико се дете осећа уклопљеним у заједницу, какав је однос наставника) и функционисање у оквиру породице (насиље, лоша комуникација и постојање одређених дисфункционалности које се можда не виде споља, недостатак осећаја блискости и поверења)", истиче саговорница за РТ Балкан. 

Вукичевић каже да на све то долазе фактори шире заједнице: модели за решавање проблема које дете може да види, модели понашања генерално, шта се вреднује у друштву и слично, те додаје да се сада, "вреднује популарност, стечена на било који начин".

"Из праксе се види да је повећан степен опште неосетљивости или једне емоционалне заравњености код тинејџера. Немају осећај да постоји циљ и сврха било чега: школе или било чега што им околина говори да раде. Дакле, једна општа апатија. С друге стране, врло су фокусирани на то да добијају потврде преко друштвених мрежа и на интернету", оцењује. 

Ако је неко без циља и пријатних осећања у вези са собом или животним околностима, наравно да постоји шанса да ће бити повећан ниво фрустрираности у том детету и да ће ту фрустрираност да решава кроз агресивне испаде, каже Вукичевић и додаје да се тако понаша велики број деце, али, срећом они нису већина. 

Насиље може да пријави свако

Надлежне институције одбациле су тврдњу да је дечак који је починио злочин био жртва насиља у школи коју је похађао, истичући да нема никакве службене евиденције која би поткрепила наводе појединих медија.

Министар просвете Бранко Ружић навео је да постоје налази из Тиршове и Центра за социјални рад, код којих је дечак био због расекотине до које је дошло у приватној школи глуме, која није у систему просвете.

Стручњаци из система социјалне заштите истичу за РТ Балкан да било ко може да обавести Центар за социјални рад или друге институције уколико има информацију да постоји насиље над дететом.

"Уколико је дошло до повреде од стране вршњака, позивају се на разговор и починилац и жртва, као и родитељи оба детета. Раде се интервјуи, стручна процена, опсервација и одлучује се о конкретним мерама", кажу стручњаци.

Додају да мере могу да буду различитог опсега и да укључују како родитеље, тако и децу, те да се на основу процене одлучује да ли је потребно њихово праћење и колико дуго.

"Ако се покаже да је постојало занемаривање детета, мере ЦСР-а могу да иду од упозорења, прављења плана услуга, одређивања задатака за породицу и/или школу, корективног надзора, па све до лишавања родитељског права у најтежим случајевима", истичу.

Када је у питању вршњачко насиље које се дешава у школи, сама установа има процедуре и протоколе којима су дефинисане обавезе свих у ланцу заштите. Школа може и сама да реши проблем или да се обрати ЦСР-у или другој установи уколико то превазилази њене могућности.

Одговорност је и код извршиоца, али тек на крају

Злочин који се десио је увелико, а можда и пресудно условљен амбијентом који влада у друштву, односно наметнутим системом вредности који долази са Запада, каже за РТ Балкан културолог Јован Јањић и додаје да "не може да се говори о образовању уколико се не зна ко је наставник, а ко је ученик". 

"По овом чину видимо да су нарушене и темељне вредности на којима православна традиција почива, а то је поштовање личности. Видимо да то дете које је извршило страшан злочин није било на одговарајући начин прихваћено у својој средини од својих другова. С друге стране, видимо и непоштовање према убијеној деци, јер ако се неко свети недужнима, онда је то дубљи проблем у сагледавању света и систему вредности", наводи Јањић.

Сматра да је све изазвано конфузијом којом се наша јавност, пре свега омладина, бомбардује преко малих екрана и кроз друге културне садржаје који се нуде и упозорава да се изгубио елемент васпитања у школама, "кога нажалост немамо довољно ни у породици".

Јањић каже да смо опет сведоци великог лицемерја и лицитирања у јавности ко је одговоран за овај злочин и додаје да он нема дилему.

"Најодговорнија је држава и они који је воде, они који су створили амбијент ријалитија и урушавања темељних вредности, непоштовања старијих и човека уопште, амбијент да је све могуће и дозвољено. Промовишу се лажне вредности, а потискују се оне на којима је наш народ вековима опстајао и на којима смо ми као људи стасавали", упозорава Јањић. 

Он истиче да су одговорне и школске власти које треба да обезбеде сигурност сваког детета и да се образовни и васпитни аспект школства остварује на један ваљан начин. Одговорност је, додаје, и у породици, јер дете је слика родитеља.

"Одговорност је и код извршиоца, али тек на крају, рекао бих", сматра Јањић.

Наш саговорник подсећа и да је Патријарх Павле говорио, "сви смо за све одговорни" и истиче да овде свако мора да нађе свој део те одговорности, па између осталих и Црква.

"Поставља се питање да ли је она довољно и у пуноћи остварила своју Богом даровану службу и свој мисионарски рад. Наравно, онда морамо имати у виду да ли је држава омогућила да Црква делује и остварује пре свега своју духовну димензију", каже.

Држава треба да брине о материјалним стварима, наводи Јањић, да уређује друштво кроз законе и да створи одговарајући правни поредак где ће сви чиниоци који су у служби човека деловати на ваљан начин.

"Ту, пре свега, мислим да се омогући слобода деловања Цркви која је носилац духовног идентитета, јер она је један од чинилаца који највише брине о духовном бићу човека. Све што се дешава извире из духовног бића човека. Оно што се накнадно уради је само резултат онога што је зачето у човеку, у његовој мисли и речи", закључује Јањић. 

Шта сада да раде родитељи?

Психолог Јелена Вукичевић истиче да је у овом моменту најважнији разговор и увек актуелан апел да родитељи почну да комуницирају са својом децом.

"Наравно, треба да прилагоде начин на који комуницирају, да не иду из позиције одрасле особе, са своје позиције моћи, да ex catedra објашњавају детету шта да ради, већ да покушају да се спусте на ниво свог детета и да буду истраживачи у дечијем свету, а не да буду неко ко све зна", наводи саговорница. 

Саветује да у овом првом моменту, треба да се разговара о самом догађају.

"Пуно мисли и различитих осећања постоји код младих, код тинејџера је све то у конфузији. Не знају шта тачно да мисле и осећају, виде како реагују одрасли, а ти одрасли реагују и агресивно и беспомоћно. Неки њихови вршњаци такође су агресивни, неки очајавају, док поједини све виде као неки шоу програм, и потпуно су се емоционално и психолошки дистанцирали", каже Вукичевић.

Сугестија је родитељима да обрате пажњу на то како њихово дете изгледа, да ли је променило свакодневно функционисање, да ли им делује тужније или напетије, какав му је израз лица, држање тела и да на то прво реагују, наводећи:"Чини ми се да се осећаш забринуто/тужно…" и слично.

"Да дозволе детету да оно прича, шта год, и емоције и мисли, да ништа посебно не интервенишу и не саветују, него само да слушају и да обезбеде на тај начин сигурно место за разговор где ће то дете моћи да се испразни, не би ли онда у свет изашло мало сабранијих мисли", наводи.

Када прође акутно збрињавање детета, саветује се да се поради на вештинама комуницирања са дететом, али и на томе да се спозна сопствено дете, а не да се иде из позиције "родио сам те па те познајем". Потребно је да се дете подсећа на све оно што га чини дивним и посебним, али и да се ради све остало што би приближило чланове породице, како би се дете осетило уважено и добро у својој породици.