Дан после масовног убиства у београдској школи: Како даље?

Деца из школе ће у једном тренутку морати да се врате у школске клупе, а све ће их подсећати на масакр који се пред њима одвијао, све ће их подсећати на несрећу која се десила. Деца ће свакако од ПП службе (педагошко-психолошка служба) те школе добити помоћ, али како каже наша саговорница, психотерапеут Биљана Ћулафић, сада су истраумирани сви, као и радници школе.

Како помоћи онима који су преживели или сведочили догађају

"Важно је да деца којој се то десило, а која су истраумирна прођу терапију за трауме, односно протокол који може помоћи да смање ниво ужаса који су притом вероватно осећали. Ако се ти догађаји не обраде на адекватан начин, ово може бити целоживотна траума. ЕМДР терапија (обрађују се информације које су због различитих околности - несрећа, злостављања, губитака...изазвала блокаду код неке особе и довела до појаве анксиозности, физичког или психолошког бола, страха, туге) се показала као најбоља терапија за овакве ситуације и ја се надам да ће ЕМДР асоцијација Србије помоћи директно жртвама овог насилног чина, јер је то начин да се деца ослободе трауме и окидача. Родитељи им се могу обратити за помоћ, јер ово није само траума за породице убијене деце, и за родитеље и децу и наставнике те школе, ово је траума за читаву нашу нацију, па рекла бих чак и шире."

"Ово је траума за читаву нацију, ја бих ипак поделила неке утешне речи: Морамо сви да знамо да се то завршило. Да је онај који је то урадио ухапшен, и дечак који је то извршио и његов отац, да је све то прошло и стало. Немојмо да вртимо стално филм шта је било и како је било, немојмо сто пута да препричавамо, посебно пред децом, шта се одвијало, јер то децу плаши и онда делује на њих као да се догађај изнова и изнова дешава, а он је заправо завршен", рекла је психотерапеут Ћулафић.

Постоје ли знакови који могу да укажу да дете има ментални проблем који може да доведе до оваквог исхода?

"Наравно да је могуће много тога препознати код деце, него је ствар у томе што просветни радници, немају више толики утицај и ауторитет у очима родитеља, па и у очима закона. Просветни радници су доста престрашени и просто не смеју да предузимају никакве мера ако родитељ неће да чује да са дететом има проблем. Верујте ми, просветни радници готово по правилу, препознају да постоји проблем детета у школи и обавештавају родитеље, али врло често родитељи неће да чују да проблем постоји, односно често родитељи сами изазивају проблем код детета својом породичном динамиком. Другим речима, врло често су просветни радници беспомоћни, законски беспомоћни, да укажу на неки проблем који би требало да се третира психолошки и психотерапијски и кроз појачан терапијски рад са дететом које прави проблеме у школи."

Поставља се питање ко је крив?

"Сви очекују и гледају на стручњаке као на људе који треба да укажу ко је крив, а ми то не можемо да урадимо, јер овде је одговорност подељена, како на породицу тог дечака, тако и на читаво наше окружење. Овакве ствари се дешавају и не можемо да кажемо да се неће поново десити, на жалост. Као особа која је 16 година радила у школи, могу да дам мишљење о томе како школа може постати безбедније место и које су слабе тачке и шта се може побољшати. Ја мислим да све треба мењати. Оно што је основно, је то да треба да се ради превентивно. Тешко је сада бити паметан у овоме, и много је лакше свима нама да се бавимо ко је крив, јер је љутња и кривица, коју ћемо да пројектуемо на друге, лакша од просте туге кроз коју сви морамо да прођемо. Дозволимо себи да осетимо тугу, дозволимо себи да плачемо за жртвама, дозволимо себи да саосећамо са тим људима. Мислим да њима треба то сада, а не ко је крив. Јер за те родитеље је ово целоживотни губитак. Тако да упирање прста у телевизију, упирање прста у школу, у родитеље тог ђака, не помаже ништа, али наравно да треба да размишљамо о томе како да школски систем буде бољи, како да полиција буде боља, како да судство буде боље."