"Батут" објавио савете за родитеље: Разговарајте са децом, охрабрите их да превазиђу трауму

Институт за јавно здравље Србије "Др Милан Јовановић Батут" у саопштењу објављеном на свом сајту истиче да је у овим тренуцима приоритет у здравственој заштити збрињавање повређених и пружање психолошке помоћи.

Трауматични догађаји доносе са собом изазове који су стресногени, изазивају јаке емоције и измене у понашању како деце, тако и одраслих. Реакције могу да буду дуготрајне и неконтролисане, истакнуто је на сајту Батута.

Указује се да добијање адекватне заштите и подршке може помоћи у смањењу непријатних осећања и симптома, бржем успостављању контроле над понашањем и враћању уобичајеним, свакодневним активностима и обавезама.

Трауматични догађаји изазивају физичке симптоме и емоционалне реакције особе, од којих су најчешће неверица, осећај страха, шока, беса, туге, бриге, укочености, беспомоћности и фрустрације, као и појава паничних напада - не успоставља се социјална интеракција, особа се повлачи у себе, наводи Батут.

Указује се да трауматични догађаји могу изазвати смањено интересовање за уобичајене активности, поновно проживљавање трауматичног догађаја кроз присећање, избегавање непожељних мисли и осећања, промене у апетиту (појачан или ослабљен), потешкоће са спавањем (ноћно буђење и кошмари), концентрацијом и доношењем одлука, као и физичке реакције попут главобоље, болова у телу, стомачних проблема и осипа на кожи, погоршање хроничних здравствених проблема, повећану употреба дувана, алкохола и других супстанци.

Институт Батут наводи да су препоручени начини за суочавање са трауматичним догађајем - покретање разговора са особом, а ако она није спремна не инсистирати, већ показати заинтересованост за разговор када особа за то буде спремна.

Како се указује, потребно је питати особу како се осећа поводом трауматичног догађаја и допустити јој да изрази своја осећања и поставља питања. Не треба минимизирати проблем као да се ништа није догодило, препорука је Института Батут.

Такође, треба рећи да се сви људи уплаше када се нађу у некој опасној ситуацији и да су осећања као што су љутња, бес, беспомоћност, туга, страх, забринутост - природни.

Особу која је доживела трауматично искуство не излагати медијском садржају о тој теми и не очекивати да ће се особа која је доживела трауматично искуство брзо прилагодити новонасталој ситуацији, већ показати стрпљење.

Када је реч о томе како помоћи деци да се изборе са трауматичним догађајима, Батут наводи да се, без обзира на узраст детета, оно може осећати узнемирено или имати друге јаке емоције после трауматичног догађаја коме је присуствовало или о њему сазнало.

Нека деца реагују одмах, док друга могу показати измењен начин размишљања и понашања много касније. Начин на који дете реагује и уобичајени знаци узнемирености могу да варирају у зависности од узраста, претходних искустава и начина на који се дете носи са стресом, указује се у саопштењу.

Деца реагују на понашање одраслих у свом окружењу. Када се родитељи и старатељи мирно и самоуверено суочавају са трауматичним догађајем, могу деци пружити најбољу подршку.

Батут наводи да је потребно да родитељи разговарају са децом о томе шта се дешава и охрабре их да причају о својим страховима и постављају питања.

После трауматичног догађаја важно је да деца осете да могу да поделе своја осећања и да родитељи разумеју њихове страхове и бриге. Свака промена у понашању може бити знак да дете има проблем и да му је потребна подршка, истиче Батут.

Додаје се да је тешко предвидети како ће нека деца реаговати на трауматичне догађаје и да је, пошто родитељи, наставници и други одрасли виде децу у различитим ситуацијама, корисно да делују заједно како би поделили информације о томе како се свако дете суочава са трауматичним догађајем.