Лајковање насиља: Хистерични вапај једне генерације

Србијом као да је завладала хистерија: сваког дана, скоро у сваком граду бар један тинејџер прети на друштвеним мрежама масакром, истим или већим од оног који је починио К.К. (13) у ОШ "Владислав Рибникар" у Београду или У. Б. (21) у селима крај Младеновца, пишу "Вечерње новости".

Чак и кад овакви покушаји делују само као неприлично тинејџерско мангупирање, полиција је сваку пријаву обавезна да провери из безбедносних разлога, па се тако исцрпљују пренапрегнути ресурси, констатује се у тексту. На сваку пријаву претње иза које стоје малолетници, на терен морају да изађу полицајци, који обавештавају тужилаштво и родитеље, па ови присуствују саслушању, а ако процене да има потребе, позивају и стручњаке центра за социјални рад. После квалификације кривичног дела, обавезно се укључују стручњаци центра, који спроводе одговарајуће мере.

Психолози за хистерију која је завладала међу млађом популацијом налазе различите разлоге, али се слажу у једном – реакција деце адекватна је хистерији из страха у целом друштву, као што је вршњачко насиље резултат перманентног насиља у коме живимо од осамдесетих.

Психолог у Пољопривредној школи са домом ученика ПК Београд Жељко Машовић каже да живимо у култури насиља која се види свуда око нас.

"Млади су склони копирању понашања. Ако 24 сата говорите о некоме, тај неко постаје познат. Па још ако његову слику стављате уз слике жртава и сведока, ви их посредно изједначавате", нагласио је Машовић.

Он додаје да млађа деца, док не усвоје симболичко мишљење, не размишљају у категоријама добар-лош, већ популаран-непопуларан, а циљ свакога у том узрасту је да буде прихваћен и популаран.

Овај психолог наводи да деца и тинејџери имају мало правих информација, и да многи непримерено реагују, па и несланим шалама, из страха или зато што не знају другачије.

С тим се слаже и психолог Винка Жунић, која каже да у већини случајева код младих који скрећу пажњу претњама на интернету, није у питању недостатак емпатије, већ страх од онога што се дешава јер не разумеју.

"Свега ту има, од покушаја да се савлада страх, преко скретања пажње на себе и своје проблеме, кажњавања одраслих зато што су створили такав амбијент, бунта због погрешних очекивања и недоследности система кажњавања… То је генерацијски вапај за помоћ", каже Жунић.

Она је мишљења да је у овом тренутку важно да држава ангажује психологе који ће спровести свеобухватно истраживање о психолошком стању деце и младих, да би се поставила, условно речено права "дијагноза" и да би мере које се одређују и спроводе имале ефекта.

Додаје да је једно истраживање урађено у сарадњи са Кровном организацијом младих Србије, на недовољно великом узорку додуше, показало да се млади највише жале на притисак и велика очекивања, било да је то притисак родитеља да буду успешни ђаци или притисак друштва или друштвених мрежа да буду популарни.